Nema oporavka dok ne odbacimo neoliberalnu „ludačku košulju“

(Pečat)

Da li je oporavak privrede moguć bez redefinisanja ekonomske politike koja se od 2000. temelji na „Vašingtonskom konsenzusu“

- Pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent Međunarodni monetarni fond (MMF), nove srpske vlasti su, posle petooktobarskog prevrata (2000), prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani „Vašingtonski dogovor“) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Ovim programom Srbiju, kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje, trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Sve ove godine Srbija je bez sopstvene dugoročne strategije ekonomskog razvoja, koja bi bila stručno verifikovana i politički usvojena u Skupštini. Ulogu strategije imaju memorandumi o budžetu i ekonomskoj politici koji se pišu u saradnji (tačnije, po diktatu) sa MMF-om, a usvajanje i sprovođenje neoliberalne ekonomske politike MMF je nametnuo kao uslov za dodelu kredita Srbiji i pristup međunarodnom tržištu kapitala. Na žalost, bez obzira na nekoliko smena vlada u poslednjih 15-tak godina, u Srbiji postoji doslednost u sprovođenju pogrešne ekonomske politike. Tako i pre nekoliko dana, premijer izjavljuje: „da će Srbija uraditi sve što traži MMF, jer je to dobro za zemlju“.

Osnovni problem, ipak, nije u MMF („civilizovanom uterivaču dugova“ – kako to lepo kaže kolega Nebojša Katić), jer se on odlično stara o interesima onih čiji je eksponent i koje zastupa, nego u nekompetentnosti i servilnosti srpske vladajuće nomenklature i podaničkom diskursu koji dominira na domaćoj akademskoj i medijskoj javnoj sceni. Sve dok ne odbacimo neoliberalnu „ludačku košulju“ nije moguće očekivati bilo kakav oporavak srpske privrede.

Kako se koncept tzv. „minimalne države“, na čemu insistiraju (neo)liberali, uklapa u vaše shvatanje rešenja nagomilanih ekonomskih problema u Srbiji?

- Ono što se mora odmah učiniti jeste reafirmacija efikasne države i njenih institucija u reformisanju privrede, te odustajanje od pogubne neoliberalne ekonomske politike, odnosno napuštanje nametnutog atipičnog modela privređivanja (koji sam pre više od jedne decenije nazvao „bećarskom ekonomijom“, koja funkcioniše po principu: „prodaj, pozajmi i potroši“), čiji su rezultati više nego poražavajući.

Moglo bi se reći da reforme treba otpočeti reafirmacijom države. Bez efikasne države, nije moguć ni dugoročno održivi ekonomski rast ni socijalni razvoj. I u visoko razvijenim privredama slobodno tržište i vlada se međusobno dopunjuju, a uloga države mora biti još naglašenija u tranzitornim i ekonomski nedovoljno razvijenim zemljama (kakva je Srbija), gde država treba da se javlja i u ulozi pokretača privrednog razvoja (podsticanje preduzetništva povoljnim kreditiranjem, poreskim olakšicama i slično, podsticanjem javnih radova koji imaju značajne multiplikativne efekte, pospešivanjem spoljnotrgovinske razmene korišćenjem poreskih, kreditnih, carinskih i drugih mera itd.)

Dosadašnji atipičan model privređivanja koji se zasniva na (ras)prodaji imovine, zaduživanju i potrošnji (uglavnom, robe iz uvoza) i u kome se ne isplati raditi, proizvoditi i izvoziti, hitno mora da bude zamenjen tipičnim modelom privređivanja koji sve to afirmiše. Za razliku od atipičnog, tipični model privređivanja ima drugačije postavljene ciljeve i, u skladu s tim, drugačiju ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje.

Šta je, dakle, alternativa dominantnom neoliberalnom konceptu koji se u Srbiji sprovodi u kontinuitetu od 2000. godine, odnosno šta bi, po vašem mišljenju, trebalo da podrazumevaju reforme o kojima se godinama govori? Šta su osnovni stubovi reformi?

