Александар Станковић: Вучићу живци све тањи - криза све дубља

Бизмарк је једном приликом указао да паметан човек учи на туђим грешкама, а када је долазио на власт, председник Србије Александар Вучић дојмио се баш таквим, чак су га и поједини садашњи опозиционари видели на тај начин. У неком од ранијих протестних таласа незадовољства, један оштроуман човек указао је на подршку дела либералних кружока Вучићевом успону, при чему му је одвраћено да то није био овај Вучић.

По ко зна који пут се испоставља тачном пресуда српском народу на вечито понављање сопствене судбине, само у различитим алотропским модификацијама. Председник Вучић само је привремени актер и једино што је упитно када ће и како отићи са власти. Пре или касније, сви оду.

Ова историјска итерација другачија је по сензибилитету узрокованом софтверским управљачким решењима напредњака. Уколико на власти дочекају 2027. годину, биће то 15 дугих година апсолутне радикализације дискурса и потпуне стратификације иза које је остао тек понеки дрвени мостић између антагонизованих слојева друштва. Ако и то.

Ткиво је иритирано. Сваки контакт изазива алергијску реакцију коју често карактерише пренаглашено црвенило, а трење од чешања изазива обилно крварење. Напредна странка се испоставља главним алергеном због системске поставке софтвера којим беспоштедно спроводи власт. Повратак на пређашње стање је немогућ.

Криминални пад надстрешнице у Новом Саду само је варница која је упалила ватру. Атмосфере је била загушена запаљивим материјама годинама. Иако покушавају да испричају причу из другог угла, напредњаци остају слепи за чињенично стање. Дошло је до презасићења. Сваки даљи волунтаризам изнеће српско друштво на жртвеник.

Софтверско властодржачко решење је до сада било прецизно, али напредњаци би морали да схвате да је дошло до грешке 404. Не постоји више солуција да они управљају друштвом како су то до сада радили. Њихови јалови покушаји заснивају се на усамљеном процесору, члану странке, председнику Србије Александру Вучићу, а он је почео да заказује. Све апликације се ажурирају с времена на време, али је за овај напредњачки наум прилично касно. Ако покрет и заживи, његова интелектуална залеђина не може да се мери са ранијим идејним покретачима машинерије. Чини се да председнику нема више ко да шапуће Веберове и Лајбницове мисли.

После деценије је дошао логичан, очекиван, замор материјала, а Александар Вучић не успева да пронађе мотивацију да настави даље. Пословично окренут историји, он заборавља како је Таљеран упозоравао Наполеона да са бајонетима може све осим да седи на њима. Није битно чији су, док год су видљиви, неће бити мира међу људима.

Толико тога се догодило у земљи, па и свету, да се чини као да је Мики Манојловић неког другог поредио са Шарлом де Голом. Тада је поређење изгледало апсурдно, а сада је потпуно беспредметно. Разлика у одговорима на друштвену кризу Вучића и Де Гола је дијаметрално супротна. Треба, дакако, бити објективан и рећи да се председник Србије заглавио у мору непознатих и решење једначине је много комплексије од деголовског.

Из његових наступа је јасно да су му живци све тањи. Он не успева да дисциплинује сопствене редове који су се уљуљкали у плодове деценијских комбинација. Антологијска је остала сцена из предизборне кампање у којој Вучић резигнирано поручује напредњачкој врхушки да скину његово име са листе и виде колико ће онда гласова добити, док му покуђени ревносно аплаудирају. Можда су се делимично и довели у ред тих дана, али сада је Александар Вучић поново почео да губи контролу и мучи се да је поврати, уз то што не успева ни себе да обузда.

Као оперативна техника рада са сарадницима, њему је кињење прешло у навику. У томе нису поштеђени ни коалициони партнери. Све то је разумљиво ако се зна да је његово име најпроказаније и готово сигурно, за разлику од других, неће се моћи опрати од времена власти.

