Бивши председник Турске Абдулах Гул: Текући рат у Гази је тест за нашу посвећеност међународном поретку заснованом на правилима

Године 2002, нашао сам се у аутомобилу са палестинским председником Махмудом Абасом и тадашњим председником Израела Шимоном Пересом на путу ка Великој националној скупштини Турске.

Током њихове историјске посете Анакари, којој сам ја имао привилегију да будем домаћин, оба лидера су се обратила турском парламенту, заговарајући мир и решење са две државе.

То је било свега две године након што је Турска покренула свој пројекат Индустрија за мир, чији је циљ био рехабилитација индустријског парка Ерез у Гази.

Када смо мој палестински и израелски колега и ја подржали ову иницијативу, сви смо били оптимистични да ће развој палестинске економије утрти пут ка одрживом миру у региону.

Нажалост, овај сан је згаснуо због одлуке Израела да те године наметне копнену, поморску и ваздушну блокаду Гази.

Шеснаест година касније, док сам сведочио догађајима од 7. октобра и њиховим последицама, још једном сам преплављен разочарањем и тугом због ове изгубљене прилике за трајни мир.

Седми октобар означава велику прекретницу у израелско-палестинским односима, са далекосежним домаћим, регионалним и глобалним импликацијама.

На овој кључној раскрсници, морамо да се запитамо: да ли смо заиста посвећени одржавању међународног поретка заснованог на правилима и укорењеног у заједничким вредностима, или смо спремни за фрагментиран и поларизован свет у којем су ове вредности застареле?

Да не буде грешке: ја недвосмислено осуђујем губитак живота цивила на обе стране.

Хамасова убиства и отмице израелских цивила не смеју се одобравати ни под којим околностима.

Истовремено, непропорционални одговор владе израелског премијера Бењамина Нетањахуа не само да ће довести до још насиља и патње широм региона већ ће такође подстаћи ширење мржње и подела широм света.

На крају, цивили су они који ће трпети последице.

Трагични догађаји који се одвијају у Гази не би требало да представљају изненађење.

Занемаривање израелско-палестинског конфликта није никада било одрживо, нарочито пошто се невоље Палестинаца погоршавају сваки дан.

Садашња израелска окупација палестинских територија, погоршана његовим илегалним и опасним ширењем насеља на Западној обали, у супротности је са резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација, подрива темељне принципе међународног права и крши утврђене норме људских права.

Поврх тога, текућа блокада Газе је изоловала и трауматизовала 2,3 милиона становника енклаве, лишавајући их основних потрепштина.

Да ствар буде још гора, запад, па чак и арапски свет, су се привикли на овај суморни статус кво.

Ова историјска грешка подстакла је гнев Палестинаца, припремајући позорницу за текући конфликт.

Године 1999, као члан парламента у оквиру мисије утврђивања чињеница у Појасу Газе, коју је основала Парламентарна скупштина Савета Европе, видео сам беспомоћност у очима палестинске деце и жена.

Наш извештај је бацио светло на неиздрживе животне услове и растућу фрустрацију међу палестинским становништвом.

Током мојих наредних посета у својству министра спољних послова и председника Турске, било је евидентно да се ситуација погоршала, пошто су политички раздори који покрећу овај трајни конфликт постали још чвршће укорењени.

У протеклих пет деценија, међународна заједница није успела да се избори за једино одрживо решење: успостављање две државе, Израела и Палестине, које живе једна поред друге у миру.

Док су шансе измицале, услови на терену су се убрзано погоршавали.

Данас палестинска деца наводно пишу опроштајна писма својим породицама док се припремају за могућност да ће изгубити животе у израелском бомбардовању.

Овакво стање ствари ће сигурно произвести још очаја и мржње.

Израелска тактика у Гази очигледно крши законе рата.

Лишавање становника Газе струје, воде и хране, као и гађање стамбених подручја, болница, џамија, цркава, школа и избегличких кампова није у скаду са Женевским конвенцијама и њиховим додатним протоколима.

Ови напади нису ништа друго до ратни злочини, а историја ће несумњиво позвати одговорне на одговорност.

С обзиром на његово понашање, несхватљиво је да је Израел успео да задржи непоколебљиву подршку западних земаља, нарочито Сједињених Држава.

Они који слепо подржавају поступке Израела требало би да се запитају: ако не подржавамо територијални интегритет Палестине, како можемо уверљиво да бранимо украјински?

Ако не поштујете међународни закон, како ћете остати кредибилни?

Овај двоструки стандард подрива глобални поредак заснован на правилима и иде на руку ауторитарним лидерима и екстремистичким покретима који цветају експлоатишући такве недоследности.

Избегавање оваквог сценарија ће захтевати придржавање међународног закона и релевантних резолуција Савета безбедности Уједињених нација.

Арапска мировна иницијатива из 2002, коју је подржала Организација за исламску сарадњу а посебно ју је прихватио и Иран, представља одржив пут напред и нуди реалистичан оквир за очување права и достојанства Палестинаца.

Али, најпре морамо зауставити крвопролиће и захтевати хитан и безуслован прекид ватре.

Покушаји генералног секретара УН Антонија Гутереша да скрене пажњу на текућу хуманитарну кризу у Гази, чак и поред „вето ратова“ у Савету безбедности, су за похвалу.

Поред тога, допринос турског министра спољних послова Хакана Фидана, познатог по дубоком разумевању динамике Блиског истока, биће од кључног значаја за постизање мировног решења.

Да би се спречило даље насиље и патња, искрен и конструктиван приступ израелско-палестинском конфликту је императив.

Ефикасна дипломатија, подупрта снажним осећајем регионалне одговорности, представља најбољи пут напред.

Текући рат у Гази је тест за нашу посвећеност међународном поретку заснованом на правилима.

Сада, више него икад, морамо да се ослањамо на морални компас међународног закона како бисмо руководили својим поступцима.

(Данас)