Имам утисак да сам овај текст већ читао а можда и нисам. Или све описано је тачно, препознатљиво јер је доживљено, проживљено. Све нам је кренуло наопако кад само дозволили западној демократији да нам пише Устав, да игнорише неуставне радње када то њима одговара, итд. Вратимо се нашој Србији из доба Обреновића или ту негде. Тада је свака општина имала свог посланика у народној скупштини што данас није случај. Ко је хтео да буде посланик, стао је на црту и народ је гласао за јединку а не за странку. Није било мобилних телефона а изабрани је добио назив "народни посланик". Западна демократија увела нам је "страначког посланика" називајући га народним. Прогутали смо велику глупост јер страначког посланика бира шеф странке, њен власник и даље знамо. Звонце. На овај начин Председник странке је председник државе који по свом ћефу комуницира са туђинима. Народ се ту ништа не пита. Народ само гута дириговане вести. Па пријатно!