Uloga međunarodnih finansijskih organizacija u privatizaciji društvenog kapitala u Srbiji 2002.

„Uzalud ćeš mi govoriti; reči ne

menjaju stvarnost, i čvrsto sam

uverena da je to tako.“

Šoderlo de Laklo

Opasne veze

UVOD

Privatizacija, kao ključni čin tranzicionih država u procesu restauracije kapitalizma u Istočnoj Evropi, nakon 1989. godine, za cilj nije imala „privredni razvoj i socijalnu stabilnost u uslovima tržišne privrede“ u ovom regionu evropske periferije, kako se to deklarativno ističe u savremenoj političkoj propagandi, već promenu svojinskih odnosa u društvu.

Obnova privatne svojine u istočnoevropskim državama tokom devedesetih godina 20. veka dovela je do velike nezaposlenosti i znatnog pogoršanja položaja radničke klase, pada realnih nadnica, smanjenja mogućnosti školovanja i lečenja, porasta moraliteta i pada nataliteta i uslova stanovanja. Danas je svima postalo jasno da privatizacija i privatna svojina nisu „ekonomski snake oil“ za rešavanje problema razvoja perifernih društava.

Razmatrajući „filozofiju privatizacije“, veliki češki filozof Karel Kosik piše: „Restauracija kapitalizma: mrtvi ustaju iz groba i kao prikaze, strašila, nesputani instinkti posjedovanja ponovo obilježavaju sudbine ljudi. Kakva čudna pravednost dolazi na svijet u restitucijama i privatizacijskim aktima, u raspodjeli, prodavanju, raskradanju imovine, koje je nominalni vlasnik bio (ili i nadalje ostaje!?) narod? Da li je narod tu imovinu imao sa pravom ili je krao? Ili je nije mogao posjedovati (nije smeo) zato što je narod – kako kažu modernisti- „romantičarska fikcija“?[1]

Bitno obeležje, specifičnost i određujući uslov privatizacije u istočnoevropskim zemljama ogleda se u tome što ona nije akt samo nacionalne države, kao što je to bio slučaj sa nacionalizacijom privatnog kapitala koja je izvršena u ovim zemljama u godinama nakon Drugog svetskog rata kada su komunističke partije osvojile državnu vlast.

Značajnu ulogu u privatizaciji društvene svojine u Srbiji, kao i drugim državama istočne Evrope, imaju međunarodne finansijske organizacije, Svetska banka i Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR – European Agency for Reconstruction), agencije stranih vlada, kao što su Ministarstvo Ujedinjenog Kraljevstva za međunarodni razvoj (DFID – UK Government Department for International Development), vladina Agencija Sjedinjenih država za međunarodni razvoj (USAID – United States Agency for International Development), kao i vlade Holandije, Švedske, Japana i Kanade. Ona se sastoji u finansijskim donacijama Vladi Republike Srbije, administriranim od Agencije za privatizaciju Republike Srbije, kojima je svrha podrška programima „razvijanja privatnog sektora“, shodno liberalnoj ideologiji i interesima finansijskih centara svetskog kapitalističkog sistema.

Predmet ovog rada biće pokušaj da se putem analize mesečnih izveštaja Agencije za privatizaciju, koje usvaja Upravni odbor ove agencije, a razmatra Vlada Republike Srbije, tj. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, kao i Odbor za privatizaciju Narodne skupštine Republike Srbije, izvrši rekonstrukcija oblika, obima i značaja donacija pomenutih organizacija i agencija u postupku privatizacije društvenog kapitala u Srbiji, i to kako njegove prodaje metodom javnog tendera i javne aukcije, tako i u pripremi i sprovođenju restruktuiranja društvenih preduzeća u postupku privatizacije.

1)      Donacije Svetske banke za tehničku pomoć u razvoju privatnog sektora

Uključivanje međunarodnih finansijskih organizacija i agencija stranih vlada u procesu privatizacije u Srbiji počinje u jesen 2001. godine nakon donošenja Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 38/2001). Prema ovom zakonu, koji je stupio na snagu 7. jula 2001, a počeo da se primenjuje 2002. godine, privatizacija društvenog i državnog kapitala zasniva se isključivo na prodaji većinskog kapitala i imovine, za razliku od ranijih zakona o privatizaciji koji su predviđali promenu vlasničke strukture društvenih preduzeća putem besplatne podele akcija zaposlenima.

Datim zakonom stavljen je van snage Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“ br. 32/97) kojim se predviđala privatizacija društvenog i državnog kapitala u dve faze, od kojih se u prvoj moglo privatizovati 70% procenjene vrednosti kapitala, dok se 10% prenosilo na Republičkom fondu penzionog i invalidskog osiguranja, a do 60% besplatno zaposlenima.

Prema podacima Centralnog registra Republike Srbije, odnosno Privremenog registra Republike Srbije[2] u periodu od 1998. do oktobra 2001. godine po ovom zakonu je „u privatizaciju krenulo“ 778 preduzeća, i to u toku 1998. 141 preduzeće, godine 1999. 127, dok je 2000. godine privatizovan najveći broj od 312 društvenih preduzeća, a 2001. godine 148. Očigledno je da je 2000. godine, kada je vlast Socijalističke partije Srbije (SPS) gubila stabilnost i kada je došlo do pobede kandidata Demokratske opozicije Srbije (DOS) na predsedničkim i lokalnim izborima, bila izvršena „ubrzana privatizacija“ od vladajuće nomenklature u težnji da se domogne što većeg dela društvenog kapitala.

Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine (čl. 2 ), pak, priznata su prava stečena u postupku privatizacije izvršene prema ranije važećim propisima, svim pravnim i fizičkim licima koja su ta prava stekla. S druge strane 31. januara 2001. potpisana su tri ugovora kojim je prodato 70% društvenog kapitala u cementarama: Beočinska fabrika cementa, Kosjerić i Novi Popovac.[3]

Tako se u postupku privatizacije u Srbiji nova vlasnička klasa, „lumpen-buržoazija“, formirala od pripadnika „socijalističke“ i „demokratske“ nomenklature, tj. klijentelističkih grupa državno-policijsko-vojnog aparata i tzv. „socijalističke tehnokratije“, odnosno direktora i pripadnika užeg rukovodstva društvenih preduzeća.

U oktobru 2001. godine izmenom Zakona o svojinskoj transformaciji zaustavljena je njegova primena („Službeni glasnik RS“, br. 10/2001)[4], a Republika Srbija je preko Savezne Republike Jugoslavije primila od Svetske banke donaciju radi pružanja tehničke pomoći za razvoj privatnog sektora, tj. Private Sector Development Tehnical Assistance Grant #PO 74145. Ova donacija bila je namenjena pružanju „stručne pomoći“ u privatizaciji najpre za 27 društvenih preduzeća grupisanih u šest grupa (tzv. „pools“). Iznosila je šest miliona dolara. Agencija za privatizaciju je bila korisnik 5.100.000 dolara, a ostali korisnici bili su Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i podsticaj preduzetništva i to 460.000 dolara, kao i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza od 380.000 dolara.

U okviru ove donacije obezbeđena su sredstva za angažovanje finansijskih savetnikaAgencije za privatizaciju društvenih preduzeća u Srbiji tenderskom ili aukcijskom prodajom ili kroz program restruktuiranja. Uloga finansijskih savetnika u postupku privatizacije je veoma značajna i ona obuhvata sledeće aktivnosti: izradu predloga koncepcije, tj. strategije i programa privatizacije ili restruktuiranja društvenih preduzeća, finansijskih i pravnih dijagnostičkih izveštaja (due diligence), procenu vrednosti kapitala i imovine preduzeća i ocenu tržišta. Agencija za privatizaciju prihvata i odobrava izveštaje koje izrađuju finansijski savetnici.

