Kolonijalni model pod plaštom mira - ukidanje suvereniteta Republike Srpske dešava se pred našim očima

Nelegitimna i nelegalna uloga visokog predstavnika Kristijana Šmita, koji se u svom radu odmetnuo od Ujedinjenih nacija i njenog Saveta bezbednosti, pokazuju da su se Bosna i Hercegovina i pre svega srpski narod u njoj, polako ali sigurno pretvorili u koloniju pod protektoratom Zapadnih sila okupljenih u tzv. Upravni odbor Saveta za sprovođenje mira. Dok se tumačenja Dejtonskog sporazuma menjaju u skladu sa interesima zapadnih centara moći, svaka sledeća nametnuta odluka od strane visokog predstavnika značiće gubitak preostalih bedema slobode, za koju su mnogi Srbi dali ono najvrednije – svoje živote. Uostalom, naša istorija nas je naučila da se politikom stalnog popuštanja ne može daleko stići. No, počnimo od početka.

Kako je nastala funkcija visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu?

Rat u Bosni i Hercegovini okončan je 1995. godine potpisivanjem Opšteg okvira za mir u Bosni i Hercegovini, poznatijeg kao Dejtonski mirovni sporazum, sa njegovih 11 aneksa, 14. decembra 1995. u Parizu. Kancelarija visokog predstavnika, kao ad hok međunarodna institucija zadužena za nadgledanje sprovođenja civilnih aspekata mirovnog sporazuma, stvorena je na osnovu Aneksa 10.

Iako Aneks 4 Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji predstavlja Ustav Bosne i Hercegovine, ne pominje visokog predstavnika kao državnu instituciju, navedeni Aneks 10 predviđao je da su strane potpisnice (tadašnje Republika Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Savezna Republika Jugoslavija, Federacija BiH i Republika Srpska) tražile imenovanje visokog predstavnika koji će, u skladu sa relevantnim rezolucijama Saveta bezbednosti UN, pomagati stranama u njihovim mirovnim naporima i koordinisati aktivnosti organizacija i agencija uključenih u sprovođenje civilnih aspekata mirovnog sporazuma, odnosno izvršavati zadatke koje mu poveri Savet bezbednosti UN. Pre Pariske mirovne konferencije održana je Konferencija za sprovođenje mira u Londonu 8. i 9. decembra 1995. godine, na kojoj je doneta odluka o osnivanju Saveta za sprovođenje mira i njegovog Upravnog odbora.

Savet bezbednosti je takođe potvrdio da je visoki predstavnik „krajnji autoritet na terenu“ kada je reč o tumačenju Aneksa 10, koji se odnosi na civilno sprovođenje mirovnog sporazuma

Dana 15. decembra 1995. godine, Savet bezbednosti UN je u svojoj Rezoluciji 1031 (1995), postupajući u skladu sa poglavljem VII Povelje Ujedinjenih nacija, odobrio osnivanje Kancelarije visokog predstavnika, na zahtev strana potpisnica, koji će, u skladu sa Aneksom 10 nadgledati sprovođenje mirovnog sporazuma i koordinisati aktivnosti civilnih organizacija i agencija, i prihvatio imenovanje Karla Bilta za prvog visokog predstavnika. Savet bezbednosti je takođe potvrdio da je visoki predstavnik „krajnji autoritet na terenu“ kada je reč o tumačenju Aneksa 10, koji se odnosi na civilno sprovođenje mirovnog sporazuma. Konačno, Savet bezbednosti je zatražio od Generalnog sekretara UN da redovno podnosi izveštaje Savetu o radu visokog predstavnika.

Dana 9. i 10. decembra 1997. godine, održana je konferencija u Bonu, na kojoj je Savet za sprovođenje mira pozdravio nameru visokog predstavnika da koristi svoja „krajnja ovlašćenja na terenu“ u pogledu tumačenja Sporazuma o civilnom sprovođenju mirovnog rešenja, kako bi rešavao poteškoće donošenjem obavezujućih odluka, koje se odnose na:

• vreme, mesto i predsedavanje sastancima zajedničkih institucija,

• privremene mere koje stupaju na snagu kada se strane ne mogu dogovoriti, a koje će ostati na snazi sve dok Predsedništvo ili Savet ministara ne usvoje odluku u skladu sa Mirovnim sporazumom po predmetnom pitanju i

• druge mere radi obezbeđivanja sprovođenja Mirovnog sporazuma na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine i u njenim entitetima, kao i radi nesmetanog funkcionisanja zajedničkih institucija. Takve mere mogu obuhvatati postupke protiv lica koja obavljaju javne funkcije ili zvaničnika koji neopravdano izostaju sa sastanaka, ili koje visoki predstavnik utvrdi kao odgovorne za kršenje pravnih obaveza preuzetih Mirovnim sporazumom ili uslova za njegovo sprovođenje.

Drugim rečima, rezolucija visokom predstavniku nije dala ovlašćenje da menja sam Mirovni sporazum ili njegove anekse.

Ove odluke su kasnije postale poznate kao „bonska ovlašćenja“.

Savet bezbednosti je u svojoj Rezoluciji 1144 (1997) pozdravio ove zaključke Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira, a u Rezoluciji 1722 (2006) ponovo potvrdio da je „prema Aneksu 10 visoki predstavnik konačni autoritet na terenu u pogledu tumačenja civilnog sprovođenja Mirovnog sporazuma i da, u slučaju spora, on može dati svoje tumačenje i preporuke, kao i doneti obavezujuće odluke kada to smatra neophodnim.“ Drugim rečima, rezolucija visokom predstavniku nije dala ovlašćenje da menja sam Mirovni sporazum ili njegove anekse.

