„…На моју сугестију вршиоцу дужности директору једног архива у Београду да би ми, школовани историчари и професори Универзитета, требало да будемо у нешто повољнијем положају у односу на, тако да кажем, просте заљубљенике у прошлост, одговорио ми је да су сви истраживачи једнаки јер је пропис за све исти! Касније сам дознао да то и није тачно!...“ Са овим ауторовим ставом се никако не могу сложити.
Сматрам да – ако се заиста каже да је нека архивска грађа отворена, свако без изузетка мора имати приступа. Иначе, о потреби враћања докумената у архив СПЦ – аутор је у принципу у праву, али.... ја сам покушао да добијем увид у неке документе из тог архива из периода пре 2. Светског рата – без успеха. Речено ми је да се несређени архив тог периода налази у звонику цркве Св.Марка! Извините, али уз толико људство, просторије (помислите само на двор у Ср.Карловцима) не постоји ниједан ваљани разлог да буде тако. Ни комунисти већ дуже времена не могу да им послуже као изговор. Ради се о неопростивој индоленцији! Питање је шта је до сада од тих докумената у звонику уопште преживело током свег овог времена? Пре скоро годину дана објављена је вест да ће се, уз помоћ Архива Србије, приступити његовом премештању у боље просторије и сређивању тог архива. Било би занимљиво сазнати докле се стигло у томе. Дакле – чак и ако би се документи које аутор спомиње сада вратили, питање је да ли би онда постали и доступни свим истраживачима?

Па чак и ако се сва та архивска грађа врати куда треба, настаје проблем: познато је да се неки документи - наравно, најважнији - уништавају од стране узурпатора, као и да се праве лажни документи, како би се неки људи оцрнили, а други сакрили у историјску таму.
Проблематику изворности докумената налазимо такорећи свакодневно.