2)      Tenderska prodaja društvenih preduzeća

Svetska banka je informaciju o privatizaciji društvenih preduzeća u Srbiji objavila u specijalnom glasniku United Nations Development Business. Ministarstvo za privredu i privatizaciju Republike Srbije je oglas sličnog sadržaja objavilo u Financial Times-u 15. jula 2001. godine, pozivajući međunarodne investicione banke da pismima zainteresovanosti ponude svoje konsultantske usluge u privatizaciji 16 društvenih preduzeća grupisanih, po delatnostima, u četiri grupe (tzv. “pula“):

1.      Farmaceutski proizvodi i kućna hemija (četiri preduzeća)

·        Farmaceutsko – hemijska industrija „Zdravlje“ a.d. Leskovac

·        AD za proizvodnju farmaceutskih proizvoda i finih hemikalija „Zorka – farma“, Šabac

·        D.P. Hemijska industrija „Merima“, Kruševac

·        Hemijska industrija „Nevena“ D.P., Leskovac

2.      Hemijska industrija (četiri preduzeća)

·        „Duga“, Beograd, koja je naknadno izuzeta zbog vlasničke strukture kapitala

·        D.P.„Župa“ Hemijska industrija, Kruševac

·        AD Hemijska industrija „Hipol“, Odžaci

·        D.P. „PKS Lateks“ Hemijska industrija, Čačak

3.      Proizvodnja autodelova i gume (pet preduzeća)

·        D.P. Fabrika opruga „Gibnjari“, Kraljevo

·        A.D. za proizvodnju filtera „Frad“, Aleksinac

·        D.P.“Mitrovačka industrija ventila“, Sremska Mitrovica

·        „Ruma guma“ a.d. Industrija gumenih proizvoda, Ruma

·        A.D. „Vulkan“ Industrija gume, Niš

4.      Metalo-prerađivačka industrija (tri preduzeća)

·        Valjaonica aluminijuma „Seval“, Sevojno

·        D.P. „Nisal“ za preradu aluminijuma, Niš

·        A.D. Fabrika armatura „Istra“, Kula

Agencija za privatizaciju formirala je komisiju u sastavu V. Čupić, S. Mali, A. Popov, D. Nikezić i J. Volicki koja je napravila uži izbor investicionih banaka koje su ponudile svoje konsultantske usluge.

Evaluiranje tehničkih ponuda zainteresovanih investicionih banaka vršila je komisija u sastavu: V. Čupić, predsednik, S. Mali, A. Popov, D. Nikezić i A. Čelić, na osnovu“ kriterijuma i iskustva u privatizaciji, predmetnoj grani industrije i iskustva u regionu“. Potrebni minimum od 80 poena, određen zahtevom za ponude, ostvarile su sledeće investicione banke za pojedine pulove preduzeća:

·        PUL 1: Commerzbank, AG, Prag; Nomura International, London; Raiffeisen Investment AG, Beč

·        PUL 2: CA IB Corporate Finance Beratungs Gmbh, Beograd; Fieldstone Private Capital Group, London

·        PUL 3: CET (Central Europe Trust Company Ltd.); Phoenix; Meinl Capital Advisors AG, Beč

·        PUL 4: Fieldstone Private Capital Group, London

Javno otvaranje finansijskih ponuda obavljeno je u prostorijama Agencije za privatizaciju, i to za pulove 2 i 4 – 22. novembra 2001., a za pulove 1 i 3 – 23. novembra 2001. godine. Pored navedene komisije i predstavnika investicionih banaka, otvaranju finansijskih ponuda prisustvovali su i James R. Dick Welch, u svojstvu posmatrača Svetske banke, Ona Jukneviciene kao savetnik Agencije za privatizaciju Republike Srbije i Wolfgang Rigler, savetnik za tendersku privatizaciju.

Za privatizaciju prve grupe preduzeća za finansijskog savetnika izabran je Nomura International, London; za drugu, CA IB Corporate Finance Beratungs Gmbh, Beograd; za treću, CET (Control Europe Trust Company Ltd.); a za četvrtu, Fieldstone Private Capital Group, London.

Informaciju za sledećih 12 društvenih preduzeća iz početne grupe od 27, Svetska banka je objavila u već pomenutom specijaliziranom glasilu, a Ministarstvo za privredu i privatizaciju u Financial Times-u, 8. oktobra 2001, pozivajući međunarodne investicione banke da pismima zainteresovanosti ponude svoje konsultantske usluge za sledeće grupe preduzeća:

5.      Pul prehrambene industrije (šest preduzeća)

·        „Hisar“ a.d., Prokuplje

·        „Vršački vinogradi“ a.d., Vršac

·        D.P. „Južni Banat“, Bela Crkva

·        „Mitros“ Industrijska klanica i fabrika konzervi, Sremska Mitrovica

·        A.D. „Veterinarski zavod“, Zemun

·        D.P. Fabrika konditorskih proizvoda „Ravanica“, Ćuprija

6.      Pul preduzeća u oblasti građevinskog materijala (šest preduzeća)

·        „Polet“, Novi Bečej

·        „Ravnaja“, Mali Zvornika

·        „Jelen Do“, Jelen Do

·        „Kolubara gasbeton“, Vreoci

·        GIK „1. maj“, Lapovo

·        „Partizanski put“, Beograd

Za ova dva „pula“ društvenih preduzeća za finansijskog savetnika izabrana je Raiffeisen Investment AG.

Sredstva date donacije korišćena su i za finansiranje propagande privatizacije, pa je tako aprila 2002. godine, po proceduri Svetske banke, izabrana firma Jaques Communication za savetnika Agencije za privatizaciju za odnose sa javnošću.

Ukupan budžet za konsultantski honorar iznosio je 60.000 dolara.

Republika Srbija je 18. oktobra 2001. godine od japanske vlade dobila donaciju (Japanese Grant for Preparation of Private and Financial Sector Structural Adjustment Credit #TF 026817), čija je svrha bila priprema kredita japanske vlade (Private and Financial Structural Adjustment Credit – PF SAC I), u iznosu od 80.000.000 dolara. Ovu donaciju administrirala je Svetska banka. Od ukupnog iznosa donacije, 814.000 dolara, Agencija za privatizaciju koristila je sumu od 580.000 dolara, a Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka je koristila 234.000 dolara.

Deo sredstava ove donacije čiji je korisnik bila Agencija za privatizaciju utrošen je za finansiranje konultantskih usluga u procesu restruktuiranja, o čemu ćemo detaljnije govoriti kasnije.

Iznos od 195.000 dolara, od čega je bilo potrošeno 143.000 dolara, iskorišćen je za angažovanje strane konsultantske firme Cadogan Financial Credentials za potrebe tržišta kapitala, angažovanje stranog individualnog konsultanta Volfganga Riglera za potrebe tenderske privatizacije, zatim stranog individualnog konsultanta Roja Kruma za obuku Odeljenja za domaće konsultantske kuće CES Mecon za sprovođenje seminara o procesu restruktuiranja i domaće advokatske kancelarije „Prica i Spasic“.

Korisnici iznosa od 155.000 dolara iz ove donacije, od čega je potrošeno 128.000 dolara bili su Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća u okviru Ministarstva za privredu i privatizaciju, Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom i Agencija za privatizaciju. Ova sredstva su uglavnom iskorišćena za angažovanje domaćih konsultanata, kao i domaće pravne kancelarije „Clyde“ d.o.o. za potrebe Agencije za privatizaciju.

