Danas: Kada subvencije presuše - strane fabrike ne odlaze zbog bolovanja, nego zbog profita

 Iako radnici u Srbiji već imaju više radnih sati od radnika u zemljama Evropske unije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručuje da mora da se radi još više i da se povećava produktivnost, a uz to i optužuje radnike da masovno koriste bolovanje zbog čega nam odlaze kompanije.

Vučić je tokom nedavnog obraćanja praktično optužio radnike u Kraljevu da su prečesto na bolovanju, te da zato fabrike odlaze odatle.

„Nama su neke kompanije Kraljevo napustile ili napuštale, zato što vam je stopa bolovanja 22, 23 odsto. Dođu letnji radovi i ide na 30 odsto. Kad treba da se bere trešnja, kajsija, jabuka, svi su bolesni“, rekao je Vučić.

Podsetimo, Danas je nedavno pisao o potencijalnom gašenju pogona kompanije Leoni u Kraljevu. Jedan od radnika iz te fabrike rekao nam je da se deo proizvodnje već premešta u druge gradove, te da se obim posla postepeno smanjuje.

Iz Leonija su, međutim, odgovorili na pitanja Danasa, tvrdeći da je fabrika u Kraljevu povećala produktivnost od početka godine i da nastavlja da radi po planu.

Ostaje upitno šta će biti sa ovim pogonom Leonija, ali sumnje na gašenje dodatno podgreva prošlogodišnje gašenje pogona ove kompanije u Malošištu.

Nije najjasnije ni da li je predsednik mislio na ovu fabriku kada je pričao o odlasku iz Kraljeva, ali kada se kockice poslože, to deluje najrealnije.

Iako je do precizne statistike o bolovanjima u Srbiji teško doći, u Predlogu zakona o e-Bolovanju iz prošle godine izneta je procena, zasnovana na podacima RFZO, da broj prijava za privremenu sprečenost za rad u Srbiji iznosi između 110.000 i 150.000 pojedinačnih slučajeva godišnje.

Prema istim izvorima, prosečno trajanje bolovanja je od 11 do 13 dana po pojedinačnom slučaju. Time se dobija ukupno od 1,4 do 1,7 miliona dana bolovanja godišnje, navedeno je.

Ipak, predsednikove reči nisu propraćene dokazima, pa nije u potpunosti jasno na osnovu čega je izvukao ove zaključke. Međutim, poznate su njegove ranije izjave da ne radimo dovoljno i da treba da radimo više, a ne manje.

Vučić se oštro protivio smanjenju broja radnih dana ili časova, kao i zabrani rada nedeljom, a upravo to je naglašeno i u jednoj od pet tačaka iz njegovog plana za „novu fazu Srbije“.

„Moraćemo da radimo više, a ne manje. Žao mi je što to moram da kažem jer znam koliko je nepopularno, ali neko mora to da saopšti ljudima. Mesecima se vodi dijalog o ukidanju radnih dana i sati, te biće veća motivacija ako skratimo radno vreme, te putovaćemo i živeti mnogo lepše nego danas. Toga neće biti. Radićemo više. Počeću od sebe i pokazati da je to moguće, a tražiću to i od svih ostalih. Nemačka, kao motor Evrope, da bi izdržala industrijsko-tehnološku utakmicu s Kinom i Amerikom, povećavaće radne sate i dane. Srbija ne sme i ne može da prihvati neodgovorne ideje o skraćivanju radnog vremena“, poručio je predsednik u svom planu.

Međutim, prema podacima Eurostata, u 2024. godini prosečno radno vreme u Evropskoj uniji (EU) iznosilo je 36 sati na nedeljnom nivou. S druge strane, isti podaci pokazali su da se u Srbiji u proseku radi pet sati više nego u zemljama EU, odnosno 41,3 sata nedeljno

Međutim, prema podacima Eurostata, u 2024. godini prosečno radno vreme u Evropskoj uniji (EU) iznosilo je 36 sati na nedeljnom nivou. S druge strane, isti podaci pokazali su da se u Srbiji u proseku radi pet sati više nego u zemljama EU, odnosno 41,3 sata nedeljno.

Konkretno, od zemalja EU, najviše radnih sati bilo je u Grčkoj i to 39,8, što je opet značajno ispod proseka u Srbiji. S druge strane, upravo je Nemačka bila jedna od zemalja sa najmanjim brojem radnih sati u toku nedelje, oko 34.

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Ranka Savić za Danas ukazuje da izjave predsednika Vučića već duži vremenski period izazivaju „bes i zgražavanje“.

„To je slučaj i sa ovom izjavom. Ona je potvrda da radnik, čovek i građanin uopšte nisu tema ni predsednika ni Vlade Srbije. Svi smo mi potrošna roba, koju niko ne pita kako joj je, kakvi su uslovi rada, ima li stresa na poslu. Naročito ne pita kakve si nam poslodavce doveo“, navodi ona.

Da li je profit stranih investitora bitniji od građana Srbije, pita naša sagovornica.

„Da li je ekonomska politika koju ste vodili bila ispravna? Sve svoje promašaje, loše politike i odluke, najlakše je prebaciti na građane i zaposlene i reći im da su neradnici. I sve to uraditi bez ijednog dokaza“, poručuje Savić.

Prema njenim rečima, bolovanja u Srbiji uopšte nisu masovna.

„Prema podacima Evrostata, Srbija je na dnu lestvice evropskih zemalja po učestalosti bolovanja i nalazi se na petom mestu odzdo. Bolje od nas su Rumunija, Bugarska, Grčka i Poljska. Najviše bolovanja ima Francuska, Finska, Danska, Holandija, Nemačka“, objašnjava ona.

