Чедомир Чупић: Посета Макрона Србији није била ни историјска, ни стратешка, већ трговачка и калкулантска - овако се долази у колоније. Литијум је питање живота и смрти

Посета француског председника Емануела Макрона Србији није била ни историјска, ни стратешка, већ трговачка и калкулантска, те да се овако долази у колоније, сматра Чедомир Чупић, професор ФПН-а у пензији. Додаје да ће продаја која је уговорена значи ново и велико задуживање, које будуће генерације можда неће ни моћи да отплате, и поставља питање да ли је Европа одлучила да Србија постане простор за ђубриште.

„Ово није посета Француске као државе. Француска, која је од које почиње модерна демократија. Цело човечанство је погледало у Француску и вредности као што су слобода, братство и једнакост. И сад имате председника Француске који долази у земљу у којој ништа од демократије не функционише, где је председник узурпирао сву власт. То је један калкулантски посао Макрона који је дошао овде да прода авионе, евентуално будућу нуклеарну електрану“, казао је Чедомир Чупић.

Макрон је рекао да је ЕУ потребна јака и демократска Србија, а Чупић сматра да су то фразе.

„Ви кажете потребна је демократска Србија, а онда дођете код једног аутократе. Знате, овако велике силе долазе у своје бивше колоније“, казао је.

„Рафали би имали смисла да је Србија у НАТО“

Додао је да нема ништа против куповине „рафала“, да смо ми у НАТО-у.

„Онда бисмо имали одређене обавезе, али би и НАТО имао према нама обавезе. Шта значе ти авиони за Србију? Србију која је окружена НАТО државама, шта ће она, неке отпоре да пружа?“, пита Чупић.

Да је Макрон дошао и рекао „морате да уђете у НАТО пакт, па ћемо онда причати о авионима“, могли би се говорити о неком приступу.

„Али шта значе ти авиони земљи која је неутрална и чија технологија онда у потпуности зависи од Француске? Они сутра могу да вам просто не дају делове. Морамо бити реални, ово је једна трговина и ми се овде страшно задужујемо“, рекао је.

„Имамо право да питамо Европу – зашто долазите да подржите нешто што је ненормално“

Чупић каже да овде људи губе основне реалности.

„Сећате се да је на завршетку каријере Меркелова дошла овде да се опрости са Вучићем, са једним аутократом, који је злоупотребио власт? Па је ли то једна порука једне Немачке, земље једног Гетеа или Хегела? Да не говорим сада о њиховим политикама које су биле катастрофа. Ово није економија! То је трговина! То је голи интерес! И када је о економији реч ми можемо да кажемо ‘извините, али ми бранимо наше демократске вредности, нећемо да се бавимо економијом неких аутократа који би преко економских начина да одрже своју власт'“, навео је он.

Чупић је рекао да се од најразвијенијих земаља може нешто научити, али да имамо право да питамо – зашто долазите да подржите нешто што је ненормално?

„Русија ни не зна за Србију, она овде више нема никакав интерес“

Упитан о коментарима да Макронова посета удаљава Србију од Русије, Чупић истиче да Русија не рачуна на Србију.

„Био сам некада у Совјетском савезу – они ни не знају за Србију. Русија је моћна сила, она само зна за Америку и за долар. Иначе, садашња Русија, она је у ствари амерички начин капитализма, није европски. То што они изјављују њихови политичари, портпароли, то је чачкалица. Они чачкају, овде се са нама играју. Политичка реалност је нешто сасвим друго – Руси никакав интерес овде немају. И цела та прича о вета и Косова – на Косову је све завршено, сваки дан су ту нова обележја државности“, рекао је.

Прича о пријатељству Србије и Русије су идеолошке мантре, сматра.

„Видите шта се с Европом дешава, јер је сада у великој енергетској зависности од Америке. Европа не може ништа да одлучи. Америка одлучује. Сећате ли се сећате, између осталога, кад смо отварали поглавља, па је Холандија рекла да не могу да се отворе, али је онда у Брисел дошла Хилари Клинтон, која је тада била министар спољних послова, те је премијер ван парламента Холандије гласао да се отворе приступна поглавља? То је питање моћи. Најмоћније су у овом трену Сједињене Америчке Државе и Русија. Ми спадамо у немоћне земље и с нама се игра“, навео је.

„Је ли сада Европа одредила Србију за ђубриште?“

Он је подсетио на немачку секретарку која је рекла да се литијум неће рударити у Немачкој јер не постоји технологија која би тај процес учинила безбедним, али онда и да литијум треба да се копа у Србији.

„Па шта је, Србија ће бити у Европи? Знате, у свакој кући имате неки део за ђубриште. Је ли сада Европа одредила Србију за ђубриште? Погледајте Бор на шта личи. Хоће ли то сутра, кад Кинезе однесу све што тамо има, хоће ли то да се претвори у место за нуклеарни отпад? Хоће ли Србија бити место за нуклеарни отпад?“, питао је.

Чупић истиче да не говори против Запада, да Србија не може без Запада и да се позива на највеће вредности које је Запад има.

„Али не треба да прихватимо тренутне политичаре и тренутне политике. Меркелова је отишла, Макрон ће једном да оде. Они долазе код човека који је у стању да продужи ко зна колико свој останак на власти. А њихово је време ограничено. Ја мислим да су они диве овим аутократама и свим тим људима који успевају да на разноразне начине продуже политички живот. Па то је ненормално“, навео је он.

„Ово више није политика партијских интереса, то је политика живота и смрти“

Продаја која је током посета договорена, истиче, још је једно задуживање.

„Ова земља ће у будућности толико бити задужена да наредне генерације то можда не успеју ни да врате. Ми уништавамо будуће генерације“, подвукао је он.

Професор наводи да је парадокс да је истовремено са привођењем Васе Антића овде дошао Макрон.

„Новица Антић је пре неколико дана изашао из затвора, кренуо је у Београд да би гостовао на једној телевизији, а онда му инспектори заустављају брата и он због брата мора да се врати. Па зашто данас? Зашто ти порески органи нису пре годину дана, пре пола године нешто урадили? То показује једну суровост. Они сада губе сваки осећај нормалности. Овде је репресија, људи се овде бране. Овде више није питање политике која је везана за уске интересе партија. Ово је сада политика живота и смрти у Србији. Хоћемо ли прихватити да сутра буде нам уништена природа и да једноставно одавде се мора бежати и селити? То је питање“, казао је он. 

Навео је да се литијум у свету вади у пустињама.

„Ово је једно суштинско питање, питање живота и смрти, политике живота и смрти – да ли смо одлучили да овде уништимо све и да једноставно наступи смрт становништва“, закључио је он. 

(Н1)