Kako je ova donacija japanske vlade istekla 21. maja 2002. godine, do kad pomenuti kredit iste vlade nije postao efikasan, Republika Srbija je od Svetske banke dobila produženje trajanja donacije do 30. juna 2002. godine.

Juna 2002. godine Republika Srbija je dobila donaciju Vlade Japana II (Japanese Grant II for Preparation of Private and Financial Sector Structural Adjustment Credit) radi pripreme kredita od Vlade Japana (Private and Financial Sector Structural Adjustment Credit – PF SAC II) koji je administrirala Svetska banka. Sredstva ove donacije u iznosu od 1.531.000 dolara korišćena su uglavnom za „stručnu pomoć za rekonstrukciju bankarskog sistema“, i to za stručnu pomoć za jačanje regulatornog okvira finansijskog sektora čiji je korisnik bila Narodna banka Jugoslavije, u iznosu od 250.000 dolara; za stručnu pomoć za rekonstrukciju bankarskog sistema, čiji je korisnik bila Agencija za depozitno osiguranje, rehabilitaciju, sanaciju i likvidaciju banaka, u iznosu od 249.000 dolara; za stručnu pomoć za reformu preduzeća u društvenoj svojini, čiji su korisnici bili Agencija za privatizaciju i Ministarstvo za privredu i privatizaciju u iznosu od 364.000 dolara; za stručnu pomoć u reformi poslovnog okruženja, čiji je korisnik bilo Ministarstvo za privredu i privatizaciju u iznosu od 404.500 dolara, te za izgradnju kapaciteta Jedinice za upravljanje projektom, čiji je korisnik bila Agencija za depozitno osiguranje, rehabilitaciju, sanaciju i likvidaciju banaka u iznosu od 30.000 dolara.

Republika Srbija je preko Savezne Republike Jugoslavije primila i pod-donaciju od Vlade Holandije (Private Sector Development Technical Assistance Grant Agreement TF # 50259), koji je administrirala Svetska banka. Ukupan iznos ove donacije iznosio je 2.000.000 dolara i ona je trajala do 31. avgusta 2003. godine.

Preko ove donacije plaćeni su finansijski savetnici Agencije za privatizaciju nove tri grupe od 17 preduzeća u društvenoj svojini. Svetska banka je informaciju o privatizaciji ovih preduzeća objavila u onlajn izdanju United Nations Development Business, na sajtu Agencije za garanciju multilateralnih investicija (Multilateral Investment Guarantee Agency – MIGA), kao i na sajtu IPA net, Agencijske mreže za promociju investicija (Investment Promotion Agency Network), pozivajući međunarodne investicione banke da pismima zainteresovanosti ponude svoje konsultantske usluge za privatizaciju sledeće tri grupe preduzeća:

7.      Pul poljoprivrednih preduzeća (sedam preduzeća)

·        „PIK“, Kikinda

·        „Agrounija“, Inđija

·        „Napredak“, Stara Pazova

·        „Sava Kovačević“, Vrbas

·        „Dragan Marković“, Obrenovac

·        „Jedinstvo“, Apatin

·        „Fabrika ulja“, Kruševac

8.      Pul tekstilnih preduzeća (šest preduzeća)

·        „Novitet“, Novi Sad

·        „Niteks“, Niš

·        „Ljubiša Miodragović“, Prijepolje

·        „Industrija tepiha“, Ivanjica

·        „Slavija“, Bač

·        „Javor“, Ivanjica

9.      Pul preduzeća za proizvodnju sokova i alkoholnih pića (četiri preduzeća)

·        „Žitopek“, Niš

·        „DŽervin“, Knjaževac

·        „Delišes“, Vladičin Han

·        „PIK Takovo“, Gornji Milanovac

Za pul 7 Agencija za privatizaciju zaključila je ugovor sa finansijskim savetnikom Raiffeisen Investment AG u vrednosti od 269.000 dolara, a za pul 8 i 9 produženi su ugovori za pružanje konsultantskih usluga sa investicionom bankom MEINL Capital Advisors AG iz Beča u vrednosti od 250.000 dolara, odnosno 240.000 dolara.

Republika Srbija je, preko Savezne Republike Jugoslavije, od Vlade Švedske primila pod-donaciju za tehničku pomoć u razvoju privatnog sektora (Private Sector Development Technical Assistance Grant Agreement TF # 050259), u ukupnom iznosu od 1.500.000 dolara. Sporazum je potpisao savezni ministar Miroljub Labus, a ova donacija je trajala do 31. decembra 2003. godine.

Preko ove donacije finansirane su usluge stranih investicionih banaka za privatizaciju 13 sledećih preduzeća u društvenoj svojini grupisanih u „pulove“ 10, 11 i 12 i to:

10.  Industrija za proizvodnju stakla (četiri preduzeća)

·        „Industrija stakla“, Pančevo

·        „Srpska fabrika stakla“, Paraćin

·        „Porcelan“, Zaječar

·        „Keramika“, Mladenovac

Za finansijskog privatizacionog savetnika ove grupe preduzeća izabrana je španska konsultantska kuća Nmasl (N Mas Uno Projectos Internacionales SA) iz Madrida.

11. Drvna industrija (pet preduzeća)

·        „Kopaonik“, Kuršumlija

·        „Sloga“, Vladičin Han

·        „Dušan Petronijević“, Kruševac

·        „ŠIK“, Kučevo

·        „Ukras“, Bela Palanka

Engleska investiciona banka Res&Co. izabrana je za finansijskog savetnika za privatizaciju ove grupe preduzeća.

12. Industrija za proizvodnju pića (tri preduzeća)

·        „Godomin“, Smederevo

·        „Rubin“, Kruševac

·        „Heba“, Bujanovac

EPIC (European Privatisation & Investment Corporation) Financial Consultin iz Beča izabran je za privatizacionog savetnika ove grupe preduzeća.

U toku 2002. godine privatizovano je 247 preduzeća, od toga 42% u mesecu decembru. Broj zaposlenih u prodatim preduzećima iznosio je 42.719. Ostvaren je ukupan prihod od 22 milijarde dinara. Ugovorene garantovane investicije su iznosile 18,4 milijarde dinara, a sredstva za sprovođenje socijalnog programa 5 milijardi dinara.

Metodom javnog tendera privatizovano je 12 društvenih preduzeća, a prodajom paketa akcija na tržištu kapitala 48. U proceduri pripreme tenderske dokumentacije ili organizaciji tenderske prodaje nalazilo se 71 društveno preduzeće. U 56 društvenih preduzeća grupisanih u 12 „pulova“ angažovanje privatizacionih savetnika bilo je finansirano sredstvima stranih donacija.

Sredstvima iz budžeta Republike Srbije finansira se privatizacija 15 društvenih preduzeća metodom javnog tendera i to:

1.      Šećerane (pet preduzeća)

·        „Jedinstvo“, Kovačica

·        „Šajkaška“, Žabalj

·        „Jugozapadna Bačka“, Bač

·        „Donji Srem“, Pećinci

·        „Crvenka“ a.d., Crvenka

Kao finansijski savetnik za ovu grupu preduzeća angažovana je konsultantska kuća Price Waterhouse Coopers iz Beograda.

2.      Prehrambena industrija (dva preduzeća)

·        PKB „Frikom“, Beograd

·        „Srbijanka“, Valjevo

Konsultantska kuća Raiffeisen Investment AG iz Beča izabrana je kao privatizacioni savetnik za ova preduzeća.

