Ana Brnabić povodom polemike oko projekta „Jadar“: Litijum je šansa da oni koji su bili na vlasti od 2000. godine, i mi danas, možemo da kažemo da smo u kontinuitetu radili i izgurali nešto zajedno

Danima pratim nastavak polemike oko projekta „Jadar“ i pitanja da li će Srbija iskoristiti svoju „naftu XXI veka“ ili neće. Da li ćemo u ovom veku UVOZITI baterije koje će pokretati apsolutno sve u narednih 100 godina – od električnih automobila do energetskih postrojenja, ili ćemo te baterije, vozila, sisteme za skladištenje električne energije, i sve ostalo u tom lancu vrednosti IZVOZITI u celu Evropu i veći deo sveta.

Dakle, polemika je – da li ćemo mi biti proizvođači i izvoznici, a što će Srbiju učiniti bogatijom, uticajnijom, zemljom sa platama i penzijama koje su iznad proseka EU, ili ćemo biti jedna od stotine zemalja širom sveta koje će u potpunosti zavisiti od uvoza – pre svega baterija, a onda posledično i svega ostalog.

To je ključno pitanje, jer ako govorimo o aspektu životne sredine, jasno je da će čitava Evropa, uz sve domaće stručnjake, voditi računa da se ovaj projekat izvede u skladu sa najstrožim standardima zaštite životne sredine. Logika je tu prosta i jednostavna – ako nije u skladu sa najstrožim standardima životne sredine, ako projekat nije ekološki održiv – ni te baterije neće imati nikakvu vrednost, a to nikome ne ide u prilog.

Više se i ne nerviram oko laži, polu-informacija, dezinformacija, paušalnih ocena i nagađanja koje, nažalost, svakodnevno imamo prilike da čujemo i pročitamo u tajkunskim medijima čija je jedina uloga da budu „kontra“.

Ne nerviram se ni oko krajnje sramotnih istupanja predstavnika opozicije koji su Rio Tinto i doveli u Srbiju (prvi razgovori sa RT počeli 2001., 2004. izdali im prvu istražnu dozvolu, 2006. promenili zakon kako bi obezbedili da onaj ko ima istražna prava automatski dobija i eksploataciona prava, 2012. dali dozvole za bušenja velikog prečnika – i to Oliver Dulić iz DS, kao ministar za zaštitu životne sredine), a sada se prave da je Rio Tinto pao sa neba. Pogledajte, gospodo iz opozicije – svi sateliti DS-a i DSS-a – Strategiju upravljanja mineralnim sirovinama iz 2012. i videćete da ste upravo vi definisali bakar i litijum kao budućnost Srbije! No, to i takvo licemerje, ponovo, govori o njima i njihovoj političkoj neodgovornosti i neiskrenosti prema građanima ove zemlje. A građani ove zemlje nisu ni glupi ni ludi, pa sve to svakako vide – i tako ih i vrednuju na svim izborima – od lokalnih do predsedničkih.

Suprotno od nerviranja, sada mi je čak i pomalo drago što oni koji su do juče trčali po Briselu i Strazburu, i nisu izbivali iz kancelarija različitih evropskih izvestilaca, parlamentaraca i komesara, sada optužuju iste te ljude za visoku korupciju tvrdeći da ih je RT potplatio, a i da smo ih mi našim, srpskim, litijumom korumpirali, pa im je to valjda važnije od demokratije i vladavine prava. Koliko je to sumanuto i besmisleno, o tome ne treba trošiti reči, ali je dobro da novi evroparlamentarci i ostali vide kako naša opozicija brzo menja mišljenje i vrednosti, u skladu isključivo sa njihovim političkim interesima. Danas za korupciju optužuju one koji su im do juče bili vrhovni vrednosni autoriteti i saveznici. No, to je svakako najmanje važno u ovoj priči.

Ipak, ono što me nagnalo da napišem ovu reakciju na sve gluposti kojih smo se naslušali poslednjih dana, a u vezi sa ovim projektom je sledeće: nestvarno je koliko neki naši profesori, razni „eksperti“ na sve teme, a pre svega naše opozicione „elite“ ne veruju u naše ljude, ne veruju u ovu zemlju i njene potencijale, ne veruju u pamet naših ljudi, njihovu kreativnost, njihove sposobnosti.

I nije me ovo iznenadilo – da su verovali, u vreme dok su bili vlast, izgradili bi neki naučno-tehnološki park, osnovali neki novi naučni institut, dali neku šansu mladim inovatorima, naučnicima, preduzetnicima. A nisu. Nisu zato što su mislili da je to bacanje para i da mi nemamo kapacitet da se takmičimo sa najjačima i najnaprednijima.

Mi smo u ljude u Srbiji verovali – i to je vazda bila osnovna politička razlika među nama.

