Boban Stojanović: Šta možemo da očekujemo do 2027.

Nakon izbornih 2022, 2023. i 2024. godine ušli smo u period koji pre svega obeležava tema litijuma, odnosno pitanje otvaranja rudnika litijuma u Srbiji, toliko da smo osnovne perspektive političkog života ostavili po strani i svi nekako zanemarili. Verovatno sa razlogom. Srbija odavno ne pripada ni minimalnim demokratskim tipovima političkih režima, izbori su „izbori sa unapred poznatim pobednikom“, a sve što se dešavalo 2023. i 2024. godine samo nam je dodatno argumentovalo sve ono što svako vidi (kako u Srbiji, tako i u inostranstvu).

U klasičnom smislu političko-partijskih odnosa, od strane vlasti je najavljeno da sledi rekonstrukcija Vlade tokom 2025. godine, a predsednik je nekoliko puta najavljivao da izbora neće biti pre 2027. godine kada nam stižu redovni predsednički izbori (tek ćemo imati poneke lokalne izbore tokom 2025. i 2026. godine). U poslednjem gostovanju na RTS-u je rekao da će se o datumu tih izbora razgovarati sa opozicijom, ali da u obzir mogu da dođu proleće 2027. godine ili kraj 2026. godine. Međutim, ukoliko je predsednik mislio na predsedničke izbore tu je malčice pogrešio sa najavom, što i nije prvi put (slično se licitiralo terminom izbora 2022. godine), jer će se predsednički izbori raspisati 2. marta (tačno 90 dana pre isteka mandata), tako da se održe u aprilu mesecu 2027. godine (30 do 60 dana od raspisivanja). Ne bi nam naravno bio prvi put da imamo skraćenje mandata predsednika Republike (ali ipak teško da bi se bez drugih redovnih izbora kao što je bio slučaj 2012. godine išlo na skraćivanje mandata od tek nekoliko meseci). Prema tome, za očekivati je da ipak predsednički izbori budu u aprilu 2027. godine. Sa druge strane, ostaje pitanje da li ćemo izdržati da do tada ne budu još jedni vanredni parlamentarni izbori (samo 2020. godine u eri SNS-a je Srbija imala redovne parlamentarne izbore).

U svemu ovome, ne treba zaboraviti najvažniju stvar – prema Ustavu Republike Srbije, aktuelni predsednik Aleksandar Vučić ne može da se kandiduje za treći mandat i ovo je ključno pitanje političke dinamike i političkih odnosa u periodu koji sledi. Ako me pitate da li Aleksandar Vučić razmišlja o tome kako da organizuje predsedničke izbore 2027. godine, a da nema rizik poraza na njima (njegovog kandidata) – naravno da razmišlja. Odnosno, razlog zašto se i premestio sa pozicije predsednika Vlade na poziciju predsednika Republike je bilo isključivo da se ne bi slučajno desio drugi krug predsedničkih izbora 2017. godine i stvaranje neke vrste referendumske atmosfere.

S obzirom da je Vučić kroz celo trajanje svoje vladavine odbijao da ima – ne osobu broj 2 u stranci i u državi – nego je odbijao da dopusti nekome da bude i osoba broj 20 (postoji on kao političar broj Jedan, pa Miloš Vučević, Ana Brnabić i Ivica Dačić kao političari broj 21, 22 i 23 u normalnim okolnostima političkog funkcionisanja), on nema kandidata koji bi mogao da ima rezultat približan njegovom. Ne samo da to ne može da bude niko iz SNS-a, nego sam siguran da nijedna javna ličnost koju bi potencijalno kandidovao – nema šanse za pobedu u prvom krugu izbora (između ostalog siguran sam da bi socijalisti imali svog kandidata na tim izborima).

Prema tome, 2027. godine nas bez obzira – na izrazitu prednost koju SNS (nepravedno) ostvaruje u političkom životu Srbije kroz kontrolu medija, političko zastrašivanje i ucenjivanje građana i kontrolu političkog života u svim mestima u Srbiji manjim od Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca, praktično neograničenih resursa koje imaju na raspolaganju i izbornih prevara koje su dovedene do savršenstva – očekuju izuzetno neizvesni izbori, pod uslovom da sve ostane isto. A autoritarni lideri ne vole neizvesnosti, a posebno ne rizike.

