„Mrzim politiku, volim ekonomiju“

Često sam bio u prilici da od nekog sagovornika, na početku ili na samom kraju razgovora, čujem onako kao izgovor, nekada i samouvereno, a bilo je i slučajeva da deluje i prepotentno, da mi kaže kako njega ne interesuje politika i da je on samo zainteresovan za ekonomiju. Ako je sagovornik insistirao da o nečemu razgovaramo, pa onda lupi ovu konstataciju o mržnji prema politici i velikoj ljubavi prema ekonomiji, ranije sam to tumačio kao nerazumevanje. Smatrao sam da nije ni prvi, a verovatno neće biti ni poslednji, koji ili ne čuje ono što pričam ili je pogrešno shvatio.

Znate, ima sagovornika sa kojima se slatko ispričate, a u stvari oni vas nisu razmeli, jer vas nisu ni čuli. Ima i onih koji se prave da ne čuju, ali ima i onih koji u najboljoj nameri veruju da ste o nečemu sasvim drugom pričali. Sa nekoliko uobičajenih rečenica prosto skeniram sagovornika i nepogrešivo utvrdim kom tipu sagovornika pripada. Tako ih delim na dve grupe, vredi ili je beznadežni slučaj, sa raznim podgrupama. Savetujem i drugima da pronađu neku svoju klasifikaciju, jer to pomaže u komunikacijama između ljudi.

Kod ovih koji mrze politiku, a vole ekonomiju, bez obzira na to kojoj grupaciji neinformisanih pripadaju, primetio sam da nisu ni svesni kojim se sve glupostima diče. Nije mi cilj da nateram sve da vole i politiku i ekonomiju, niti da mrze politiku i ekonomiju, niti bilo koja varijacija ljubavi i mržnje na relaciji politika i ekonomija. Cilj mi je da objasnim da su reči i pojmovi politika i ekonomija u stvari sinonimi za istu delatnost. Kada upotrebite reč politika, morate da znate da ste rekli ekonomija i kada upotrebite reč ekonomija, vi u stvari pričate o politici.

To je oduvek tako bilo i biće dok je ljudskog roda, makar u ovom obliku. Da se ne vraćam u istoriju pošto evo skoro 270 godina teoretičari stavljaju znak jednakosti između reči politika i ekonomija. Uzajamni uzročno posledični odnos između politike i ekonomije je toliko isprepletan da se niko ozbiljan do sada nije bavio utvrđivanjem jasnih granica. Za vreme Tita promenjen je i naziv predmeta i nauke od politička ekonomija u ekonomski sistem ili nešto slično u zavisnosti od fakulteta. Naravno, ja ovde pričam bez namere da ulazim u teorijska razmatranja i one tanane razlike, jer to nije domet ovog teksta.

Naslov ovog teksta žargonski treba da znači da čoveka interesuje kako će da zaradi i da lepo živi, a ne interesuje ga ko je na vlasti i koja će politika da se sprovodi. Međutim, ako čovek ne može da zaradi i stalno ima manjak sredstava koji dovodi u pitanje egzistenciju, još nisam sreo čoveka koji će izlaz iz te situacije da traži u ekonomiji, a da to nema dodirnih tačaka sa politikom? Taj čovek postaje nezadovoljan i počinje da mrzi i psuje one na vlasti prema kojima je bio indolentan zato što se bave politikom. Znači u politici je pronašao uzrok za narušavanje njegove ljubavi zvane ekonomija.

Zbog ovih koji vole ekonomiju, a mrze politiku, prosto sam iznenađen da su se nedavno orkestrirano i javno bunili kada je stopa PDV-a podignuta sa 18 na 20%.  Onako usput da obavestim ljubitelje ekonomije da sam još prilikom donošenja prvog zakona o PDV-u predlagao da stopa bude 14 ili 15%, a ne 18%. Nisam predlagao da bi licitirao, već da bi što veći promet dobara i usluga oporezovan sa manjom stopom dao isto ili više. Takođe sam predlagao da poreska obaveza nastaje ne fakturisanjem, nego naplatom. Naravno, to što sam predlagao je odbijeno, a usvojenih 18% je na početku dalo mnogo veće prihode od očekivanih i projektovanih, da bi se posle godinu dana opet pojavio manjak prihoda i naravno, nametnulo kao izlaz povećano zaduživanje kod stranih kreditora. Pošto se bavim politikom, ljubitelji ekonomije su mrsko gledali na moj predlog, da bi posle godinu dana žalili što me nisu poslušali. Doduše nije to ni prvi put.

