Andrej Ivanji: Stanja gole represije mogu da traju dugo

Na protestu u Novom Sadu 5. septembra je pod udarom policijskih pendreka i u dimu suzavca sve postalo kristalno jasno: Aleksandar Vučić je nakon dolaska iz Kine pošao putem istočnjačkih despota. Dan posle može da se izvuče još nekolicina zaključaka.

Protest u Novom Sadu 5. septembra „Srbijo, da li se čujemo?“ na koji su pozvali Studenti u blokadi predstavlja prekretnicu kako za građane koji preko deset meseci demonstriraju protiv autokratije Aleksandra Vučića, bezakonja i korupcije, tako i za režim Srpske napredne stranke. Na slici naprednjačke Srbije nestali su sivi tonovi, jutro narednog dana je osvanulo crno-belo. Nakon brutalnog i sistematskog pendrečenja građana koje su sprovodile Žandarmerija i Policijska brigada može da se izvuče nekolicina zaključaka.

Prvo Nema više izigravanja demokratije, nema laganja o „evropskom putu Srbije“, Aleksandar Vučić je nakon povratka iz Kine pošao putem istočnjačkih despota. Možda su mu kolege Lukašenko, Kim DŽong Un, Putin i Si Đinping zamerili da je mlakonja, možda su mu ulili hrabrosti da pređe na njihovu stranu istorije, tek srpski vrhovni vođa je prelomio da brutalnom policijskom silom stavi tačku na građanske proteste koji mu preko deset meseci kvare san, planove i krnje autoritet u sopstvenim redovima i u inostranstvu.

Drugo Čudan je bio izraz lica Vučića dok se u noći petka na subotu obraćao narodu. Kezio se od uha do uha dok je govorio o 7020 demonstranata u Novom Sadu, o blokaderima-teroristima, ekstremistima koji će svi da budu pohapšeni i policiji koja ih je razbucala, naravno sve u skladu sa zakonom.

Neki će reći da je osetio perverzno uzbuđenje i zadovoljstvo posmatrajući kako je na njegov mig u glavnom gradu Vojvodine neviđena policijska sila mlatila one koji mu se suprotstavljaju, gušila ih u suzavcu, bacala na zemlju i hapsila. Da je osetio ushićenje demonstracijom sopstvene moći.

A moguće je i da je taj iskrivljeni osmeh odraz snebivanja kukavice svesne da je pošla putem sa koga više nema povratka, na kome više nema izvrdavanja, koji vodi u direktnu konfrontaciju sa funkcionalnim evropskim demokratijama, Evropskom unijom i građanima sopstvene zemlje koji su ga prozreli i prezreli.

Stekao se i utisak da je kod predsednika Srbije poodmakao proces samozavaravanja iz koga proističe opasna neuračunljivost, da su se kalkulisane laži izrodile u projekciju istine kakva potiskuje strah.

Treće Proces razrešenja duboke političke i društvene krize konačno je dobio na ubrzanju. Primena sile kakva je primenjena u Novom Sadu nagoveštava direktnu konfrontaciju naprednjačkog režima sa svima koji budu pokušali da mu stanu na put. Takva situacija je neodrživa.

Četvrto Građani koji su se pobunili protiv kleptokratske vlasti jednog čoveka i jedne partije, protiv nenormalnosti i bezumlja koje seju informeri i pinkovi najkasnije nakon protesta u Novom sadu postali su svesni da su Vučići i njihovi saradnici spremni da sve što su sazdali brane najbrutalnijom silom. Postoji opravdana bojazan da se ne bi zaustavili samo na pendrečenju, gaženju i suzavcu i masovnim privođenjima ukoliko bi bili saterani uza zid.

Peto Pokušaj zastrašivanja će ili uroditi plodom, pa će se Srbija pretvoriti u Belorusiju, te će uslediti još masovnije čistke i otkazi neposlušnicima, biće razoreni univerziteti kao jezgro pobune, sklonjeni sudije i tužioci kojima je zakon preči od volje vrhovnog naprednjačkog vođe.

Ili će zemlja iz faze miroljubivih protesta koje vlast toleriše ući u fazu fizičkih sukoba sa nesagledivim posledicama. Vučić je demonstrirao da sa njim miroljubivog rešenja nema.

Šesto Ne treba se zavaravati da se nazire kraj ovom režimu. Stanja gole represije mogu da traju dugo, proizvodnja straha može znatno da se pojača, na primer masovnim izricanjem višegodišnjih zatvorskih kazni za sve koji pokušaju da se suprotstave državnoj sili koju kontroliše SNS na čelu sa Vučićem.

Sedmo Šta će biti sa Srbijom se lomi sada, danas, počev od 6. septembra. Ako protesti utihnu, osnovne ljudske slobode na kojima počiva demokratski svet nestaće u mrklom naprednjačkom mraku.

Osmo Pošto su opozicione političke organizacije potpuno marginalizovane i nisu u stanju da se ujedine, bliska budućnost Srbije zavisi od mladih ljudi, pre svega od studenata. To je pomisao koliko zastrašujuća, toliko i ohrabrujuća. Ove generacije koje tek što su školske klupe zamenila za univerzitetske amfiteatre nisu u proteklih deset meseci pokazivale strah niti spremnost da pognu glavu i krenu linijom manjeg otpora priključujući se naprednjačkoj sili ili počnu da pakuju kofere. A niti jedan roditelj svoje dete neće ostaviti na cedilu.

Deveto Ako Evropska unija ne bude reagovala na ono što se u petak pred očima poslanika Evropskog parlamenta događalo u Novom Sadu, u zemlji koja ima status kandidata za pristup EU, izgubiće svaku verodostojnost. Onda možemo da počnemo da se opraštamo od liberalne demokratije na kojoj je građen mir u zapadnoj hemisferi od kraja Drugog svetskog rata.

(Vreme)