Ovo, dodaje, ne znači da smo mi zdrava nacija, već da naši radnici i bolesni idu na posao.

„Plaše se gubitka posla i smanjenja plate. Bilo bi dobro da naš predsednik zna ove podatke i pohvali radnike Srbije, a uputi oštre kritike, pre svega, ministru zdravlja zbog toga što je Srbija vodeća zemlja po broju karcinoma i kardiovaskularnih bolesti“, naglašava Savić.

Ona napominje i da fabrike ne odlaze iz Srbije zbog bolovanja radnika.

„Odlaze u druge zemlje zbog istog profita koji su ostvarile ovde dok su trajale subvencije. Dođe vreme kada više ne možeš kupovati, već moraš uključiti znanje i struku i voditi dugoročnu ekonomsku politiku“, poručuje.

Ovakve izjave izazivaju revolt i bes, navodi Savić, naročito onih koji boluju od teških bolesti.

„One se doživljavaju kao iživljavanje onih koji poseduju moć da omalovaže one koji su manje moćni. U izjavama našeg predsednika nema empatije, nema osećanja i stvarne brige za položaj zaposlenih. Ima jedino: nisam ja kriv, kriv je neko drugi“, kaže naša sagovornica.

Ona ističe da se produktivnost, o kojoj predsednik priča, povećava dobrom ekonomskom politikom, većim ulaganjem u tehnologiju i pre svega obrazovanje, a ne zalaganjem da radimo što duže.

„Naši radnici, prema Evrostatu, već sada rade najduže u poređenju sa zemljama EU. Prema Zakonu o radu, Srbija ima petodnevnu radnu nedelju, a u praksi naši radnici rade šest dana nedeljno“, ukazuje Savić.

Da bi povećala produktivnost, kako navodi, Srbija mora da menja ekonomsku politiku.

„Potrebne su nam visokotehnološke investicije, veća ulaganja u domaću privredu, naročito poljoprivredu i prehrambenu industriju. Potrebno je zaustavljanje urušavanja obrazovnog sistema koji je ključ razvoja države. Mora se zaustaviti ogromna korupcija koja jede supstancu ovog društva. Dok stručnost, znanje i posvećenost radu ne postanu jedini kriterijumi za napredovanje i rukovođenje, a ne partijska knjižica, ovoj zemlji i nama u njoj neće biti bolje“, zaključuje Savić.

S druge strane, Veljko Mijušković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu za naš portal kaže da zloupotrebe bolovanja predstavljaju realan problem i da država poslednjih godina sve otvorenije ukazuje na taj izazov.

„Naravno, ogromna većina ljudi koristi bolovanje opravdano, ali kada u pojedinim sredinama stopa odsustva dostigne 20 ili 30 odsto u sezonskim periodima, to svakako šalje lošu poruku investitorima i ozbiljno otežava organizaciju proizvodnje. Posebno je problematično kada kompanije rade u sistemu preciznih rokova i međunarodnih lanaca snabdevanja“, ukazuje on.

Ipak, Mijušković dodaje da nije realno reći da fabrike odlaze samo zbog bolovanja.

„Investitori gledaju mnogo širu sliku – troškove energije, infrastrukturu, dostupnost radne snage, poreske uslove i stabilnost poslovnog okruženja. Međutim, radna disciplina i pouzdanost radne snage jesu važan faktor konkurentnosti i država očigledno želi da pošalje poruku da se takve pojave moraju ozbiljnije kontrolisati“, smatra on.

Kada je reč o produktivnosti, naš sagovornik naglašava da je potpuno jasno da Srbija dugoročno mora više da ulaže u tehnologiju, automatizaciju i obrazovanje.

„Ali isto tako, nijedna ekonomija ne može napredovati bez visokog nivoa radne discipline i odgovornosti. Dakle, nije pitanje samo ‘više rada’, već i efikasnijeg rada, boljeg odnosa prema obavezama i veće organizovanosti“, pojašnjava Mijušković.

On kaže da je tačno da zaposleni u Srbiji rade veliki broj sati godišnje u odnosu na deo zemalja EU, ali da treba imati u vidu i razliku u stepenu tehnološke razvijenosti i produktivnosti kapitala.

„Razvijene zemlje imaju mnogo moderniju opremu, automatizovane procese i veću dodatnu vrednost proizvoda. Zato Srbija mora paralelno da radi na modernizaciji privrede, ali i na jačanju radnih navika i produktivnosti“, poručuje.

Mijušković ne smatra da insistiranje na većoj produktivnosti automatski znači krizu dosadašnjeg modela razvoja, već pre prelazak u novu fazu.

„Srbija je prethodnih godina uspela da privuče veliki broj investicija upravo zahvaljujući kombinaciji stabilnosti, konkurentnih troškova i dostupne radne snage. Sada je cilj da se taj model nadogradi većim nivoom znanja, tehnološkog razvoja i sofisticiranije proizvodnje“, ističe on.

Prema njegovom mišljenju, država očigledno pokušava da pošalje poruku da Srbija mora da ostane pouzdano i predvidivo tržište za investitore.

„U uslovima globalne konkurencije za kapital, svaka zemlja mora da vodi računa ne samo o subvencijama i infrastrukturi, već i o ukupnoj poslovnoj kulturi i efikasnosti tržišta rada“, naglašava Mijušković.

Istovremeno, kako dodaje, važno je naglasiti da se produktivnost ne može povećavati samo pritiskom na zaposlene.

„Dugoročno, održiv rast dolazi iz boljih tehnologija, kvalitetnijeg menadžmenta, većih ulaganja i bolje organizacije rada. Najuspešnije ekonomije sveta nisu one u kojima ljudi nužno rade najduže, već one u kojima rade najefikasnije“, zaključuje Mijušković.

(Danas)