3.      Preduzeće za promet naftnih derivata

·        „Beopetrol“ a.d., Beograd

Za ovo preduzeće u kome je udeo društvenog kapitala u ukupnom kapitalu preduzeća iznosio 62%, kao finansijski savetnik angažovana je konsultantska kuća BNP PARIBAS Corporate Finance iz Pariza, a kao pravni Harrisons Solicitor iz Northalertona.

4.      Fabrika hartije D.P.“Boža Tomić“, Čačak

Evropska korporacija za privatizaciju i investicije (European Privatization & Investment Corporation) EPIC, Financial Consulting iz Beča izabrana je za privatizacionog savetnika ovog društvenog preduzeća

5.      Turistička preduzeća (dva preduzeća)

·        „Putnik“, Beograd

·        „Srbijaturs“, Niš

Kao finansijski savetnik za pripremu tenderske prodaje ova dva preduzeća angažovana je Balkan Advisory Company iz Bugarske.

6.      Duvanska industrija (dva preduzeća)

·        „Duvanska industrija Niš“ (DIN), Niš

·        „Duvanska industrija Vranje“ (DIV), Vranje

Investiciona banka Morgan Stenly & Co Limited iz Londona izabrana je za finansijskog savetnika za privatizaciju ova dva preduzeća.

7.      „Fabrika kablova Zaječar“, Zaječar

Za privatizacionog savetnika angažovana je konsultantska kuća Deloitte&Touche iz Beograda.

8.      „Beogradska pekarska industrija Beograd“, Beograd

Kao konsultant za privatizaciju ovog društvenog preduzeća izabran je Raiffeisen Investment AG iz Beča.

3) Međunarodna ekonomska pomoć za razvoj socijalnog sektora

Donacije Svetske banke za tendersku privatizaciju uglavnom društvenih preduzeća prerađivačke industrije bile su praćene i sporazumom o donaciji iz Strateškog fonda za projekat ekonomske pomoći za razvoj socijalnog sektora, TF#050017. Administrator ove donacije bila je Agencija za privatizaciju.

Ministarstvo za socijalna pitanja Republike Srbije i Ministarstvo za rad i zapošljavanje Republike Srbije su primala tehničke specifikacije potrebne robe, sa aproksimativnim cenama, kao i spisak firmi kojima se treba obratiti zahtevom za ponudu. Taj set dokumenata podnet je Svetskoj banci na odobrenje (tzv. „no – objection“), Svetska banka je 2. aprila 2002. godine dala „no – objection“ na paket Ministarstva za socijalna pitanja, a 3. aprila 2002. godine i na paket Ministarstva za rad i zapošljavanje. Oba ministarstva su najveći deo ove donacije utrošila za nabavku računarske, kancelarijske i telekomunikacione opreme po ugovorima zaključenim metodom „National Shoping“ (nacionalnih nabavki) sa firmom DATA 011 iz Beograda. Tako su sredstva ove donacije utrošena za finansiranje državne uprave u Srbiji.

Drugi deo ove donacije bio je namenjen angažovanju konsultanta za pružanje tehničke pomoći u oblasti reformi penzionog sistema i pripremi nacrta zakona o penzijama. Zatim, za tehničku pomoć u oblasti politike socijalne pomoći u Srbiji, odnosno, „nabavku konsultantskih usluga u procesu harmonizacije politike socijalne pomoći“, kao i u oblasti razvoja procedura i sredstava kontrole u oblasti socijalne pomoći.. Ministarstvo za socijalna pitanja je maja 2002. godine potpisalo ugovor sa Rodom M.G. Dejvis kao specijalistom za administrativna pitanja reforme penzionog sistema.

Projektom holandske vlade u iznosu od 2.000.000 dolara kofinansirana je predmetna donacija Svetske banke, i to sa 1.760.000 dolara za budžetsku podršku (kroz tzv. “one – off“ fond) i sa 240.000 dolara za stručnu pomoć i podršku u izradi parametara za ocenu životnog standarda domaćinstava kako bi se „redizajnirala“ mreža socijalne zaštite koja bi služila koa osnov za izradu programa Vlade i donatora.

Republika Srbija dobila je od Svetske banke i ekonomsku pomoć za oblast socijalne zaštite (Social Protection Economic Assistance Grant TF#050017) koja je bila praćena i kanadskom kosufinansirajućom donacijom (Canadian Grant for Co-Financing Social Protection Economic Grant TF#50567) u iznosu od 500.000 kanadskih dolara. Korisnici ove pomoći bili su Ministarstvo za rad, Ministarstvo za socijalna pitanja i Ministarstvo zdravlja, a administrator Agencija za privatizaciju, odnosno njena jedinica za upravljanje projektima, sa zadatkom da organizuje sastanke predstavnika datih ministarstava i posmatračke misije Svetske banke.

Značajan deo ove ekonomske pomoći utrošen je na finansiranje angažovanja konsultanata za data ministarstva za različite projekte, uglavnom za pripremu nacrta zakona i uredaba u oblasti socijalne zaštite i penziono-invalidskog i zdravstvenog osiguranja, npr. Zakona o dobrovoljnom penzionom osiguranju, ali i za nabavku opreme za ministarstva.

Tako je po ovom projektu pomoći Ministarstvo za rad nabavilo računarsku opremu u vrednosti od 20.000 dolara, a odobrena mu je i suma od 143.000 dolara za konsultantsku stručnu pomoć, obuku kadrova i studijska putovanja.

Ministarstvu za socijalna pitanja Svetska banka je 25. oktobra 2002. godine odobrila sredstva za statističku obradu podataka sistema praćenja vojnih veterana (1) i (2) – Tracking System for War Veterans. Za ovaj projekat kao konsultante Ministarstvo je angažovalo Andrijanu Zorić (1) i Nebojšu Vasiljevića (2). Sa oba konsultanta ugovori su zaključeni za period od 6. novembra 2002. do 31. januara 2003. godine u iznosu od 13.650 dolara.

U okviru Ministarstva zdravlja sredstvima iz date donacije finansirano je angažovanje konsultanata na projektima reforme sistema zdravstvene zaštite u Srbiji. Po ovom osnovu zaključeni su ugovori sa Milutinom Delićem za period od 26. novembra 2002. do 26. maja 2003. na iznos od 16.200 dolara i Aleksandrom Milojkovićem za period od 26. novembra 2002. do 26. novembra 2003. na iznos od 12.000 dolara.

Pri Ministarstvu za rad „sredstva SPEAG iz komponente trening“ upotrebljena su za angažovanje konsultanta, firme „Beomedija marketing“ iz Beograda, za organizovanje seminara o zajedničkom projektu Svetske banke i DFID-a odobravanja kredita Republici Srbiji za unapređenje zaposlenosti i inovacija (Emploiment Promotion Learning and inovation Credit). Seminar je održan 9–10. decembra 2002. godine u beogradskom hotelu „Interkontinental“. Troškovi navedenog konsultanta u iznosu od 10.000 dolara pokriveni su donacijom Svetske banke.

Ministarstvo zdravlja je sredstvima kanadske kofinansirajuće donacije pokrilo troškove u iznosu od 21.250 dolara za studijsko putovanje konsultanta na kurs obuke za reformu i „održivo finansiranje“ zdravstvenog sektora (Workshop Training on Health Sector Reform and Sustainable Financing) koji je organizovan na Harvardu u SAD u periodu od 13. do 31. januar 2003. godine. Iz sredstava budžeta Ministarstvo je moralo da snosi 10% troškova ove obuke.

