Андерс Фог Расмусен: Три хитна приоритета за Европу

 Прошло је 56 година откако је Нил Армстронг, на врхунцу Хладног рата, крочио на Месец и освојио светску машту. Али свемир више није само питање истраживања и иновација. Постао је прва линија фронта за безбедност, посебно за Европу.

Само неколико дана након руске инвазије на Украјину, у руском сајбер-нападу је оборена сателитска мрежа која је обезбеђивала важну повезаност са Европом. А сада, и Русија и Кина развијају оружје за ометање, преоптерећење и уништавање европских сателита.

Ипак, предуго су европске амбиције у свемиру биле недовољне за оно што наша безбедност захтева. Са стране посматрамо како нас америчке компаније попут СпацеX-а Илона Маска истискују из ниске Земљине орбите.

Потрошња Европске уније за свемир по глави становника је око пет пута мања од потрошње Сједињених Држава и упола мања од потрошње Јапана. Буџет за свемир кинеске владе је отприлике три пута већи од буџета Европске свемирске агенције, а наша улагања у свемир у приватном сектору су приближно једна четвртина улагања САД.

Суочен са овим очигледним разликама, видим три хитна приоритета за Европу. Први је разбијање табуа о улагањима у одбрану у свемир.

Као и дронови и вештачка интелигенција, свемирска технологија има и војну и цивилну примену. Такође је капитално интензивна. У САД, пројекти и опрема везани за одбрану чине отприлике 60 одсто потрошње везане за свемир.

Ако Европа жели да развије своје свемирске капацитете, мора да искористи своје буџете за одбрану и безбедност како буду расли као одговор на руску инвазију на Украјину.

Укључивање Свемирског штита од стране Европске комисије у њен план „Спремност Европске одбране 2030“ је корак у правом смеру, али морамо ићи даље.

У том циљу, потребна нам је политика на европском нивоу како бисмо подстакли раст наше свемирске индустрије. Иако је СпацеX сада неопходан за америчку одбрамбену и обавештајну заједницу, Европа нема упоредивог шампиона.

Међутим, оно што имамо су перспективни свемирски стартапови којима је потребно ново финансирање и право политичко окружење за подстицање раста у сектору.

Други приоритет је осигурати да можемо деловати независно у свемиру, баш као што морамо на копну, у ваздуху и на мору. Европа се пречесто ослања на стране актере, пре свега на САД, за кључне капацитете попут лансирних система, посматрања Земље и обавештајних, надзорних и извиђачких система (ИСР).

Морамо сами обезбедити ове капацитете, било преко европских компанија или оних који су спремни да инвестирају у европске ланце вредности. Неуспех у томе био би велика грешка.

Видели смо како су САД прекинуле сателитске снимке Украјини и не можемо дозволити да се то догоди негде другде у Европи. Обавештајни подаци у реалном времену и капацитети за глобални надзор постали су неопходни за модерно планирање одбране.

Као један пример онога што се може учинити, предложио сам заједничку нордијску сателитску констелацију за надзор и безбедну комуникацију. Удруживањем инвестиција у одбрану и стручности приватног сектора широм нордијских земаља могли бисмо да расподелимо трошкове, ојачамо нашу колективну одбрану и подигнемо нашу свемирску индустрију.

Трећи приоритет је да бранимо наша тржишта и будемо водећи у заштити ниске Земљине орбите и суверенитета који она пружа. У 2018. години, у свемиру је било отприлике 2.000 активних сателита. Али тај број је од тада порастао на преко 10.000 и до краја деценије би могло бити 100.000 или више активних сателита.

Такво брзо пренасељавање – првенствено вођено мега-констелацијама сателита неколицине америчких компанија – представља занемарену претњу националној безбедности, суверенитету и нашој способности да обезбедимо безбедан приступ свемиру.

Када се ови сателити у ниској орбити распадну, њихови остаци циркулишу осам пута већом брзином од метка, повећавајући ризик од Кеслеровог синдрома – спиралних судара који стварају остатке и на крају чине ниску Земљину орбиту неприступачном.

Подједнако забрињава и све већи број сателита који полажу право на ограничен радио-спектар, невидљиви сигнални аутопут који повезује сателите са Земљом.

Ако се не реши, недостатак спектра и ометање сигнала од мега-констелација угрозиће способност Европе да одржи критичне безбедносне, посматрачке и комуникационе услуге које приступ свемиру омогућава.

Пошто напредак ка новим мултилатералним споразумима у Уједињеним нацијама постаје готово немогућ усред ривалства великих сила и пошто су правила из доба Хладног рата која регулишу коришћење свемира сада жалосно застарела, Европа мора да делује.

Морамо заштитити наша тржишта од оних који неодговорно користе свемир и – надовезујући се на Закон ЕУ о свемиру – морамо сарађивати са земљама истомишљеницима како бисмо се залагали за нова национална правила која ће осигурати да свемир остане доступан будућим генерацијама.

Руска инвазија на Украјину подсетила је Европу да не смемо узимати нашу безбедност здраво за готово.

Никада више не би требало да се ослањамо на оне који не деле наше вредности – били они непредвидљиве руске аутократе или непредвидљиви амерички милијардери. Морамо одлучно деловати како бисмо се суочили са критичним изазовима са којима се суочава наш приступ свемиру.

Џон Ф. Кенеди је једном рекао о америчком слетању на Месец да ми радимо ове ствари „не зато што су лаке, већ зато што су тешке“. Европа сада мора да их уради јер су хитне и неопходне.

Аутор је бивши генерални секретар НАТО-а (2009–2014.) и бивши премијер Данске (2001–2008.), оснивач је и председник организације Расмусен Глобал и председник Глобалног свемирског савета. Био је члан Саветодавне групе на високом нивоу Европске свемирске агенције.

(Данас)