У свим земљама, архива је изузетно озбиљан посао на државном нивоу. Законом је одређено када се може приступити архивској грађи. У неким земљама, као у ВБ, приступ је дозвољен након 30 година, односно докумена се отварају након тог периода. Само неки (из домена шпијунаже), који су од изузетног значаја за земљу или односе међу земљама (може доћи до проблема,као што је био онај прије неколико година, када је Бугарска отворила грађу КГБ), отварају се након 50 година. Русија је углавном отворила огромну документацију КГБ. У Југи и сада Србији, приступ архивској грађи је селективан. Зависи од личности, тако да неки испадју много учевни.
Архив Сремске епархије налази се у рукама САН. Своједобно, одузет је Епархији. Колико је нестало докумената, исцијепљених страница, требало би хитно утврдити. Неки вајни научни радници нису правили копије, већ су узимали (има један други термин за то) оригинале. Више о навденом требало би разговараи са његовим преосвештенством владиком Василијем, који покушава да Архив врати Епархији. Изутено је важно што је овај осврт, цењеног мог пријатеља Мишине, нашао мјесто у НСПМ.
Препоруке:
0
0
2
субота, 17 октобар 2009 19:43
паја патак
„…На моју сугестију вршиоцу дужности директору једног архива у Београду да би ми, школовани историчари и професори Универзитета, требало да будемо у нешто повољнијем положају у односу на, тако да кажем, просте заљубљенике у прошлост, одговорио ми је да су сви истраживачи једнаки јер је пропис за све исти! Касније сам дознао да то и није тачно!...“ Са овим ауторовим ставом се никако не могу сложити.
Сматрам да – ако се заиста каже да је нека архивска грађа отворена, свако без изузетка мора имати приступа. Иначе, о потреби враћања докумената у архив СПЦ – аутор је у принципу у праву, али.... ја сам покушао да добијем увид у неке документе из тог архива из периода пре 2. Светског рата – без успеха. Речено ми је да се несређени архив тог периода налази у звонику цркве Св.Марка! Извините, али уз толико људство, просторије (помислите само на двор у Ср.Карловцима) не постоји ниједан ваљани разлог да буде тако. Ни комунисти већ дуже времена не могу да им послуже као изговор. Ради се о неопростивој индоленцији! Питање је шта је до сада од тих докумената у звонику уопште преживело током свег овог времена? Пре скоро годину дана објављена је вест да ће се, уз помоћ Архива Србије, приступити његовом премештању у боље просторије и сређивању тог архива. Било би занимљиво сазнати докле се стигло у томе. Дакле – чак и ако би се документи које аутор спомиње сада вратили, питање је да ли би онда постали и доступни свим истраживачима?
Препоруке:
0
0
3
субота, 17 октобар 2009 20:06
koekude
Партијска књижица гвоздена врата отвара, није `лако` бити ,нити данас ,друг члан библиотеке. Има ту свашта да се изчепрка, што није у складу развоја братства, и јединства погледа..
Вреди прочитати - Мемоари Патријарха Српског Гаврила
Па чак и ако се сва та архивска грађа врати куда треба, настаје проблем: познато је да се неки документи - наравно, најважнији - уништавају од стране узурпатора, као и да се праве лажни документи, како би се неки људи оцрнили, а други сакрили у историјску таму.
Проблематику изворности докумената налазимо такорећи свакодневно.
Архив Сремске епархије налази се у рукама САН. Своједобно, одузет је Епархији. Колико је нестало докумената, исцијепљених страница, требало би хитно утврдити. Неки вајни научни радници нису правили копије, већ су узимали (има један други термин за то) оригинале. Више о навденом требало би разговараи са његовим преосвештенством владиком Василијем, који покушава да Архив врати Епархији. Изутено је важно што је овај осврт, цењеног мог пријатеља Мишине, нашао мјесто у НСПМ.
Сматрам да – ако се заиста каже да је нека архивска грађа отворена, свако без изузетка мора имати приступа. Иначе, о потреби враћања докумената у архив СПЦ – аутор је у принципу у праву, али.... ја сам покушао да добијем увид у неке документе из тог архива из периода пре 2. Светског рата – без успеха. Речено ми је да се несређени архив тог периода налази у звонику цркве Св.Марка! Извините, али уз толико људство, просторије (помислите само на двор у Ср.Карловцима) не постоји ниједан ваљани разлог да буде тако. Ни комунисти већ дуже времена не могу да им послуже као изговор. Ради се о неопростивој индоленцији! Питање је шта је до сада од тих докумената у звонику уопште преживело током свег овог времена? Пре скоро годину дана објављена је вест да ће се, уз помоћ Архива Србије, приступити његовом премештању у боље просторије и сређивању тог архива. Било би занимљиво сазнати докле се стигло у томе. Дакле – чак и ако би се документи које аутор спомиње сада вратили, питање је да ли би онда постали и доступни свим истраживачима?
Вреди прочитати - Мемоари Патријарха Српског Гаврила
http://www.scribd.com/doc/20083235/Мемоари-Патријарха-Српског-Гаврила-1881-1950
Проблематику изворности докумената налазимо такорећи свакодневно.