4)       Restruktuiranje društvenih preduzeća u procesu privatizacije

Restruktuiranje (finansijsko i organizaciono) društvenih preduzeća bazične industrije u procesu privatizacije u zemljama Istočne Evrope, međunarodne finansijske institucije smatraju neophodnim uslovom za tranziciju ekonomija ovih zemalja ka tržišnoj (kapitalističkoj) privredi, ali i za ulazak u Evropsku Uniju (EU).[5]

U Republici Srbiji restuktuiranje društvenih preduzeća u postupku privatizacije regulisano je Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine, odnosno izmenama i dopunama Zakona (objavljenim u „Službenom glasniku RS“ br. 123/2007) koje su stupile na snagu 3. januara 2008. godine, i to članovima 19, 19a, 20, 20a, 20b, 20v, 20g, 20đ, i 20ž, kao i Uredbom o postupku i načinu restruktuiranja preduzeća i drugih pravnih lica („Službeni glasnik RS“ br. 1 od 14. januara 2002. godine) koja je stupila na snagu 22. januara 2002, odnosno Uredbom o postupku i načinu restruktuiranja subjekata privatizacije iz 2005. godine („Službeni glasnik RS“ broj 52 od 21. juna 2005).

Ovim zakonskim aktima restruktuiranje je predviđeno kao posebna priprema za privatizaciju društvenih preduzeća koja ostvaruju negativne rezultate poslovanje, trajnije su nesposobna za plaćanje obaveza ili „imaju nepovoljnu organizacionu strukturu ili statusnu strukturu za sprovođenje privatizacije“. Odluku o restruktuiranju subjekta privatizacije donosi Agencija za privatizaciju. Ova odluka je obavezujuća za društveno preduzeće i ne može se osporavati niti uslovljavati.

Finansijsko restruktuiranje preduzeća obuhvata pregovore sa poveriocima oko otpisa ili reprogramiranja dugova, odnosno oko otpisivanja dugova i pripadajućih kamata, ali i konverziju novčanih potraživanja od strane poverilaca sa većinskim državnim kapitalom u kapitalu preduzeća, prenos obaveza sa jednog zavisnog preduzeća na drugo u sistemu holdinga, isplatu poverioca od prodaje imovine preduzeća, jer je članom 3 Zakona o privatizaciji predviđeno da se u postupku privatizacije može prodavati i deo imovine, odnosno pojedini delovi preduzeća koje se privatizuje, poravnanje dužničko – poverilačkih odnosa, delimičan ili potpun otpis potraživanja, te konverzija budžetskih obaveza u kapital države u preduzeću, kao i prenos obaveza sa jednog zavisnog preduzeća holdinga na drugo u cilju „motivisanja potencijalnih kupaca“.

Organizaciono restruktuiranje odnosi se na „dekomponovanje“ preduzeća na poslovne jedinice, i prema Zakonu o privatizaciji ima za cilj da se „zdravi“ delovi preduzeća izdvoje od neuspešnih i samostalno ponude na prodaju. Ona obuhvata promenu unutrašnje organizacije preduzeća ukidanjem neprofitabilnih poslovnih jedinica, prestanak obavljanja neprofitabilnih delatnosti preduzeća, prodaju delova preduzeća, podelu preduzeća na više pravnih subjekata, spajanje zavisnih preduzeća preuzimanjem ili novim osnivanjem, prenos imovine ili dela imovine na drugi pravni subjekat, spajanje proizvodnih jedinica, prodaja imovine poslovnih jedinica metodom javne aukcije ili javne licitacije.

Početkom 2002. godine Agencija za privatizaciju je započela razgovore sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju oko finansiranja konsultanata za programe restruktuiranja društvenih preduzeća, a sa Svetskom bankom oko organizacije Centra za restruktuiranje pri Agenciji za privatizaciju.

Donacijom japanske vlade Republici Srbiji iz oktobra 2001. godine već je bio predviđen deo sredstava, i to u iznosu od 230.000 dolara, za finansiranje konsultantskih usluga u procesu restruktuiranja, konkretno, domaće konsultantske kuće “Factis“ d.o.o., individualnog konsultanta Endrjua Ivinga i strane konsultantske firme Konsultantu Forumas.

Na osnovu dokumenata „Strategija restruktuiranja u postupku privatizacije“ koji je sačinila domaća konsultantska kuća “Factis“, angažovana sredstvima pomenute donacije, Agencija za privatizaciju je tokom aprila i maja 2002. godine vodila intenzivne pregovore sa Svetskom bankom, Evropskom agencijom za rekonstrukciju, američkom vladinom organizacijom USAID i britanskim DFID-om oko obezbeđivanja sredstava za finansiranje programa restruktuiranja. Tokom ovih pregovora dogovoreno je da Svetska banka finansira aktivnosti finansijskih i pravnih savetnika za restruktuiranje deset društvenih preduzeća u procesu privatizacije.

Prvu grupu preduzeća, za čije je restruktuiranje u procesu privatizacije, Agencija za privatizaciju angažovala konsultante finansirane iz sredstava strane donacije, konkretno, Evropske agencije za rekonstrukciju, činili su: Korporacija “Fabrika automobila Priboj“ (FAP) a.d. Priboj, „Industrija mašina i traktora“ (IMT) a.d. Beograd i Industrija poljoprivrednih mašina „Zmaj“ a.d. Zemun-Beograd. Konsultantska kuća CAST iz Italije bila je izabrana za restruktuiranje navedenih preduzeća.

Putem donacije Svetske banke za pružanje tehničke pomoći u razvijanju privatnog sektora (#PO74145), početkom 2002. godine, započeto je finansiranje dela programa restruktuiranja „Livnice“a.d. Kikinda, Holdinga „Industrija kablova“ a.d. Jagodina i „Severa-Holding internacional“ a.d. Subotica, odnosno angažovanje finansijskog savetnika „Societe Generale SA“ iz Francuske.

Jedan deo donacije holandske vlade, namenjen tehničkoj pomoći za razvoj privatnog sektora (Private Sector Development Tehnical Assistance Grant Agreement TF # 50259) koju je administrirala Svetska banka, takođe je korišćen za finansiranje konsultantskih usluga za rekonstruktuiranje „Kablova“, Jagodina.

Krajem 2002. godine sredstvima iz kredita Svetske banke započeto je finansiranje i projekta restrukturiranja fabrike „Filip Kljajić“, Kragujevac, „Novokabel“, Novi Sad, i „Magnohrom“, Kraljevo.

Projekti restruktuiranja društvenih preduzeća u procesu privatizacije u Srbiji, za koje je finansijske i pravne savetnike finansirala Evropska agencija za rekonstrukciju, obuhvatali su 10 preduzeća grupisanih u dva pula. Prvu grupu činila su preduzeća hemijske industrije, i to: Azotara Subotica, Azotara Pančevo, „Milan Blagojević-Hemija“, Lučani, „Prva iskra“, Barič, „Viskoza“, Loznica i Industrija hemijskih proizvoda (IHP), Prahovo.

Za finansijskog i pravnog savetnika za restruktuiranje u procesu privatizacije ove grupe preduzeća izabran je Rotschild Conseil Internaional iz Francuske.

Drugu su činila preduzeća metalo-prerađivačke industrije, i to: Holding kompanija „Šamot“ iz Aranđelovca, koja je uključena u ovu grupu umesto prvobitno planirane AD „Mašinske industrije Niš“ (MIN) holding ko., Niš, „Fabrika vagona Kraljevo“, Kraljevo, „Goša“ Holding korporacija a.d., Smedervska Palanka, sa sedam zavisnih preduzeća i „Valjaonica bakra“, Sevojno. Za finansijskog i pravnog savetnika izabran je konzorcijum koji predvodi austrijska investiciona banka Meinl Capital Advisory AG.

