Четири деценије од убиства Индире Ганди

 Индира Ганди, дугогодишња председница Владе Индије, убијена је пре 40 година 31. октобра 1984.

Пуних петнаест година предводила је Владу Индије, с трогодишњом паузом, као једна од најистакнутијих личности глобалне политике друге половине 20. века. Кћерка Џавахарлала Нехруа, великог лидера деколонизације, стасала је у једној од најугледнијих породица те велике земље.  

Рођена је новембра 1917. у Прајаграју, у држави Утар Прадеш. У то време тај град се звао Алахабад, по другој верзији, ређе, Илахабад. Поред чињенице да је породица била добростојећа није имала посебно срећно одрастање. Болешљива мајка није дуго поживела, док је отац, потпуно посвећен политичкој борби, углавном био одсутан.

Школовала се у Индији, у Швајцарској, па у Британији, на Оксфорду, где је студирала историју. Запажена је била током студија и као склона економским и политиколошким темама.

Студије међутим није завршила, делом и због ратних прилика. Са друге стране, током школовања у Британији упознаје потоњег супруга Фероза Гандија, чије презиме иначе нема везе са Махатмом. Фероз, такође Индус, био је изданак Фарси породице. Имали су два сина, Санџаја, пионира ауто индустрије у Индији, који је страдао у саобраћајној несрећи, и Раџива, старијег, потоњег председника Владе.

Током Другог светског рата Британске власти су је извесно време држале заточену. Била је то трајна траума коју није успела да потисне. У политику је ушла одрастањем уз оца Нехруа, који се на челу Владе Индије налазио од 1947. до смрти 1964. Претходно је, током вишедеценијске борбе за ослобођење од Британаца, био заправо централна личност читавог покрета за сувереност чији је симболички али не и оперативни лидер био Махатма Ганди.

Оца је све време пратила док се налазио на званичним позицијама, укључујући и међународне контакте. Водила је притом паралелно Нехруаво домаћинство.

У Индијском националном конгресу заузима важне функције од 1955. године. У тој раној фази запажена је њена улога у време драматичног расплета око политичких прилика у држави Керала, на југу Индије. Распустила је наиме тада тамошњу управу коју су предводили комунисти.

За председника странке изабрана је 1959. а у владу је ушла после очеве смрти 1964. као министар информисања. Успешно је предводила Индијски национални конгрес на изборима 1967. и 1971. Други пут још убедљивије.

Уследила је потом пауза, после тешког изборног пораза 1977. да би се на власт вратила 1980. Владу Индије предводила је потом до смрти.

Њен најкрупнији политички успех била је борба за сувереност Бангладеша 1971. године. Што је на жалост подразумевало и рат са Пакистаном, који је Индија одлучно добила. Била је тада спремна, уколико буде неопходно, на рат широких размера. Индијска војска показала је, под њеним вођством, изразиту надмоћ, што је крунисано муњевитим запоседањем Источног Бенгала, чиме је обезбеђена независност од Пакистана отцепљеног Бангладеша. Заробљено је чак 93.000 пакистанских војника.

Иако је званични Вашингтон претходно упорно подржавао Исламабад, односно Пакистан, САД су, између осталог и заслугом њене дипломатије, у крајњем признале издвајање Источног Пакистана, који ће посати самостална држава под именом Бангладеш

Једна од последица војне победе 1971. било је и консолидовање позиције Индије на северу, у Кашмиру.

За тај период везано је јачање односа Индије са ондашњим Совјетским Савезом, одакле је Њу Делхи добијао знатну стручну, војну, финансијску, као и дипломатску подршку. Шта више, на самом почетку осамдесетих Совјетски Савез је постао водећи спољнотрговински партнер Индије.

Успело јој је, што је такође био изузетан међународни успех, да развије атомски програм. Чињеница да је Индија постала атомска сила не само да је обезбедила сигурност земље већ и престиж. Прве успешне пробе нуклеарног оружја Индије догодиле су се 1974. године. 

Већ 1967. нашла се у рату са Кином. Био је то срећом краткотрајни погранични сукоб који је ипак однео стотине живота. Централна тема био је проблем статуса Сикима, аутономне територије смештене између Непала и Бутана, који је Индија тада успела да сачува.

У унутрашњој политици Индира Ганди упамћена је као особа чврсте руке. Тежила је централизацији, упркос бројним традиционалним особеностима различитих крајева те велике земље. Одлучно је спровела и административну реорганизацију, установивши низ нових територијалних јединица. Што се у мањој мери може рећи и за наметање хинду језика као заједничког, упркос бројним негодовањима.

Борба против сепаратизма

У борби против сепаратизма као да није бирала средства. Узима се да је око 100.000 лица током њене владе било заточено из политичких разлога. Вероватно и као последица претходних крупних политичких успеха, одважила се 1975. да уведе ванредно стање, које је потрајало две године. 

Са друге стране, кампања искорењивања најтежих облика сиромаштва на којој је доследно инсистирала, позната као Зелена револуција, донела јој је широку популарност на селу, па је названа и "Мајка Индира". Прокламован је циљ самодовољности Индије, са основном намером да се превазиђе зависност од увоза хране.

Када је постала председница Владе 1966. био је то добрим делом компромис јачих сукобљених струја унутар владајуће партије које су је прихватиле као краткорочно решење уверени да јој неће успети да ојача. Што је, испоставило се, била потпуна заблуда.

Не само да је убрзо показала спремност да употреби силу против разних сепаратиста, него се одважила и на потпуно развлашћивање локалних владарских породица, које је иначе британска колонијална управа фаворизовала. Систематски је такође рушила дубоко укорењен кастински систем. Надаље, убрзо је увела извесне социјалистичке мере попут национализације 14 највећих банака у земљи. Следила је национализација осигуравајућих друштава, индустрије угља, челика, чак текстилне идустрије, на крају и већег дела нафтног сектора.

Од марта 1983. када је у Њу Делхију одржана седма конференција Покрета несврстаних, па до краја живота октобра наредне 1984. председавала је том асоцијацијом. Проблеми у Пенџабу кулминирали су 1984, пошто се претходно милитантна група Сика утврдила у њиховом главном светилишту, Златном храму, у Амритсару.

Сики (Сикх) су особена верска група, настала у 15. веку. У Пенџабу чине 58 одсто популације.

Као и раније, одлучила се на употребу силе против сепаратиста. Војска је јуна 1984. упала у комплекс Златног храма. Светилиште је тешко оштећено. Број жртва никада није сасвим расветљен. Извесно их је било стотине. Према појединим наводима реч је о хиљадама.

Индира Ганди убијена је у атентату неколико месеци потом, последњег дана октобра те 1984. Починиоци су били двојица Сика, припадници њене личне гарде. Употребили су службено оружје, у башти резиденције, у Њу Делхију. Била је то, несумњиво, освета.

Иако је код дела њених сународника била оспоравана, у међународним односима уживала је готово неподељено уважавање. Државни секретар САД, Хенри Кисинџер, описао је Индиру Ганди као "гвоздену даму" и заиста већина њених реформских тековина остале су на снази у Индији до данас, преноси Танјуг.

(Политика)