Амерички Форбс о „стратешком дијалогу“ Србије и САД: Београд се профилисао као поуздан пријатељ два кључна америчка савезника – Израела и Уједињених Арапских Емирата

Можда је прошло испод радара, али прошле недеље америчка политика према Западном Балкану начинила је значајан искорак. Дана 17. јула, министар спољних послова Србије Марко Ђурић и амерички државни секретар Марко Рубио званично су покренули стратешки дијалог између две земље. Ова иницијатива припремана је више од годину дана, а иако је за сада познато мало детаља, њен потенцијални значај за администрацију председника Трампа је велики – из најмање четири разлога, наводи "Форбс" у својој анализи.

Први разлог односи се на енергетску безбедност. Администрација председника Трампа с правом је поставила диверзификацију енергетских извора на Западном Балкану међу своје приоритете. Надовезујући се на прошлогодишњи Министарски састанак Партнерства за трансатлантску енергетску сарадњу, одржан у Атини, Сједињене Америчке Државе заједно са Бугарском, Грчком, Молдавијом, Румунијом и Украјином раде на развоју Вертикалног гасног коридора – северно-јужне трасе која би омогућила допремање америчког течног природног гаса (ЛНГ) и азербејџанског гаса у централну и источну Европу, као и на Балкан, чиме би се додатно смањила дугогодишња зависност континента од руских енергената. Србија у тим плановима има важну улогу, будући да се налази на самој траси коридора и већ располаже инфраструктуром која јој омогућава да постане кључно транзитно енергетско чвориште. Поред тога, Београд тренутно гради гасне интерконекције са Румунијом и Северном Македонијом, што ће омогућити већи увоз гаса из извора који нису руски.

То представља изузетно важан развој догађаја, имајући у виду да руски државни енергетски гигант Гаспром и даље има контролни удео у Нафтној индустрији Србије (НИС). Последњих година Русија је користила НИС као геополитички инструмент за финансирање различитих операција малигног утицаја у Србији – од подстицања протеста до ширења антиамеричке пропаганде. У оквиру ширег пакета мера усмерених против руског енергетског сектора, администрација председника Трампа у октобру прошле године увела је санкције НИС-у, а тај притисак већ је дао одређене резултате. Мађарска енергетска компанија МОЛ је у јануару постигла договор о куповини руског удела, иако је реализација тог споразума у међувремену одложена. Ипак, чини се да је српска влада озбиљно посвећена окончању ове зависности. Буџет за 2026. годину, усвојен још у децембру, предвиђа издвајање од 164 милијарде динара (око 1,6 милијарди долара) за енергетску безбедност – средства која би, уколико Русија одбије да прода свој удео, могла бити искоришћена за национализацију НИС-а.

Интензивнији стратешки дијалог са Вашингтоном могао би да убрза ову транзицију и трајно интегрише Србију у америчке и западне ланце снабдевања енергентима, чиме би Москва изгубила једно од својих најефикаснијих преосталих геополитичких средстава утицаја на Балкану.

Други разлог односи се на стратешке минералне ресурсе. Иако то није широко познато, Србија располаже највећим резервама литијума у Европи. Лежиште Јадар, у западној Србији, убраја се међу најзначајнија налазишта литијума на свету, а процењује се да би могло да задовољи чак до 90 одсто тренутних европских потреба за овим минералом. Србија је одлучила да ове ресурсе развија у сарадњи са Европом, а не са Кином. Током 2024. године формализовала је стратешко партнерство са Европском унијом у области сировина и ланца вредности за производњу батерија, након чега је налазиште Јадар уврштено међу кључне пројекте у оквиру европског Закона о критичним сировинама.

Ови потези представљају свесну одлуку српске владе да свој највреднији стратешки ресурс веже за западне ланце снабдевања, а не за кинеске. Такав правац развоја треба подстицати, јер Сједињене Државе имају непосредан интерес да се глобално снабдевање литијумом диверзификује и смањи зависност од Пекинга.

Трећи разлог јесте модернизација одбране. Србија активно модернизује своје оружане снаге, набављајући борбене авионе из Француске, транспортне авионе из Шпаније, хеликоптере из Немачке, као и различите војне системе из Израела. Ипак, узастопне америчке администрације традиционално су биле опрезне када је реч о продаји америчког наоружања Србији, делом због противљења појединих суседних држава. Међутим, такав опрез данас све више делује контрапродуктивно, јер би Војска Србије опремљена америчким системима била интероперабилнија са НАТО-ом, транспарентнија и више усмерена ка западним стандардима, уместо да се ослања на руску војну технологију.

Коначно, четврти разлог јесте све већи значај Србије као партнера на Блиском истоку. Београд се профилисао као поуздан пријатељ два кључна америчка савезника – Израела и Уједињених Арапских Емирата. Србија је била међу ретким европским државама које су Израелу пружиле значајну војну подршку након напада 7. октобра 2023. године, а таква политика настављена је упркос притисцима других европских земаља. Као резултат тога, односи између две државе додатно су ојачали и донели опипљиве користи за обе стране. Тако израелска компанија Елбит Сyстемс тренутно гради фабрику за производњу беспилотних летелица у Србији, вредну око две милијарде долара, што представља један од ретких таквих производних погона ове компаније ван Израела.

Истовремено, Уједињени Арапски Емирати постали су један од најважнијих ваневропских партнера Србије. Током протеклих петнаестак година уложили су значајна средства у земљу, покренувши пројекте у областима обновљивих извора енергије, дигиталне инфраструктуре и других сектора. Ова сарадња донела је видљиве користи Србији, док је Абу Дабију омогућила да стекне важан стратешки ослонац на Балкану, чиме ефикасније може да балансира утицај регионалних ривала, попут Турске.

Све то Србију чини корисним партнером и својеврсним мултипликатором америчких интереса на Блиском истоку, у тренутку када администрација председника Трампа све отвореније преиспитује поузданост и посвећеност многих својих европских савезника.

Прошлонедељно покретање стратешког дијалога између Вашингтона и Београда представља важан корак ка унапређењу сарадње у свим наведеним областима. Оно што ће уследити – конкретни резултати у домену енергетике, стратешких минералних ресурса, одбране и регионалних партнерстава – одредиће да ли ће овај тренутни замах прерасти у трајну стратешку предност за Сједињене Америчке Државе на Западном Балкану.

(Курир, Форбс)