Данас: Када субвенције пресуше - стране фабрике не одлазе због боловања, него због профита

 Иако радници у Србији већ имају више радних сати од радника у земљама Европске уније, председник Србије Александар Вучић поручује да мора да се ради још више и да се повећава продуктивност, а уз то и оптужује раднике да масовно користе боловање због чега нам одлазе компаније.

Вучић је током недавног обраћања практично оптужио раднике у Краљеву да су пречесто на боловању, те да зато фабрике одлазе одатле.

„Нама су неке компаније Краљево напустиле или напуштале, зато што вам је стопа боловања 22, 23 одсто. Дођу летњи радови и иде на 30 одсто. Кад треба да се бере трешња, кајсија, јабука, сви су болесни“, рекао је Вучић.

Подсетимо, Данас је недавно писао о потенцијалном гашењу погона компаније Леони у Краљеву. Један од радника из те фабрике рекао нам је да се део производње већ премешта у друге градове, те да се обим посла постепено смањује.

Из Леонија су, међутим, одговорили на питања Данаса, тврдећи да је фабрика у Краљеву повећала продуктивност од почетка године и да наставља да ради по плану.

Остаје упитно шта ће бити са овим погоном Леонија, али сумње на гашење додатно подгрева прошлогодишње гашење погона ове компаније у Малошишту.

Није најјасније ни да ли је председник мислио на ову фабрику када је причао о одласку из Краљева, али када се коцкице посложе, то делује најреалније.

Иако је до прецизне статистике о боловањима у Србији тешко доћи, у Предлогу закона о е-Боловању из прошле године изнета је процена, заснована на подацима РФЗО, да број пријава за привремену спреченост за рад у Србији износи између 110.000 и 150.000 појединачних случајева годишње.

Према истим изворима, просечно трајање боловања је од 11 до 13 дана по појединачном случају. Тиме се добија укупно од 1,4 до 1,7 милиона дана боловања годишње, наведено је.

Ипак, председникове речи нису пропраћене доказима, па није у потпуности јасно на основу чега је извукао ове закључке. Међутим, познате су његове раније изјаве да не радимо довољно и да треба да радимо више, а не мање.

Вучић се оштро противио смањењу броја радних дана или часова, као и забрани рада недељом, а управо то је наглашено и у једној од пет тачака из његовог плана за „нову фазу Србије“.

„Мораћемо да радимо више, а не мање. Жао ми је што то морам да кажем јер знам колико је непопуларно, али неко мора то да саопшти људима. Месецима се води дијалог о укидању радних дана и сати, те биће већа мотивација ако скратимо радно време, те путоваћемо и живети много лепше него данас. Тога неће бити. Радићемо више. Почећу од себе и показати да је то могуће, а тражићу то и од свих осталих. Немачка, као мотор Европе, да би издржала индустријско-технолошку утакмицу с Кином и Америком, повећаваће радне сате и дане. Србија не сме и не може да прихвати неодговорне идеје о скраћивању радног времена“, поручио је председник у свом плану.

Међутим, према подацима Еуростата, у 2024. години просечно радно време у Европској унији (ЕУ) износило је 36 сати на недељном нивоу. С друге стране, исти подаци показали су да се у Србији у просеку ради пет сати више него у земљама ЕУ, односно 41,3 сата недељно

Међутим, према подацима Еуростата, у 2024. години просечно радно време у Европској унији (ЕУ) износило је 36 сати на недељном нивоу. С друге стране, исти подаци показали су да се у Србији у просеку ради пет сати више него у земљама ЕУ, односно 41,3 сата недељно.

Конкретно, од земаља ЕУ, највише радних сати било је у Грчкој и то 39,8, што је опет значајно испод просека у Србији. С друге стране, управо је Немачка била једна од земаља са најмањим бројем радних сати у току недеље, око 34.

Председница Асоцијације слободних и независних синдиката (АСНС) Ранка Савић за Данас указује да изјаве председника Вучића већ дужи временски период изазивају „бес и згражавање“.

„То је случај и са овом изјавом. Она је потврда да радник, човек и грађанин уопште нису тема ни председника ни Владе Србије. Сви смо ми потрошна роба, коју нико не пита како јој је, какви су услови рада, има ли стреса на послу. Нарочито не пита какве си нам послодавце довео“, наводи она.

Да ли је профит страних инвеститора битнији од грађана Србије, пита наша саговорница.

„Да ли је економска политика коју сте водили била исправна? Све своје промашаје, лоше политике и одлуке, најлакше је пребацити на грађане и запослене и рећи им да су нерадници. И све то урадити без иједног доказа“, поручује Савић.

Према њеним речима, боловања у Србији уопште нису масовна.

„Према подацима Евростата, Србија је на дну лествице европских земаља по учесталости боловања и налази се на петом месту одздо. Боље од нас су Румунија, Бугарска, Грчка и Пољска. Највише боловања има Француска, Финска, Данска, Холандија, Немачка“, објашњава она.