Slično je i sa ulaskom robe iz zemalja EU bez carine što pored smanjenja budžetskih prihoda izaziva i obesmišljavanje svake ekonomske aktivnosti u Srbiji. Reklo bi se da je sve to ekonomija, međutim u pitanju je ipak ekonomska politika proevropske vlasti koja vodi računa samo o interesima EU. Da li je povećanje stope bila ekonomnija ili politika? Ako je politika zašto se bune kada ih politika ne interesuje. Ako nije politika, već ekonomija, onda tražite rešenje u ekonomiji, ali znajte ekonomija je ipak nauka koja u centar ima utvrđivanje vrednosti i analiziranje onoga što je bilo da bi se videlo gde je izgubljeno ili nešto stečeno. Postoje i druge definicije, ali smatram da je ova najbolja za ljubitelje ekonomije koji mrze i koje ne interesuje politike. Onaj koga ne interesuje politika u političkoj nauci se naziva idiotom. Političkog idiota interesuje samo hrana, voda i da nije uneređen. Ne brukajte se ljudi tako što se dičite da vas politika ne interesuje.

Srbija je prepuna ljubitelja ekonomije i protivnika politike koji su napravili strašna bogatstva na mržnji prema politici i ljubavi prema ekonomiji uz poštovanje svih koji su na vlasti koji se bave mrskom im politikom. Najopasniji ljubitelji ekonomije i mrski neprijatelji politike su upravo oni sa tašnom i mašnom koji se baš i ne eksponiraju u politici, ali zato bez bliskosti sa politikom i raznim mahinacijama nisu ni mogli da steknu veliko bogatstvo. To su oni koji pljuju po političarima zato što se voze crnim limuzinama, a u svom voznom parku svaki član njihovog domaćinstva pored stana ima i nekoliko automobila i deca im se po pravilu školuju u inostranstvu. Lako se prepoznaju.

Prema odgovarajućoj prilici i situacije se obično i ponašamo. Da mi ne bude zamereno izneću jedan primer. Sa jednim prijateljem sam svratio u prvi kafić koji se nalazio u blizini. Ispostavilo se da se kod mladih taj kafić tretira kao elitni. Dok sam pio kafu sa prijateljem primetio sam da sa susednog stola njih nekoliko zadriglih poslovnih ljudi gleda u pravcu mog stola i glasno komentariše u smislu evo ga ima pare da posećuje skupe kafiće, a narod nema ni za hleba. Na bezobrazluk i gluposti uvek treba da se reaguje, jer ako se ne reaguje taj korov se širi. Naravno, odmah sam intervenisao i glasno saopštio prijatelju, da bi čuli i oni kibiceri za susednim stolom, da sam iznenađen da se u ovako lepom i nenormalno skupom kafiću, verovatno nekog mafijaša, skupljaju kriminalci, lopovi, pripadnici državne bezbednosti i oni koji ne plaćaju porez. Glasno sam zamolio zbunjenog prijatelja, pošto ima dobar mobilni, da napravi nekoliko slika. Onako zbunjen krenuo je rukom prema mobilnom telefonu, da bi u nekoliko sekundi, oni veseli ljubitelji ekonomije glavom bez obzira zaglavili na izlaznim vratima. Utrčali su u svoje džipove i luksuzne automobile. To su pravi ljubitelji ekonomije – fukare.

Iz čisto ekonomskih razloga tajkun je otpustio radnike, koje interesuje ekonomija i mrze politiku. Otpušteni radnici, inače poznati kao ljubitelji ekonomije, psuju na sve strane i napadaju ekonomski uspešnog tajkuna i tek sada tvrde kako je njihov poslodavac zahvaljujući politici postao ekonomski jak, pa čak i bezobrazan da otpušta radnike koje interesuje samo ekonomija.

Kako neki tvrde da ekonomija nema veze sa politikom, deluje neverovatno da se optužuju ekonomski magnati zato što imaju svoje ljude u skoro svakom državnom organu. Još neverovatnije je da tajkuni kao oličenje ekonomske snage, zato što su sve kreativne potencijale usmerili, ne na politiku, već na ekonomiju, neko optužuje da su finansirali političke stranke i odredili sastav Vlade, a njima je politika mrska.

Ove tekstove pišem kako bi žigosao pojave i ponašanja, ali i kako bi donekle doprineo da se urazume oni koji nesvesno ili svesno pristaju na sve i uvek krivca nađu na nekom drugom mestu, ne u ekonomiji, već u politici. To su oni koji se uvek pravdaju da ne znaju, da nisu znali, da nisu bili obavešteni, a vrlo rado zbog flaše piva, obećanja neke fukare ili da bi doskočili nekome svesno podržavaju i glasaju za pogrešnu budućnost. Ljudi mogu biti neuki, ali nemaju pravo da budu neuki. Moraju neuki da shvate da će dva puta da plate i da je zato bolje da se potrude da ne budu neuki i da pravu stvar nazovu pravim imenom.

U tom kontekstu kada sretnete nekoga koji se krije iza neukosti da voli ekonomiju, a mrzi politiku, spustite ga ne zemlju da se ne hvali glupošću. Radite to sa zadovoljstvom i odgovorno, jer je glupost najzaraznija bolest, pogotovo ako je se dohvate mediji.