„…Na moju sugestiju vršiocu dužnosti direktoru jednog arhiva u Beogradu da bi mi, školovani istoričari i profesori Univerziteta, trebalo da budemo u nešto povoljnijem položaju u odnosu na, tako da kažem, proste zaljubljenike u prošlost, odgovorio mi je da su svi istraživači jednaki jer je propis za sve isti! Kasnije sam doznao da to i nije tačno!...“ Sa ovim autorovim stavom se nikako ne mogu složiti.
Smatram da – ako se zaista kaže da je neka arhivska građa otvorena, svako bez izuzetka mora imati pristupa. Inače, o potrebi vraćanja dokumenata u arhiv SPC – autor je u principu u pravu, ali.... ja sam pokušao da dobijem uvid u neke dokumente iz tog arhiva iz perioda pre 2. Svetskog rata – bez uspeha. Rečeno mi je da se nesređeni arhiv tog perioda nalazi u zvoniku crkve Sv.Marka! Izvinite, ali uz toliko ljudstvo, prostorije (pomislite samo na dvor u Sr.Karlovcima) ne postoji nijedan valjani razlog da bude tako. Ni komunisti već duže vremena ne mogu da im posluže kao izgovor. Radi se o neoprostivoj indolenciji! Pitanje je šta je do sada od tih dokumenata u zvoniku uopšte preživelo tokom sveg ovog vremena? Pre skoro godinu dana objavljena je vest da će se, uz pomoć Arhiva Srbije, pristupiti njegovom premeštanju u bolje prostorije i sređivanju tog arhiva. Bilo bi zanimljivo saznati dokle se stiglo u tome. Dakle – čak i ako bi se dokumenti koje autor spominje sada vratili, pitanje je da li bi onda postali i dostupni svim istraživačima?

Pa čak i ako se sva ta arhivska građa vrati kuda treba, nastaje problem: poznato je da se neki dokumenti - naravno, najvažniji - uništavaju od strane uzurpatora, kao i da se prave lažni dokumenti, kako bi se neki ljudi ocrnili, a drugi sakrili u istorijsku tamu.
Problematiku izvornosti dokumenata nalazimo takoreći svakodnevno.