Verovali smo da Srbija ima ljude koji mogu da se takmiče sa najnaprednijima u najsavremenijim tehnologijama. Izgradili smo naučno-tehnološke parkove, osnovali nove naučne institute (pre @sns_srbija, poslednji naučni institut u Srbiji osnovan je u doba SFRJ!), uveli poreske podsticaje za ljude i kompanije koji se bave istraživanjem i razvojem, uveli poreske podsticaje za zapošljavanje mladih, za povratak naših ljudi iz dijaspore, pitali naše inovatore i preduzetnike iz oblasti savremenih tehnologija šta država treba da radi.

Rezultat koji smo dobili je neverovatan u svakom smislu. Broj zaposlenih u IKT sektoru prešao je 110.000 ljudi, prosečna neto plata u martu ove godine dostigla je 231.558 dinara, a ako gledamo samo računarsko programiranje prosečna neto plata dostigla je 289.450 dinara, izvoz u prvom kvartalu ove godine je skoro 1 milijarda evra, dok je, 2012. godine, izvoz bio 375 miliona evra za celu godinu! Ovaj rezultat nas je stavio na svetsku mapu kao jednu od najnaprednijih država – Srbija danas predsedava Globalnim partnerstvom za veštačku inteligenciju!

E, sad – kakve sve ovo ima veze sa litijumom?

Ima mnogo veze. Za razliku od uvažene profesorke Danice Popović (a.k.a. kao makroekonomista najbolje se razumem u sumporne-azotne kiše), Save Manojlovića (a.k.a. pokrećem narodni bunt čim se vratim sa Evropskog prvenstva u fudbalu, ako pre toga ne odem u Pariz na Olimpijadu), Zorana Lutovca (a.k.a. nismo mi onaj DS koji je doveo RT u Srbiju, dao im dozvole i promenio zakon – mi smo neformalno „Novi DS“), Miloša Jovanovića (a.k.a. ni ja nisam onaj DSS koji je doveo RT u Srbiju, dao im dozvole i promenio zakon – mi smo i formalno „Novi DSS“) i svih ostalih koji misle da su naši ljudi kadri i sposobni samo da budu „kopači litijuma“ i ama baš ništa više od toga, mi znamo da Srbija može mnogo više i da je već spremna za mnogo bolje.

Stoga sve njih pozivam da pročitaju intervju neverovatnog Nemanje Mikaća iz Subotice, osnivača srpske kompanije ElevenEs, prve kompanije u Evropi koja je uspela da razvije LFP (litijum-gvožđe-fosfatnu) bateriju, a koja bi Srbiju mogla da stavi u sam centar evropske energetske tranzicije.

Nemamo, gospodo iz opozicije i tajkunskih medija, dakle, mi „samo“ litijum i nismo mi kadri samo da budemo „kopači litijuma“ kako bi se neko drugi bogatio. Srbija ima pamet i već je krenula, zahvaljujući genijalcima kakav je Nemanja, u proboj u ovoj industriji budućnosti. I nastaviće Srbija da se bori – sa, ili bez, upotrebe našeg litijuma. O tome će odlučiti građani – idealno na osnovu činjenica, a ne narikanja. Međutim, ako bi koristili i naš litijum, naša kompetitivna prednost u odnosu na sve ostale bila bi nedostižna. Drugim rečima, u svom razvoju u narednih 10 godina mogli bi da ponovimo „norveško čudo“ nakon što su Norvežani otkrili svoja izvorišta nafte i napravimo nešto još vrednije za sve naše građane i generacije koje tek dolaze.

Konačno, koliko je ova tema važna za našu zemlju i zbog čega sam, kao predsednica Narodne skupštine, pozvala na iskrene, otvorene i civilizovane razgovore zasnovane na činjenicama i proverljivim informacijama, dovoljno govori i sama procena gospodina Mikaća o tome šta ova industrija može da donese Srbiji: „Mi ovde pričamo o lancu snabdevanja vrednom 20% bruto domaćeg proizvoda, kada bi se uključio kompletan lanac... Nismo navikli da nešto u Srbiji za 10 godina mora od nule da napravi ceo lanac snabdevanja u kom će raditi preko 20.000 ljudi“.

I, jednako važno, uz ugla predsednika Narodne skupštine – ovo je jedna šansa kada oni koji su bili na vlasti od 2000. godine, i mi danas, možemo da kažemo da smo u kontinuitetu radili i izgurali nešto zajedno – od 2001. godine, kada su počeli razgovori o ovom projektu i 2004. godine kada je RT izdata prva dozvola, pa u poslednjih 12 godina, i sledećih 10 i više godina.

Moja poruka, zato svim hejterima iz svih sfera našeg društva: Verujte malo u ovu zemlju, verujte malo u naše ljude.

https://biznis.telegraf.rs/green-energy/3901361-u-subotici-se-pravi-baterija-koja-nas-vraca-na-tehnolosku-mapu-sveta-ubrzana-trka-sa-mnogo-kapitala

(Iks)