- Glavni (osnovni) cilj ekonomske politike mora da bude poboljšanje blagostanja, odnosno kvaliteta života većine njenih građana (a ne neki nominalni ekonomski pokazatelji, tako omiljeni našim ekonomistima neoliberalima: stopa inflacije, stopa liberalizacije privrede, učešće privatnog sektora u BDP, stepen ekonomskih sloboda itd). Dugoročno održivi dinamičan privredni rast, uz punu zaposlenost, i ravnomerna i pravedna raspodela nacionalnog dohotka su potciljevi i pretpostavka ostvarivanja glavnog cilja. Uporedo sa pitanjem ekonomske efikasnosti, mora se istrajavati i na pitanju pravednosti, budući da bez pravednosti nije moguće na duži rok obezbediti ekonomsku efikasnost. U skladu sa pravilno postavljenim ciljevima, potrebno je, zatim, definisati ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje.

Sve uspešne zemlje modernizaciju svojih privreda zasnovale su na industrijalizaciji i preduzimale su aktivne mere da ona bude izvozno orijentisana. To se realizovalo korišćenjem protekcionističkih barijera i postepenom, veoma doziranom liberalizacijom spoljnoekonomske i devizne sfere. Uporedo sa carinskim i drugim merama zaštite domaćih proizvođača (ograničavanje uvoza pomoću kvota, uvoznih dozvola), država je raznim instrumentima podsticala izvoz (poreskim olakšicama, kreditnim subvencijama), gde se kao izuzetno efikasan pokazao veštački održavan nizak (potcenjen) devizni kurs domaće valute.

Pored toga, uspešne države aktivno rade na kanalisanju individualne preduzetničke energije u kolektivno preduzetništvo, svesne da u savremenom svetu preduzetništvo sve više postaje kolektivni poduhvat, gde država ima i te kako važnu ulogu. Kao i sve ove uspešne države, Srbija se u budućem ekonomskom razvoju i modernizaciji mora, pre svega, osloniti na domaće izvore finansiranja, bez obzira što je njena privreda u ruševinama, a narod na ivici bede. Da je to moguće ostvariti, pokazuje iskustvo uspešnih istočnoazijskih zemalja.

Uzimajući u obzir upravo iskustva razvijenih država (kojih je u poslednje vreme sve više na Istoku), kakvi su, prema vašem mišljenju, dometi štednje i pravedne raspodele u kontekstu izazova modernizacije Srbije?

- Treba da znamo da se građani ovih (razvijenih) država ne rađaju sa takvim urođenim sklonostima. Primera radi, učešće štednje u BDP Japana u vremenu 1885-1939. godine iznosilo je oko tri odsto, a od sredine 1950-tih godina kreće se između 30 i 35 odsto. Građani su pokazali visoku spremnost da podnesu žrtve za obnovu zemlje jer su imali poverenje u svoju vlast, pošto je poziv na žrtvovanje bio praćen i obavezom države da obezbedi pravedno učešće svih u sprovođenju, a kasnije i u plodovima obnove. Pravednost u raspodeli bila je čak veća nego u Švedskoj. Postojala je kolektivna svest o odgovornosti za društvo i državu, odnosno odgovorno ponašanje svih socijalnih partnera – radnika, poslodavaca i države.

Upravo ovakvi primeri moraju biti putokaz kako se Srbija može uspešno modernizovati, ali i dokaz da se u ova teška vremena mora osloniti na sopstvene snage – veću domaću štednju i investicije. Međutim, danas u Srbiji vladajuće elite imaju mali interes da podstiču štednju, pošto se to ne može izvesti, kako to kaže kolega Slobodan Antonić, bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma.

Kada kažemo da se Srbija u budućem ekonomskom razvoju i modernizaciji mora, pre svega, oslanjati na domaće izvore finansiranja, to ne isključuje i inostrane izvore finansiranja, kao što su koncesije u velike infrastrukturne objekte, pa čak i zaduživanje u inostranstvu. Međutim, na uzimanje inostranih kredita treba ići samo u slučajevima kada nema dodatnog uslovljavanja (pristajanja na razna ekonomska i politička ucenjivanja) uz striktno poštovanje „zlatnih pravila“ zaduživanja: kada se dobijena sredstva mogu uložiti u domaću privredu uz stopu prinosa veću od kamatne stope na te kredite, te kada uvećaju izvoznu moć zemlje i omogućuju otplatu uzetih kredita.

U svetlu ovih činjenica, kako razumete aktuelni spoljnopolitički kurs Srbije koji „nema alternativu“ (približavanje EU) i kakve su ekonomske posledice ovakve situacije?