Sa druge strane, da li bi neko smeo da garantuje da ćemo 2027. godine uopšte imati predsedničke izbore u ovakvim okolnostima? U smislu da li će se predsednički izbori uopšte održati (ukidanje neposrednog izbora predsednika Republike) ili da li će možda ipak Aleksandar Vučić biti kandidat na njima? Za obe ove stvari su potrebne promene Ustava Republike Srbije.

Ako me pitate da li će se Ustav menjati da bi Vučić ponovo mogao da se kandiduje (postoje primeri iz uporedne prakse), odnosno da se doda treći mandat ili da se ukine ograničenje mandata – po meni nije isključeno, ali smatram manje verovatnim.

Da li će Srbija ući u možda korenite promene političkog sistema u kome bi se ukinuo neposredan izbor predsednika (predsednik bi se birao posredno u skupštini) ili uopšte izbor predsednika Republike (potpuno ukidanje funkcije predsednika) čime bismo postali čisti parlamentarni sistem – što bi značilo da bi Aleksandar Vučić bio poslednji (neposredno izabrani) predsednik Republike Srbije, ne zvuči kao nešto o čemu (Vučić) nije razmišljao, on koji neskriveno želi da ostane upisan u istoriji Srbije.

Kako god da se okrene, za bilo koju izmenu Ustava vladajuće partije trenutno nemaju 2/3 većinu u Narodnoj skupštini, s tim što ovo predstavlja promenu uređenja vlasti što znači da je neophodan i republički referendum za potvrđivanje promene Ustava. O tome kako bi građani glasali na referendumu za promenu Ustava postoji mnogo otvorenih pitanja. Sa jedne strane kao da se glasa direktno za Aleksandra Vučića, a sa druge strane – otvoreni referendum za Vučića i protiv njega (bez kontra kandidata, nema šta da se ne svidi kod odgovora Protiv šarenolikim i međusobno zaraćenim biračima opozicije u Srbiji). Dodatno, ljudi u Srbiji vole funkciju „predsednika“ – čak i nevezano za ovaj kontekst, nisam siguran da bi za onu opciju ukidanja te funkcije postojala većina za takvo nešto. Svakako, bez sigurnosti da bi ishod referenduma bio pozitivan po Vučića, referenduma i izmena uređenja vlasti ne bi ni bilo.

Pre referenduma svakako ostaje pitanje 2/3 većine u Narodnoj skupštini. Ako me pitate šta bi bio potencijalni razlog za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u narednih godinu ili dve – mogu da tražim odgovore samo u ovome, ali nisam ni siguran koliko je to moguće i u kojim okolnostima da aktuelna vlast na nekim vanrednim izborima osvoji više od 166 mandata (2/3). U skladu sa tim – bilo bi potrebno pronaći lažne opozicionare koji bi nakon izbora ipak podržali ovakve izmene Ustava i postali deo vlasti, a nije da nije bilo i skorašnjih primera tome. Ali kad smo kod toga – za to možda i nisu potrebni novi izbori, jer možda već postoji 10-ak poslanika spremnih na „kompromise“ pa se najavljenom rekonstrukcijom Vlade sledeće godine ili nekom novom rekonstrukcijom u narednih godinu i po dana možda može i cela neka partija uvesti u vladajuću većinu čime bi se ostvarila 2/3 većina za promenu Ustava.

Ne znam šta je najizvesnije od svega popisanog, ali znam da jedan čovek uveliko razmišlja o tome šta mu je činiti, a vremena je sve manje. Da sve ostane isto, da se ide na redovne predsedničke izbore na kojima Vučić neće biti kandidat i koji mogu biti i te kako neizvesni– iz celokupnog stila vladanja i igranja sa izborima – deluje mi najmanje realno. Sa druge strane, da se to ne desi – neophodne su tektonske promene kako političkog sistema, tako i međupartijskih odnosa. Pitanja i opcija je puno, vremena sve manje, a u svakom slučaju ovo je možda i ključno pitanje održanja i dugotrajnosti vladavine SNS-a i Aleksandra Vučića.

* Autorski tekst dr Bobana Stojanovića, politikologa i doktora političkih nauka

(N1)