Britanski DFID je obezbedio sredstva za angažovanje finansijskog konsultanta, konkretno, konzorcijuma Delatte Emerging Markets i Emerging Market Economics Limited iz Londona, za restruktuiranje u procesu privatizacije društvenih preduzeća DMB „21. maj“, Rakovica-Beograd, „Industrija motora Rakovica“ (IMR), Beograd, Holding kompaniju „Rekord“ a.d. Rakovica-Beograd, „Trajal“ a.d., Kruševac, „21. oktobar“, Kragujevac i šećerana, „Prva srpska fabrika šećera „Dimitrije Tucović“ 1898“, Beograd i „Šelk 911“, Ćuprija.

USAID je kao rezultat pregovora sa Agencijom za privatizaciju Republike Srbije prihvatio da obezbedi sredstva za angažovanje savetnika za restruktuiranje Holding kompanije „Zorka“ a.d. iz Šapca i njenih zavisnih društava, “Zorka – zaštita bilja“ a.d Šabac, „Zorka – duvanska ambalaža“ a.d. Šabac, “Zorka – ekstrudirana ambalaža“ a.d. Šabac, “Zorka – plastika“ a.d. Šabac, „Zorka – termoplast“, Šabac. Kao konsultant za program restrukturiranja ovog holdinga angažovan je Bearing Point.

„Zorka holding“ je bio prvi projekat za koji je Ministarstvo za privredu i privatizaciju 4. maja 2002. godine pokrenulo inicijativu za restruktuiranje u procesu privatizacija. Do oktobra 2002. godine 49 preduzeća su se našla u postupku restruktuiranja, od čega su konsultanti za restruktuiranje 35 preduzeća angažovani sredstvima stranih donacija. Iz budžeta Republike Srbije finansira se projekat restruktuiranja „Grupe Zastava vozila“ a.d., Kragujevac, angažovanjem konzorcijuma Citadel Financial Advisory/Odien Restructuring Services/Ernst&Young, dok projekat restruktuiranja holding kompanije „Prva petoletka“, Trstenik finansira samo preduzeće, na osnovu „Rezimea programa reorganizacije i konsolidacije IHP ’Prva petoletka’ Trstenik“ koji je izradila konsultantska kuća „Factis“ d.o.o. u okviru pripreme ovog društvenog preduzeća za privatizaciju, a koji je usvojila Vlada Republike Srbije u svom zaključku od 21. juna 2002. godine.

Pored „Zorka holdinga“ USAID je svojom donacijom omogućio angažovanje već pomenute konsultantske kuće Bearing Point-a na pripremi programa restruktuiranja i platforme pregovora sa poveriocima, te procenu vrednosti kapitala kožarskih i tekstilnih društvenih preduzeća: “Industrija obuće Beograd“ a.d. Beograd, „Koštana“, Vranje, „Kluz“, Beograd, „Beogradski vunarski kombinat“, Beograd, „Leteks“, Leskovac, „Prvi maj“, Pirot i „Rudnik“, Gornji Milanovac.

5)      Aukcijska prodaja društvenih preduzeća

Deo sredstava donacije Svetske banke za pomoć u razvoju privatnog sektora (#PO74145) iskorišćen je za angažovanje finansijskog savetnika za proces ubrzane aukcijske privatizacije 1.000 društvenih preduzeća do kraja 2002. godine, uz pojednostavljenu i skraćenu proceduru pripreme dokumentacije.

Za finansijskog savetnika je 10. septembra 2002. izabran Centar za ekonomske studije „CES Mecon“ d.o.o. iz Beograda na bazi fiksnog budžeta u iznosu od 462.000 dolara, iako je njegova ponuda koja je iznosila 460.990 dolara bila viša od ponude Ekonomskog instituta iz Beograda u iznosu od 430.000 dolara. U oktobru je izabrani konsultant započeo sa pripremom dokumentacije, uz prateću propagandnu kampanju Agencije pod nazivom „Hiljadu preduzeća – hiljadu mogućnosti“.

Prilikom privatizacije društvenih preduzeća metodom javne aukcije fizička lica su uglavnom kupovala preduzeća na rate, a manji broj fizičkih lica koristio je nedospele obveznice stare devizne štednje.

Na osnovu Zakona o privatizaciji i Uredbe o načinu izmirenja javnih prihoda za subjekte koji se privatizuju metodom javne aukcije („Službeni glasnik RS“ br. 29/2002.) Agencija za privatizaciju obavezna je da posle isteka zakonskog roka (prenos vlasništva u posed kupca) sredstva od aukcijske prodaje preduzeća prenese Republičkoj upravi javnih prihoda (neizmireni porezi i doprinosi), Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, a preostali iznos sredstava nakon plaćanja prethodnih obaveza na budžet Srbije.

Međutim, veoma često obaveze prema upravi javnih prihoda i penzijskom fondu bile su veće od prodajne vrednosti preduzeća. U slučajevima kada je kupoprodajna vrednost preduzeća omogućavala podmirenje ranijih obaveza, činjenica da su većina kupaca bili fizička lica koja su koristila mogućnost otplate u više rata prva rata je obično bila nedovoljna za plaćanje pomenutih obaveza. Situacija je bila još nepovoljnija za izmirenje poreskih i penzijskih obaveza u slučajevima kada su fizička lica kao kupci društvenih preduzeća na aukcijama plaćali nedospelim obveznicama stare devizne štednje u nominalnoj vrednosti i to još na rate.

Tako je 2002. godine Agencija za privatizaciju realizovala sledeće transfere:

Kao rezultat sprovođenja programa ubrzane aukcijske privatizacije malih preduzeća, skoro polovina od 214 društvenih preduzeća prodatih metodom javne aukcije u 2002. godini, prodata su u mesecu decembru. Za najveći broj preduzeća određene su veoma niske početne cene, o čemu svedoči podatak da je u decembru 2002. godine ukupna prodajna cena svih preduzeća privatizovanih metodom javne aukcije bila 4,3 puta veća od početne cene. Tako je, na primer za „Ukras“ iz Pančeva čiji je kupac bio Živko Uzelac, realizovana prodajna cena bila 126 puta veća i iznosila 11.600.000 dinara, dok je početna cena bila samo 92.000 dinara. Zatim, tekući prihodi, tj. suma koju je kupac imao da isplati odmah po potpisivanju ugovora iznosila je samo 1.933.333 dinara, dok je ostatak od prodajne cene od 9.666.667 dinara imao da se isplati u naknadnih šest godina. Ugovorene su neznatne investicije od 144.000 dinara.

Treba istaći da prikazani slučaj „Ukrasa“ nije ni u čemu specifičan, već da on ilustruje obrazac realizacije ubrzane aukcijske privatizacije preduzeća tokom 2002. godine. Ukupna prodajna cena za sva društvena preduzeća privatizovana metodom javne aukcije u decembru mesecu 2002. godine iznosila je 2.210.288.000 dinara, a tekući prihodi samo oko četvrtine prodajne cene, odnosno 677.567.838 dinara. Kada se tome doda da se od 121 preduzeća privatizovanog metodom javne aukcije u decembru 2002. godine u 50 slučajeva radilo o aukcijama sa samo jednim učesnikom, jasno je da razlog kampanje ubrzane aukcijske privatizacije nikako nije bio ekonomski, niti razvojni, već je ona omogućila pripadnicima „tranzicione nomenklature“ da ovladaju znatnim delom društvene svojine.

