Хроника | |||
Биљана Степановић: Време је да се сакупимо - не могу студенти све сами |
субота, 28. децембар 2024. | |
„Све је лаж, само пуста лаж“ - ову песму би, да бар у траговима имају савести, требало сад да отпевају председник државе и министар финансија кад су нам већ пре годину дана, после оних намештених избора, отпевали „Четири године бола и туге“ док су се у лице смејали свима који су схватили да су избори били обична фарса и превара. Није било ни пре годину дана, а тек сад више никоме није до песме и ништа није смешно. Ситуација је опасна, а ово што власт ради, врло је тужно и жалосно. Сам напредњачки гуру изгледа уморно, потрошено и очигледно без решења које би помогло да се ова дубока криза превазиђе. Уместо да предузме нешто разборито, бескрајно понавља само старе депласиране трикове. На пример покушај студентског контрамитинга: ни милом ни силом, ни уз мито и претње, конвоје аутобуса и тоне сендвича, овај потрошени режим ни на свом врхунцу није могао да довуче из земље и региона сто хиљада људи. То смо видели. Али када сад тим истим методама једва успева да напуни салу Сава центра статистима који глуме студенте, то је збиља тужно. На шта је спао председник ове државе, то је жалосно. И сигурно није крај, још ћемо се ми свачега нагледати. Уз упадљиво обезбеђење на сваком кораку, председник је током овог перформанса покушао своју стару тачку: резултати никад бољи, напредак, станови и на крају бес и вика. Зашто ништа ново не може да смисли? Зато што је потрошен на сваки начин, време му је прошло, рок истекао и то су нам и он и овај жалосни скуп јасно показали. Студенти га надигравају без проблема. Синдикати просветних радника су некако довучени на такозване преговоре, иако наравно председник за њих није надлежан, али наставници неће његов мито, кад им је колико пре два месеца у лице сасуто да за њихове плате пара нема. Ни студенти се нису упецали на трулу причу о становима. Глумци у позориштима сасвим јасно показују где су и шта мисле. Постаје сада крајње непожељно, ако баш нисте Типсаревић и Ристовски, да се добровољно сврстате уз напредњаке. Таква је клима у друштву завладала. Радио је овај режим на челу са својим лидером више од деценије, врло систематично, да подели грађане Србије на „њихове“, односно припаднике напредњачке клике којој је све дозвољено и на све остале који су ни мање ни више него непријатељи саме државе, па се према њима тако и поступа. За ове прве закони не важе, овима другима закони не вреде. Сасвим једноставно, па ви изаберите. Сада је коначно дошло време да се овај поредак ствари обрне. Уместо да дозвољавамо опаком режиму да нас даље дели, тренутак је да се саберемо. У тој дисциплини они који сеју раздор не могу да се снађу. Прво свако да се сам пресабере и схвати у ком се координатном систему налази. Да ли на страни правде, истине, поштења и младости, или на страни лажи, превара, пљачке и насиља. А потом да се сви, али заиста сви који деле систем вредности супротан од овог који нам пресвучени радикали силом намећу, саберу и сврстају заједно, у само једну „колону“. Нема левих, десних, монархиста, републиканаца, четника ни партизана, европејаца и евроскептика. То је прошло време. Сад је само битно да ли се сви слажемо око основних вредности. А то је да желимо правду и поштење. За даље ћемо онда лакше. Студенти, интелектуалци, уметници, спортисти, просветари, пољопривредници, адвокати, службеници, радници, па затим и странке. Сви к`о један. То је за наше оболело друштво једини лек. Морамо да видимо где смо. На Славији или у Сава центру. То је питање историјског пута Србије, па ако хоћете и њеног опстанка. Јесте ли уз младе, нормалне, поштене људе који своју земљу виде као цивилизовану уређену европску државу, или сте на страни мафије, лопова, криминалаца свих специјалности и националности, лажи, превара и продаје савести за две црвене. Не може се у овом тренутку бити неопредељен и „аполитичан“ ако сте човек, а не амеба. Толика је провалија између та два карактерна, културолошка и цивилизацијска приступа животу, да није могуће стајати негде између, јер између зјапи провалија. Морате на једну од две обале. Не вреди, нема лавирања, левитирања, држања фиктивне равнотеже. Дошло се до зида. Хоћемо ли се вратити себи, хоћемо ли бити нормална уређена земља која је повратила елементарне цивилизацијске вредности, или ћемо бити мафијашка територија на којој влада закон јачег и то још називати политиком и „вољом народа“? На коју ће страну претегнути већинска Србија зависи од снаге људи који су се сабрали и њихове мотивисаности да се изборе за вредности које бране. Јер ко у овој борби надјача, тај ће одредити даљи пут Србије. Витално је важно да се Србија врати себи на миран начин. Што више људи стане уз основне вредности, да желе да живе у поштеној и праведној држави, они који остану са друге стране, стајаће тамо огољени у гротескном покушају да бране те своје вредности – безобалну власт и опљачкани новац. Ову битку студенти не могу, а и не смеју да бију сами. Већ су учинили довољно и више од тога. (Н1) |