Ах, господине Добрашиноцвићу! Погрешно поентирате у задњој реченици! Од славног српског народа остали су само дроњци. Већина српског народа више нити мисли, нити шта зна, нити шта памти. Ми нисмо више народ. Ми смо чопор!
Не заваравајмо се и не забијајмо главу у песак!
Вучићев чопор је све прогутао. Да, то је права правцата реч, реч која немилосрдно осветљава наше време. Ово је време чопора. У том чопору нема вукова. Препун је хијена и дивљих паса.
Изађите из круга својих познаника и прошетајте мало кроз народ, поразговарајте. Огромна већина се понаша као да нису завршили два разреда основне школе, као да их је шума или улица васпитавала. За огромну већину њих, примитивно и простачко понашање које долази највише од самог Вучића, али и од свих његових дахија и пандура и разгласних станица, је оличење правог, лепо васпитаног, патриотског понашања.
Ми смо као народ тешко поражени, дух нам је убијен а свест је изврнута као рукавица.
Чини ми се да нам спаса нема. Нестаћемо.

Ko potpiše, tog ubiše.

Текст поново разоткрива ионако провидне везе између "ђиласовштине" и "вучићевштине" (мада то је већ одавно проваљено) и указује да се суштинска борба води на другој страни. Ако се не догоди неко буђење народа, и нека врста "српског пролећа" - ово би стварно могао да буде крај (односно почетак неке нове балканизације и украјинизације Србије).

Можда би, за почетак, могла да се омасови парола "Ко потпише - њега убише!" и да са праве перформанси, мајице, значке, ни друштвене мреже нису на одмет. Потребна је велика креативност у употреби перформанаса и свих дозвољених средстава за даље омасовљавање овог ембриона незадовољства. Ако се то не догоди, тј. ако највећи ауторитети у земљи (црква, интелектуалци, јавне личности) тим својим ауторитетом на наткриле овај масовни покрет у настајању, џаба им све било. Зато је и тешко говорити о овоме из иностранства (економске емиграције), јер се чини да ову борбу нико не би смео да пропусти ("ко је Србин и српскога рода"). Неће бити друге прилике.