— Da bi se zaustavilo dalje urušavanje države i privrede neophodno je temeljno preispitati i našu sadašnju spoljnopolitičku orijentaciju, kojom se deklarativno oslanjamo na četiri spoljnopolitička stuba (Vašington, Brisel, Moskva i Peking), a u isto vreme tvrdimo da „EU nema alternativu“ i ključna državna pitanja rešavamo uz saglasnost Brisela i Vašingtona.

Ovde se postavlja jedno čisto zdravorazumsko pitanje: zašto su nam važnija dva zapadna (Vašington, Brisel) od dva istočna (Moskva i Peking) stuba, kada SAD i EU otvoreno rade protiv interesa Srbije i njenih građana – 90-tih godina HH veka su našu zemlju držale pod ekonomskom blokadom, a potom izvršile i NATO agresiju bombardujući nas i osiromašenim uranijumom, da bi na kraju – i danas – igrale odlučujuću ulogu u dezintegraciji Srbije i pokušajima gušenja Republike Srpske? To postaje još neverovatnije u vremenu kada se u novoj konfiguraciji geopolitičke moći balans sila pomerio (i dalje se pomera) od dva zapadna u korist dva istočna stuba.

Aktuelna svetska ekonomska kriza pokazala je da punopravno članstvo u EU ne daje garancije da se zemlja neće naći u ogromnim ekonomskim problemima. Pored toga, ozbiljne procene govore da (ukoliko bi se situacija čak i povoljno razvijala), nije realno računati na naše punopravno članstvo u EU u narednih deset godina. To je dosta dug period u kome se (kako u Srbiji, tako i u EU) mnogo šta može bitno promeniti. Zemlje EU poslednjih godina suočile su se sa ozbiljnom krizom i danas se one značajno razlikuju od onih država od pre samo nekoliko godina, te se postavlja logično pitanje: da li će EU uopšte postojati kroz jednu deceniju (kada bi mi, po optimističkim procenama, trebalo da postanemo njen punopravan član), a ako i opstane, koliko će se ona razlikovati od EU kojoj smo težili i kojoj smo se „bezalternativno“ uputili ?

Da li su, pritisnute svetskom ekonomskom krizom, razvijene zemlje Zapada, zapravo, napustile liberalni koncept, insistirajući, ipak, na neoliberalnoj ideologiji u delovima sveta koje smatraju sferom svog političkog uticaja?

— Razvijene zemlje Zapada se i ovde pridržavaju principa: „do what we say, not what we do“ – „radi to što mi govorimo, a ne to što mi radimo“ – koji sprovode sa neverovatnom upornošću i licemerjem. Iznenađuje kako je mnogo zemalja koje to prihvataju, te u njima veliki broj onih koji to revnosno sprovode (politička i ekonomska nomenklatura na vlasti) i sa oduševljenjem propagiraju (akademska i medijska kvazielita, te mnogobrojne nevladine organizacije).

SRPSKO STANOVIŠTE U EKONOMIJI

„Ekonomija Srbije (kao matice srpskog naroda) nalazi se danas u ruševinama: suočeni smo sa deindustrijalizovanom privredom, izuzetno niskim nivoom privredne aktivnosti, alarmantnim brojem nezaposlenih (naročito mladih), pogoršanom i niskom međunarodnom konkurentnošću i nizom strukturnih neravnoteža, među kojima se naročito ističu visok nivo javnog i ukupnog spoljnog duga. Situacija je slična i u drugim susednim državama u kojima živi srpski narod.

U isto vreme, želimo Srbiju po meri većine njenih građana, ekonomski prosperitetnu, povezanu sa ključnim akterima međunarodnih ekonomskih odnosa i integrisanu u međunarodnu podelu rada, sa čvrstim ekonomskim (ali i svim drugim) vezama srpskog naroda iz matice i onih koji žive van nje, te stalnim rastom životnog standarda i kvaliteta života.

Kako preći put od privrede koja se sada nalazi u ruševinama do prosperitetne privrede koju želimo? To nije lako i jednostavno, ali je ostvarivo“ – izvod iz teksta Jovana B. Dušanića, objavljenog u knjizi Ka srpskom stanovištu, gde su koautori akademik prof. dr Aleksa Buha, prof. dr Zoran Avramović, prof. dr Slobodan Antonić, prof. dr Bojan Dimitrijević, doc. dr Miloš Jovanović, doc. dr Miloš Ković, prof. dr Milo Lompar, doc. dr Slobodan Reljić, kao i prof. dr Darko Tanasković. Ovaj tekst bio je i povod za razgovor sa profesorom Dušanićem.

Razgovarao Nikola Martić