6)      Strategija privatizacije društvenog kapitala

Sveobuhvatna privatizacija celokupne nacionalne privrede, po principu obaveznosti i prodaje većinskog kapitala i imovine započeta u Srbiji početkom 2002. godine, ispoljila je ne samo sve organizaciono-tehničke teškoće tako širokog društvenog preobražaja, bez odgovarajuće naučne utemeljenosti i podloge, već je i dovela do razornih društvenih posledica. Deindustrijalizacija je bila jedna od najznačajnijih. Privatizaciji društvenog kapitala nije prethodila studija o prestruktuiranju industrijskog sektora nacionalne privrede u uslovima brzih promena poslovne klime koja bi poslužila kao stručna podloga konkretizaciji programa celishodnosti privatizacije i restruktuiranja društvenih preduzeća.

Strategija privatizacije u Srbiji nije se zasnivala na objektivnoj stručnoj oceni rezultata sektora preduzeća, ni na analizi ključnih faktora koji deluju na rezultate industrijskih preduzeća niti su identifikovana ograničenja za razvoj sektora rentabilnog poslovanja preduzeća. Njen osnov je predstavljao krajnji voluntarizam i grupni interes „mešovite tranzicione nomenklature“ da se dokopa što većeg dela društvenog kapitala. „Empirija privatizacije“ o tome rečito govori.

Tokom tenderske prodaje šećerane „Crvenke“ 18. novembra 2002. godine finansijski savetnik za privatizaciju ovog preduzeća Price Waterhouse Coopers iz Beograda uputio je pismo premijeru Zoranu Đinđiću, ministru za privredu i privatizaciju A. Vlahoviću, ministru poljoprivrede D. Veselinovu, upravnom odboru „Crvenke“ i Agenciji za privatizaciju u kome je navedeno da je privatizacija ovog preduzeća „protivna državnim interesima“, te da tender treba poništiti.

Pomenuti finansijski savetnik Agencije koji je navedena pisma poslao bez njenog znanja i saglasnosti, na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju izvršio je dodatnu analizu poslovanja preduzeća u 2002. godini.

Na sastanku komisije za pregovore, održanom 25. novembra 2002, finansijski savetnik je upoznao članove komisije sa novim finansijskim podacima o poslovanju „Crvenke“ koji pokazuju da su rezultati postignuti do 30. septembra 2002. u velikoj meri prevazišli rezultate ostvarene u prethodnoj godini. U 2002. je proizvodnja bila povećana za 67%, a prodaja za 75%, a očekivao se profit nakon oporezivanja od 6,8 miliona evra, dok je profit u 2001. godini iznosio svega 430.000 evra. Prezentovani podaci bazirali su se na tvrdnjama menadžmenta preduzeća. Jedini ponuđač na tenderu Hellenic Sugar Industry iz Grčke, za kapital je ponudio cenu od dva miliona evra, tj. nešto manje od trećine očekivanog godišnjeg profita.

Od četiri šećerane prodate na tenderima 2002. godine, „Šajkaška“, Žabalj (sa 345 zaposlenih), prodata je pomenutoj kompaniji Hellenic Sugar Industry iz Grčke, po ceni od 1,1 milion evra, a „Donji Srem“, Pećinci (sa 425 zaposlenih), „Jedinstvo“, Kovačica (sa 353 zaposlena) i „Jugozapadna Bačka“, Bač (sa 369 zaposlenih) prodate su „MK komercu“, firmi iz Novog Sada, za po 3 evra.

Praksa sveobuhvatne privatizacije pokazala je da je određivanje vrednosti društvenog kapitala, kao ključnog pitanja kod određivanja cene društvenog kapitala, veoma težak zadatak u uslovima nerazvijenog tržišta kapitala, kakva su tržišta perifernih privreda, pa i Srbije. Utvrđivanje finansijske pozicije preduzeća uglavnom se zasnivalo na oceni pojedinih elemenata iz aktive bilansa stanja, bez upotreba prospektivne metode, po kojoj se prilikom određivanja vrednosti preduzeća vrši diskontovanje budućih profita koje ono može ostvariti.

Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine (čl. 24) propisano je da je procena vrednosti kapitala ili imovine obavezna samo za subjekte privatizacije koji se privatizuju metodom javne aukcije, ali ne i metodom javnog tendera. Uredbom Vlade RS o metodologiji za procenu vrednosti kapitala i imovine („Službeni glasnik RS“ br. 45/2001 i 42/ 2002) kao osnovni metod procene utvrđena je metoda korigovane vrednosti.

Ovakav krajnje voluntaristički pristup u proceni vrednosti društvenog kapitala posebno je došao do izražaja prilikom tenderske prodaje društvenih preduzeća radnointenzivnih industrija kojima su pripadale šećerane, cementare, ali i farmaceutska, hemijska i metaloprerađivačka industrija. Tenderskom prodajom preduzeća iz ovih grana industrije upravo je i započela privatizacija u Srbiji 2002. godine.

Iz grupe od četiri farmaceutskih preduzeća i preduzeća proizvoda za domaćinstvo čije su privatizacione savetnike finansirali strani donatori, metodom javnog tendera privatizovane su „Merima“ iz Kruševca i „Zorka – farma“ iz Šapca. „Merima“ koja je u trenutku prodaje zapošljavala 1.179 radnika, prodata je kompaniji „Henkel“ po ceni od 14.400.000 evra, uz ugovoreni investicioni program od 43.300.000 evra i socijalni program u iznosu od 12.100.000 evra. „Zorka – farma“ koja je u momentu prodaje zapošljavala 577 radnika prodata je „Hemofarmu“ iz Vršca po ceni od 14.670.000 evra, uz ugovoreni investicioni program od 43.300.000 evra i socijalni program u iznosu od 16.100.000 evra.

Ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala Valjaonice aluminijuma „Seval“, Sevojno koja je zapošljavala 1.127 radnika potpisan je 1. oktobra 2002. godine između Agencije za privatizaciju RS i kompanije „Impol“ iz Slovenije. Prodajna cena iznosila je 6.500.000 evra, a investicioni program 14.630.000 evra. Strateški partner preuzeo je sve obaveze preduzeća. Socijalni program iznosio je 6.200.000 evra. „Impol“ se obavezao na inicijalno povećanje plata za 5 odsto, obezbeđivanje bonusa u slučaju prebacivanja plana proizvodnje, obezbeđenje sredstava za obuku radnika i izgradnju stanova za radnike, kao i sponzorstva važna za lokalnu samoupravu u iznosu od 150.000 evra godišnje u narednih pet godina.

Za druga dva preduzeća iz metaloprerađivačke industrije čije su privatizacione savetnike finansirali strani donatori tenderi su proglašeni neuspelim. Tenderska komisija za praćenje prodaje „Iskre“ iz Kule proglasila je neuspešan tender na svojoj sednici od 8. novembra 2002.

Prema analizi Agencije za privatizaciju razlog neuspelog tendera za prodaju „Nisala“ iz Niša ležao je u velikom broju viška zaposlenih u preduzeću, kao i u „nerealnom socijalnom programu na kome se insistiralo od strane reprezentativnih sindikata“, u zastarelosti opreme fabrike i „problemima zaštite životne sredine“. Naglašavalo se i da „Nisal“ nije u stanju da izdrži konkurenciju niskih cena aluminijumskih profila „koji stižu iz Grčka“.

