Početna strana > Debate > Crkva i politika > Božićna poslanica episkopa Artemija
Crkva i politika

Božićna poslanica episkopa Artemija

PDF Štampa El. pošta
Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska   
utorak, 06. januar 2009.

Božić u getou - Pogled sa Kosova i Metohije

Svi očekujemo Božić, svi se radujemo Božiću, i mladi i stari, i bolesni i zdravi, i slobodni i nesobodni. Božić, - opšta radost. A šta je, ustvari, Božić? Da li svi znamo, shvatamo i poimamo? To je pitanje na koje je koliko lako toliko i teško odgovoriti. Taj odgovor može biti u jednoj rečenici, ili čitava doktorska disertacija. Naš odgovor nije ni jedno ni drugo, nego nešto u sredini, prilagođen svakom uzrastu, svakoj bogoljubivoj duši.

Božić, dakle, Rođenje Sina Božjega Gospoda Isusa Hrista na zemlji kao Bogomladenca, za čoveka i za čovečanstvo, za zemlju i za vaseljenu predstavlja jedino "Novo pod Suncem", - najvažniji događaj od stvaranja sveta. Ustvari, to je ono što je Gospod sam za sebe rekao da je - POČETAK. Početak svega dobroga, naprednoga i spasonosnoga u čoveku i za čoveka, u čovečanstvu i za čovečanstvo. Gospod Hristos je svojim rođenjem na zemlji započeo najgrandioznije delo, najsudbonosniju revoluciju koja je ikada izvedena u istoriji roda ljudskoga, revoluciju i bunt čoveka protiv svakoga greha najpre u sebi pa onda i oko sebe, protiv svakoga zla, protiv svakoga đavola. A svesna borba protiv te troglave aždaje i jeste borba za spasenje čoveka. Otuda je praznik rođenja Hristovog - Božić,  najradosniji hrišćanski praznik koji je najdublje utkan u život svake ljudske duše, svake porodice, svakog hrišćanskog naroda. To je praznik najviše ukrašen i okićen narodnim običajima koji se u detaljima razlikuju od mesta do mesta, no koji uvek simbolišu i izražavaju samu suštinu događaja koji se praznuje. A to je da Novorođeni Vitlejemski Bogomladenac predstavlja za svakoga čoveka Hleb Života, Svetlost Istine, životvornu Toplotu, večnu Mladost i nepomutivu Radost. Zato se Božić radosno proslavljao u našem narodu i u ropstvu i u slobodi, i u bogatstvu i u sirotinji, i u kraljevskim dvorovima i u narodnim zbegovima. Tu radost koju donosi "Božić Bata" najviše osećaju i najpunije doživljavaju deca, jer osećaju da je njima najbliži Onaj koji se te noći uoči Božića rodio u Vitlejemskoj pećini, a koji je kasnije toliko ljubavi pokazao i projavio prema deci, postavivši ih čak za primer odraslima. "Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko".

Svi hrišćanski praznici pa i Božić, pored opšte i zajedničke duhovne radosti, dočekuju se i provode  sa izvesnim razlikama i običajima kojima su okićeni i ukrašeni. Otuda i poslovica: Sto sela, sto adeta (običaja). Pa ipak, suštinske razlike nema. Međutim, uslovi u kojima danas dočekujemo i slavimo Božić na Kosovu i Metohiji, u mnogome se razlikuju od onih uslova u kojima se taj praznik dočekivao i dočekuje u Leliću ili bilo kom mestu u Srbiji izvan Kosova i Metohije. To je poznata bezbednosna situacija i getoistički način našeg života u kome smo lišeni mnogih mogućnosti, osnovnih ljudskih prava pa i slobode kretanja (čak i slobodnog odlaska po Badnjak u šumu). No i u takvim (ne)prilikama ništa ne može da pomuti unutrašnju radost koju donosi sam praznik Božića, te se i danas na Kosovu i Metohiji Rođenje Hristovo slavi i dočekuje po tradicionalnom srpskom običaju. I ovde se Božiću najviše raduju deca.

Ono što „srpski“ Božić posebno krasi i čemu se deca najviše raduju jeste BADNjAK i sve sa njim u vezi. Nažalost, postoje mišljenja da je badnjak neko daleko pagansko nasleđe.  Umesto „Božić-Bate“ dočekuje se Deda Mraz. Šta na to reći?  Kuda smo zabasali i gde ćemo stići? Ništa posebno, sem da je to mišljenje i stav onih kojima ništa nije sveto, koji se još nisu sreli sa novorođenim Bogomladencem Hristom. Zato svuda nalaze paganizam. Ne samo oko badnjaka i Božića, nego i oko krsne slave, prepoznatljivog odličja pravoslavnih Srba. Takvima kao božićni poklon upućujemo molitvenu želju da što pre dožive svoje Sretenje kako bi razumeli i sam Božić.

