Od nekada najmoćnije i najuređenije države Afrike Libija je sada leglo divljih bandi, mračna teritorija, gde puca svako na svakog, gde je jezik Kalašnjikova posao najrazumljiviji jezik. A imali su nekada sve. Pod snažnom i odlučnom palicom pukovnika Gadafija ta je država bila raj na zemlji u kojoj je struja bila besplatna, školovanje besplatno, pijaće vode je bilo i u sred pustinje dovođeno, mladim bračnim parovima ogromna novčana pomoć davana, podsticano je rađanje, školovanje, itd. Nafta je šikljala u ogromnim količinama iz svih prebogatih libijskih bušotina i pripadala je libijskom narodu. Međutim, sve to nije bilo dovoljno divljim plemenima pa su rešili da sve to sruše. Mučki su ubili, zaklali, pukovnika Gadafija i pobili se među sobom, razorili sistem i srušili državu, naftu prepustili stranim okupatorima i sada gladuju. Sada se ubijaju među sobom kao muve, rešetaju se Kalašnjikovima, kolju se na ulicama, ne umeju čak ni predsedničkog kandidata da izaberu.

У Либији, Србији, Украјини, Бугарској итд итд... Основна одлика поштених и демократских избора јесте то што је на њима унапред онемогућено појављивање опција које нису (довољно) по вољи Запада. Демократија се, осим као владавина новца, може дефинисати и као друштвено-политички систем који нужно репродукује власт прихватљиву Западу. Све друге политичке опције зато су у демократији табу, нешто настрано, болесно, злочиначко по природи, ако су уопште легалне. "Нема демократије за противнике демократије!"