Ово, додаје, не значи да смо ми здрава нација, већ да наши радници и болесни иду на посао.

„Плаше се губитка посла и смањења плате. Било би добро да наш председник зна ове податке и похвали раднике Србије, а упути оштре критике, пре свега, министру здравља због тога што је Србија водећа земља по броју карцинома и кардиоваскуларних болести“, наглашава Савић.

Она напомиње и да фабрике не одлазе из Србије због боловања радника.

„Одлазе у друге земље због истог профита који су оствариле овде док су трајале субвенције. Дође време када више не можеш куповати, већ мораш укључити знање и струку и водити дугорочну економску политику“, поручује.

Овакве изјаве изазивају револт и бес, наводи Савић, нарочито оних који болују од тешких болести.

„Оне се доживљавају као иживљавање оних који поседују моћ да омаловаже оне који су мање моћни. У изјавама нашег председника нема емпатије, нема осећања и стварне бриге за положај запослених. Има једино: нисам ја крив, крив је неко други“, каже наша саговорница.

Она истиче да се продуктивност, о којој председник прича, повећава добром економском политиком, већим улагањем у технологију и пре свега образовање, а не залагањем да радимо што дуже.

„Наши радници, према Евростату, већ сада раде најдуже у поређењу са земљама ЕУ. Према Закону о раду, Србија има петодневну радну недељу, а у пракси наши радници раде шест дана недељно“, указује Савић.

Да би повећала продуктивност, како наводи, Србија мора да мења економску политику.

„Потребне су нам високотехнолошке инвестиције, већа улагања у домаћу привреду, нарочито пољопривреду и прехрамбену индустрију. Потребно је заустављање урушавања образовног система који је кључ развоја државе. Мора се зауставити огромна корупција која једе супстанцу овог друштва. Док стручност, знање и посвећеност раду не постану једини критеријуми за напредовање и руковођење, а не партијска књижица, овој земљи и нама у њој неће бити боље“, закључује Савић.

С друге стране, Вељко Мијушковић са Економског факултета у Београду за наш портал каже да злоупотребе боловања представљају реалан проблем и да држава последњих година све отвореније указује на тај изазов.

„Наравно, огромна већина људи користи боловање оправдано, али када у појединим срединама стопа одсуства достигне 20 или 30 одсто у сезонским периодима, то свакако шаље лошу поруку инвеститорима и озбиљно отежава организацију производње. Посебно је проблематично када компаније раде у систему прецизних рокова и међународних ланаца снабдевања“, указује он.

Ипак, Мијушковић додаје да није реално рећи да фабрике одлазе само због боловања.

„Инвеститори гледају много ширу слику – трошкове енергије, инфраструктуру, доступност радне снаге, пореске услове и стабилност пословног окружења. Међутим, радна дисциплина и поузданост радне снаге јесу важан фактор конкурентности и држава очигледно жели да пошаље поруку да се такве појаве морају озбиљније контролисати“, сматра он.

Када је реч о продуктивности, наш саговорник наглашава да је потпуно јасно да Србија дугорочно мора више да улаже у технологију, аутоматизацију и образовање.

„Али исто тако, ниједна економија не може напредовати без високог нивоа радне дисциплине и одговорности. Дакле, није питање само ‘више рада’, већ и ефикаснијег рада, бољег односа према обавезама и веће организованости“, појашњава Мијушковић.

Он каже да је тачно да запослени у Србији раде велики број сати годишње у односу на део земаља ЕУ, али да треба имати у виду и разлику у степену технолошке развијености и продуктивности капитала.

„Развијене земље имају много модернију опрему, аутоматизоване процесе и већу додатну вредност производа. Зато Србија мора паралелно да ради на модернизацији привреде, али и на јачању радних навика и продуктивности“, поручује.

Мијушковић не сматра да инсистирање на већој продуктивности аутоматски значи кризу досадашњег модела развоја, већ пре прелазак у нову фазу.

„Србија је претходних година успела да привуче велики број инвестиција управо захваљујући комбинацији стабилности, конкурентних трошкова и доступне радне снаге. Сада је циљ да се тај модел надогради већим нивоом знања, технолошког развоја и софистицираније производње“, истиче он.

Према његовом мишљењу, држава очигледно покушава да пошаље поруку да Србија мора да остане поуздано и предвидиво тржиште за инвеститоре.

„У условима глобалне конкуренције за капитал, свака земља мора да води рачуна не само о субвенцијама и инфраструктури, већ и о укупној пословној култури и ефикасности тржишта рада“, наглашава Мијушковић.

Истовремено, како додаје, важно је нагласити да се продуктивност не може повећавати само притиском на запослене.

„Дугорочно, одржив раст долази из бољих технологија, квалитетнијег менаџмента, већих улагања и боље организације рада. Најуспешније економије света нису оне у којима људи нужно раде најдуже, већ оне у којима раде најефикасније“, закључује Мијушковић.

(Данас)