Kod mnogih pravoslavnih naroda (Grka, Rusa i dr.) mesto badnjaka je zauzela jelka, koja je ušla ne samo u domove, nego i u hramove. Poznato je da je kod Grka nekada bio badnjak. Da li je tako bilo i kod Rusa? To je pitanje koje treba proučavati, a kojim se nismo specijalno bavili. Poznato je da su i Rusi (kasnije i ostali pravoslavni narodi preko njih) doživeli veliki uticaj zapadne sholastičke teologije i uticaja, od čega ni naš narod u nekim segmentima nije ostao pošteđen. Taj uticaj (pritisak) vrši se i danas, čak možda više nego ranije. Nije li i jelka za Božić plod tog uticaja? Ona je već ušla i u mnoge srpske domove, doduše, negde barabar sa badnjakom.

Dugo se radilo (preko šezdeset godina pod komunizmom) planski i sistematski na sekularizaciji srpskoga naroda, na njegovom odvajanju od svetih predaka i pravoslavnog temelja. Početak 21 veka je početak otrežnjenja Srba od opijenosti komunističkom ideologijom. To je slično stanju oporavka čoveka posle duge i teške bolesti. Posle više decenija ateističkog i bezbožnog satiranja našeg naroda, kada su sve duhovne vrednosti bile dovedene u pitanje, kada su mnoge generacije bile odgajene bez ikakvog verskog vaspitanja, danas je vreme postepenog, spontanog vraćanja Bogu, Crkvi i samima sebi. Kada je srpski narod u pitanju, tu nema bitne razlike od onog dela koji živi na Kosovu i Metohiji i onih Srba koji žive u ostalim delovima Srbije, na teritoriji bivše Jugoslavije ili bilo gde u svetu. Nas svuda, nažalost, još uvek "krasi" nepoznavanje svoje vere i život ne po veri. Ipak, verujemo u narodni oporavak u duhovnom pogledu, ma koliko taj proces bio dug i mukotrpan.

Tom otrežnjenju našeg naroda doprinose nevolje i stradanje Srba i srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji, koje traje već deset godina, i koje je dobilo zastrašujuće razmere. To je bol i briga Naše svakodnevnice. Često čujemo pitanje: Šta nam kao narodu valja činiti kada je Kosovo i Metohija u pitanju? Za Nas je to teško pitanje. Ipak, sada pred Božić, mislimo da je najpotrebnije da se  kako predstavnici vlasti, tako i sav narod u celini vratimo Bogu i sebi, da počnemo da mislimo na narod i državu kao na celinu, da prestanu međusobne deobe i satiranja, da ozdravi duh i moral u nama. Jednom rečju, kao što je govorio sveti Vladika Nikolaj, da se biološki obnovimo, umnožimo, složimo i obožimo. Onda će se naći rešenje za sva naša pitanja i probleme, pa i za problem Kosova i Metohije. Istovremeno, bez obzira na jednostrano, bezakono i nelegitimno proglašenje nezavisnosti Kosova od strane Šiptara i međunarodnog stava prema tom pitanju, mi smo dužni negovati i razvijati svest u našem narodu šta je Kosovo i Metohija za nas, od obdaništa do Univerziteta i do staračkih domova. Moramo jednom  shvatiti da je to najsvetiji i najvažniji deo naše otadžbine, da je to kolevka naše duhovnosti, naše kulture i naše državnosti. Da je Kosovo za Srbiju i srpski narod ono što je srce u čoveku. Kada se izvadi srce, čoveka više nema, kada bi, nedaj Bože, izgubili Kosovo, prihvatili i priznali njegovo odvajanje od Srbije, Srbije više ne bi bilo, pa ni nas Srba kao naciona.. Kosovo je naš neotuđivi indetitet, naša lična karta, bez koje ne bismo bili prepoznatljivi. Stoga očekujemo da se nastavi proces duhovne obnove, da ova vlast učini ono što prošla nije uspela, a to je da stvori i definiše jasno državni i nacionalni interes kada je Kosovo i Metohija u pitanju, da rešavanju tog pitanja pristupi jedinstveno, državnički i odgovorno, a ne partijski, stranački i sebično, kao što je, nažalost, do sada najčešće činjeno. Od međunarodne zajednice očekujemo doslednije zalaganje za sprovođenje Rezolucije SB UN 1244 i bespristrasni odnos prema svim žiteljima Kosova i Metohije, naročito kada je u pitanju povratak prognanih lica i poštovanje osnovnih ljudskih prava.

Sa takvim mislima i molitvenim željama, svu braću i sestre, sva verna čeda Srpske Pravoslavne Crkve, sve čitaoce i sve pravoslavne hrišćane pozdravljamo tradicionalnim pozdravom mira i radosti

MIR BOŽJI! HRISTOS SE RODI! VAISTINU SE RODI!

SREĆNA NOVA 2009. GODINA!

O Božiću 2008. Godine

Episkop ARTEMIJE