Галијашевић изоставља низ важних података. На муслимане који се декларишу као Хрвати наилазимо тек у доба Аустроугарске окупације, када се такво декларисање исплатило. Слично је било и у Дубровнику где се до позног 19. и почетка 20. века нико није декларисао као Хрват, а онда је етничка структура града и околине нагло промењена планским насељавањем 10.000 Хрвата од стране Аустроугарских власти. Важно је напоменути да баш у то мрачно доба када је било незахвално бити Србин, многи муслимани се декларишу као такви!

Да међу прецима данашњих Срба-муслимана може бити и по који Хрват - или Турчин, Мађар, Арапин - нико не оспорава, али то не мења чињеницу да су преци већине њих управо Срби. То што су многи муслимани БиХ презирали хришћане - част изузецима - и у 19. веку се првенствено идентификовали са својом религијом, не чини их засебном етничком групом, нимало више него што их декларисање шачице усташа као Хрвата чини Хрватима, или мање Србима.

Уколико се прихвати Галијашевићева оцена о бошњаштву као аутентичној историјској националној одредници Муслимана, онда се мора прихватити и једнака идеја о српству одоносно хрватству православаца и католика у Босни. Другим речима, бошњаштво као националност води директно и легитимно до подела Босне на националној основи, односно на присаједињењу српских делова (РС)Србији, и хрватских делова (ХБ)Хрватској.

У овом случају, бошњаштво остаје суверено на ономе што му преостане, а то је око једна трећина Босне.

Са друге стране - и парадоксално - Изетбеговићева платформа је објективно ближа ономе шта 'муслиманске масе' заиста осећајукао идентитет - а то је ИСЛАМСКИ идентитет и солидарност, која је једини објективан фактор разликовања између муслимана и хришћана унутар српског језичког подручја.