Ugovor o prodaji 70 odsto društvenog kapitala preduzeća hemijskih proizvoda „PKS Lateks“ iz Čačka potpisan je 20. decembra 2002. između Agencije za privatizaciju i kupca „HLC Chemic Trade GmbH“ iz Nemačke. Prodajna cena je tokom direktnih pregovora povećana sa 1 evro na 80.000 evra. Ugovoren je investicioni program u vrednosti od 1.925.000 evra i socijalni program u vrednosti od 1.283.000 evra.

Dati pregled prodajnih cena za društvena preduzeća privatizovanih metodom javnog tendera u toku 2002. godine jasno pokazuje da je voluntaristički sistem utvrđivanja vrednosti, odnosno cene društvenog kapitala, vodio njegovoj rasprodaji u uslovima nerazvijenog tržišta kapitala u Srbiji.

Društveni kapital nije imao svog „zaštitnika“. „Dekomponovana“ radnička klasa, godinama dezorijentisana agresivnom nacionalističkom propagandom, pauperizovana, sindikalno organizovana u malom broju, i time „neizgrađene“ klasne i društvene svesti, to svakako nije mogla biti.

„Tranziciona nomenklatura“ to nije ni želela da bude. Koristeći institucionalni i personalni mehanizam društvene moći koje je svoj potpuni izraz dobio u sastavu tenderskih komisija i komisija za direktne pregovore za tendersku prodaju društvenih preduzeća, ona je nastojala da sebi obezbedi što povoljnije mesto u novoj vlasničkoj strukturi u društvu koja se razvijala kao rezultat privatizacije društvenog kapitala.

Pomenute komisije činili su predstavnici Vlade, ministarstva ili Agencije za privatizaciju, predstavnici opštinske uprave na čijoj se teritoriji nalazi „subjekat privatizacije“, te predstavnici poslovodstva društvenog preduzeća u postupku privatizacije. Predstavnika reprezentativnih sindikata u ovim komisijama nema.

Društveni mehanizam moći koji se ispoljava u institucionalnom i personalnom lancu veza između državne (republičke) uprave, lokalne (opštinske) uprave i poslovodstva društvenih preduzeća, uslovljen atomiziranošću radničke klase, onemogućava samom prirodom svoje strukture da privatizacija bude sredstvo u funkciji povećanja efikasnosti društvenog kapitala, odnosno popravljanja performansi nacionalne privrede na svetskom tržištu. Ove „opasne veze“, pak, stvorile su mogućnost da privatizacija sama sebi bude cilj.

Troškovi privatizacije društvenog kapitala u Srbiji su ogromni. Oni se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, samostalnih sredstava subjekata privatizacije i iz donacija međunarodnih finansijskih organizacija ili stranih vlada.

Tako, u toku 2002. godine, troškovi angažovanja finansijskih i pravnih savetnika za restruktuiranje i privatizaciju društvenih preduzeća koje je finansirala američka USAID iznosili su dva miliona dolara, kao stalna podrška Centru za restruktuiranje Agencije za privatizaciju RS, a samo troškovi angažovanja privatizacionih savetnika „Zorke holding“ AD, Šabac iznosili su 600.000 dolara, dok je iz budžeta Republike Srbije izdvojeno 220 miliona dinara za socijalni program zbrinjavanja tehnološkog viška zaposlenih. Britanski DFID je izdvojio 1,5 miliona dolara., a Evropska agencija za rekonstrukciju dva miliona evra po „pulu“, a za grupu preduzeća FAP-a, IMT-a i „Zmaj“, jedan milion.

ZAKLjUČAK

U Republici Srbiji sveobuhvatna privatizacija društvenog kapitala nacionalne privrede, zasnovana na principima obaveznosti i većinske prodaje kapitala i imovine, započela je početkom 2002. godine. Metodu privatizacije pojedinih društvenih preduzeća određivala je Agencija za privatizaciju. Prema sugestijama Svetske banke ona je izvršila grupisanje preduzeća prema delatnostima, a po njihovom privrednom značaju, u postupku primene tri zakonom predviđena metoda privatizacije, tenderske, aukcijske i restruktuiranja

Međunarodne finansijske organizacije i agencije stranih vlada zemalja centra svetskog sistema kapitalizma finansijski su donacijama pomogle i podstakle proces privatizacije društvenog kapitala u Srbiji, tj. „razvoj privatnog sektora“. Kako smo predstavili u radu, ta pomoć je imala više oblika, od kojih se najznačajniji ogledao u finansiranju angažovanja finansijskih i pravnih privatizacionih savetnika za pripremu programa tenderske prodaje ili restrukturiranja društvenih preduzeća. Uglavnom je reč o angažovanju stranih investicionih banaka i konsultantskih kuća.

Zakonom u Srbiji nije definisan način utvrđivanja vrednosti, odnosno cene društvenog kapitala subjekata privatizacije kod metode tenderske prodaje koju je Agencija za privatizaciju odredila da se primenjuje kod privatizacije svih većih i značajnijih preduzeća. Uloga privatizacionih savetnika ogledala u pripremi izveštaja o strukturi i proceni vrednosti društvenog kapitala koje Agencija za privatizaciju usvaja.. Kako smo videli u analizi, ovi odnosi između subjekta privatizacije, Agencije i konsultanta često su bili odnosi sukoba. U brojnim slučajevima rukovodstva preduzeća su odbijala da sarađuju sa savetnikom kojeg im je odredila Agencija, i to na taj način što su mu onemogućavali pristup dokumentaciji. Sukob je često izbijao i oko utvrđivanja strukture kapitala, odnosno oko akcijskog udela zaposlenih u ukupnom kapitalu preduzeća. Međutim, bilo je i slučajeva kada su konsultanti dolazili u sukob sa Agencijom, bez obzira na to što su bili od nje angažovani.

Nesumnjivo je stoga da je uloga konsultanta od velike važnosti za utvrđivanje cene društvenog kapitala, kao i prispelih ponuda na tenderima za prodaju društvenih preduzeća, bez obzira na to što njihovi izveštaji nisu obavezujući, već ih prihvatala ili odbija Agencija za privatizaciju. U najvećem broju slučajeva Agencija prihvata procene konsultanata, kako u pogledu strukture i vrednosti kapitala subjekta privatizacije, tako i povoljnosti ili rangiranja ponuda na tenderima za njihovu prodaju .

U Srbiji, kao i drugim istočnoevropskim zemljama, angažovanje konsultanata za tendersku privatizaciju ili restruktuiranje privredno najznačajnijih društvenih preduzeća (tzv. „ključnih objekata kapitalne izgradnje“ iz komunističkog perioda razvoja) u velikom broju slučajeva su finansirale međunarodne institucije svetskog kapitalističkog sistema.

Privatizacija društvenog ili državnog kapitala započela je u zapadnim zemljama evropskog centra početkom osamdesetih godina 20. veka kao politika „nove desnice“. Predmet ove privatizacije bila su pojedinačna preduzeća ili grane, i pratio ju je žestok otpor sindikata. Tako, na primer, u Velikoj Britaniji, gde je u toku ere „tačerizma“, za deset godina privatizovano oko 5 odsto državnih aseta, privatizaciju rudnika pratili su masovni štrajkovi i krvavi obračuni radnika i policije.

Privatizacija koja je otpočela u istočnoevropskim zemljama periferije, nakon pada komunizma devedesetih godina 20. veka, pak obuhvata celinu nacionalne privrede i prihvaćena je od strane sindikata.

Stoga je nesumnjivo da je privatizacija društvenog kapitala jedna od ključnih tački istorijskog procesa globalizacije.