Супротна страна епифаније којом је Вучић годинама манипулисао јесте евокација. Било је само питање тренутка када ће од тотема постати табу. С обзиром на његову растројеност и одсуство језуитске самодисциплине коју је бескрупулозно рабио, тешко да му је остало довољно политичке вештине да се извуче као мрачни принц српске политике. То је пошло само Дику Чејнију за руком.

Скоро је Нина Хрушчова подсетила како је њеног деду Стаљин терао да игра гопак, уз констатацију да је Јосифа Висарионовича било глупо одбити. Волели су и други да силују људе са којима раде и демонстрирају своју моћ. У серији Наследници види се идеја о „људском намештају“ и не може се рећи да је малтретирање својствено само ауторитарцима и диктаторима.

За то је могуће кривити бициклисте, они су, уосталом, криви за све, како пише Светислав Басара. У неком другачијем поретку околности, Вучић би могао да буде ибијевски трагични члан те дружине. На чело државе је дошао са причом о својој „првости“. Био је најмлађи, најуспешнији, први се будио, највише је изградио, све до тренутка када је његов градитељски подухват постао смртоносан. Неимар је постао Азраел, а његова наратолошка магија се ту завршила. Шехерезада је успевала да себе одржи у животу тако што је сваке вечери причу остављала недовршеном подражавајући знатижељу озлојеђеног краља Шахријара.

Председник Србије је био мајстор у причању прича, али се његова 1001 ноћ завршила и делује да нема више шта да исприча грађанима. Са друге стране, студенти успевају да заинтересују јавност својом недореченошћу. Биће тешко да се поново окупи људство од 15. марта, али је нада напумпана и све занима шта ће се десити. Док други стрепе, у оним неодлучним се буди воајерска бит на којој почивају и ријалити програми. Титани предвођени Кроном сукобили су се са младим боговима Олимпа, а много је оних који желе да посматрају окршај.

За њих није баш извесно којој ће се страни приклонити. То се не види ни из истраживања Ђорђа Вукадиновића. Остаје нејасно зашто ни у једној истакнутој табели нема пројекције како би се бирачко тело понашало када би видело само Александра Вучића јер СНС одавно каска за личношћу. То потврђује и нервозна госпођа у Ћићевцу која истовремено уважава „високог“ председника и оспорава „мале мишиће“ око њега.

Александар Вучић хода иза свог зенита. Колико год га било у срцима великог броја људи, многи га не воле. Још важније, велики је број оних који су престали да га се плаше. Студенти су одбили да иду кроз институције, а Вучић, навијач, прихватио је улицу заборављајући да му за такво премеравање треба људи у броју који он већ дуго не може да окупи. Било који скуп, величанствен по напредњачким мерилима, труо је ако естетски не парира студентским протестима. Волтер Липман је одлично знао да људи мисле у сликама, а фотографије крцатих централних београдских улица могу да надгласају једино оне приближне семиолошке бременитости.

Председников хубрис је повређен и то га је заслепило. На руку му иде једино то што протести до сада нису изнедрили никог ко би у очима странаца могао да замени његову испоруку. Та чињеница није могла да заустави његову крајњу метаморфозу у тоталног нихилисту. Одатле више ништа не може произаћи, а ипсо фацто нихилизам негира реалност и истину.

Још увек Вучић јесте кредибилан саговорник, али је темељ његовог легитимитета пукао по средини. Касно је схватио потребу за реинсталирањем и ажурирањем софтвера. Народни вапај за одговорношћу добио је одговор да тражено није пронађено. По ко зна који пут дошло је до грешке 404 у софтверу, који очито никада није ни предвиђао могућност да делови система одговарају. Ни из чега не може настати нешто, па се тако из ништавила неодговорности, лажи и манипулација, никада неће моћи изградити боља будућност Србије.

* Аутор је докторанд на Факултету политичких наука.

(Данас.)