Značajno je napomenuti da se „bonska ovlašćenja“ nigde ne odnose na zakonodavnu vlast, koja je po Ustavu BiH (Aneks 4) data Parlamentarnoj skupštini BiH. Takođe, nijedan dokument Saveta bezbednosti nije ovlastio visokog predstavnika da tumači Dejtonski sporazum u celini, već isključivo Aneks 10, kao što je komandant IFOR-a „konačni autoritet“ u tumačenju Aneksa 1-A (vojni aspekti sporazuma).

Takođe, nijedan dokument Saveta bezbednosti nije ovlastio visokog predstavnika da tumači Dejtonski sporazum u celini, već isključivo Aneks 10, kao što je komandant IFOR-a „konačni autoritet“ u tumačenju Aneksa 1-A (vojni aspekti sporazuma).

Imenovanje Kristijana Šmita za visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu

Do maja 2021. godine, ukupno je šest visokih predstavnika bilo imenovano od strane Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira i potvrđeno od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U svojim rezolucijama broj 1031, 1112, 1256, 1396, 1764 i 1869, Savet bezbednosti je izričito odobrio imenovanja sledećih visokih predstavnika:
Karla Bilta, Karlosa Vestendorpa, Volfganga Petriča, Pedija Ešdauna, Miroslava Lajčaka i Valentina Incka.

Jedini visoki predstavnik čije imenovanje nije bilo praćeno posebnom rezolucijom Saveta bezbednosti bio je Kristijan Švarc-Šiling, koji je svoju dužnost preuzeo 31. januara 2006. godine. Međutim, Švarc-Šiling je preuzeo svoju dužnost nakon pisma predsednika Saveta bezbednosti od 30. januara 2006. godine, u kojem je navedeno da je „pismo od 20. januara 2006. godine (S/2006/40), koje se odnosi na odluku Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira da izabere Kristijana Švarc-Šilinga (Nemačka) za naslednika Pedija Ešdauna na funkciji visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu počev od 31. januara 2006. godine, dostavljeno je na uvid članovima Saveta bezbednosti. Oni pozdravljaju odluku Saveta za sprovođenje mira.“ Dakle, čak i u tom slučaju, postojala je saglasnost Saveta bezbednosti, što znači da je i Švarc-Šilingovo imenovanje eksplicitno bilo prihvaćeno. Osim toga, sam Švarc-Šiling je na zajedničkoj konferenciji međunarodnih agencija u Banjaluci, 9. novembra 2006, izjavio da će Savet za sprovođenje mira zatražiti od Saveta bezbednosti potvrdu odluke o zatvaranju Kancelarije visokog predstavnika, što takođe potvrđuje da je krajnja instanca za pitanja visokog predstavnika – Savet bezbednosti UN.

U više izveštaja visokih predstavnika Ujedinjenim nacijama, uključujući prvi izveštaj Karla Bilta, jasno je navedeno da je Savet bezbednosti odobrio njihovo imenovanje, što znači da je praksa bila nedvosmislena – da Savet bezbednosti mora dati svoju saglasnost nakon imenovanja određene osobe na mesto visokog predstavnika za BiH. Međutim, 27. maja 2021. godine, Upravni odbor Saveta za sprovođenje mira jednostrano je imenovao Kristijana Šmita za visokog predstavnika u BiH, bez njegove naknadne potvrde od strane Saveta bezbednosti.

Tadašnji visoki predstavnik Valentin Incko uputio je 3. juna 2021. godine pismo generalnom sekretaru UN Antoniju Guterešu, u kojem ga je obavestio o odluci Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira da „formalno imenuje“ Kristijana Šmita. Incko je u pismu naveo da će Šmit preuzeti dužnost 1. avgusta 2021, kada njegova ostavka stupi na snagu. Za razliku od svih prethodnih slučajeva, Savet bezbednosti nije doneo nikakvu rezoluciju niti izdao pismo odobravanja kojim bi potvrdio imenovanje Kristijana Šmita ili se sa njim saglasio. Zbog toga je jedna od strana potpisnica Aneksa 10 Dejtonskog sporazuma, Republika Srpska, odbila da prizna Šmita kao visokog predstavnika, tvrdeći da je njegovo imenovanje nezakonito bez potvrde Saveta bezbednosti UN.

Usled svega navedenog, Republika Srpska odbacila je takvo tumačenje, naglašavajući da je jedino Savet bezbednosti UN ovlašćen da potvrdi imenovanje visokog predstavnika u skladu sa Aneksom 10, i stoga nije priznala Šmita niti sprovodila njegove odluke

S druge strane, Kristijan Šmit zastupao je stav da „izražavanje podrške Saveta bezbednosti nije pravno neophodno“ da bi odluka Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira stupila na snagu. Na ovom mestu valja naglasiti koje zemlje čine Upravni odbor Saveta za sprovođenje mira. Članice Upravnog odbora su Francuska, Italija, Japan, Kanada, Nemačka, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Predsedništvo Evropske unije, Evropska komisija i Organizacija islamske konferencije koju predstavlja Turska. Ruska Federacija je, u službenom pismu upućenom visokom predstavniku 28. jula 2021. godine, najavila da više neće učestvovati na sastancima Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira pod predsedavanjem visokog predstavnika, a zatim je 17. februara 2022. godine i obustavila učešće u finansiranju Kancelarije visokog predstavnika.

Prema Šmitovom tumačenju, svi prethodni visoki predstavnici su već počinjali mandat pre formalne potvrde Saveta bezbednosti, što, kao što smo već videli, jednostavno nije tačno. Šest visokih predstavnika izričito je bilo odobreno od strane Saveta bezbednosti, dok se sa imenovanjem jednog od njih Savet bezbednosti eksplicitno saglasio. Uprkos tome, Šmit smatra da odsustvo eksplicitne saglasnosti Saveta bezbednosti u slučaju njegovog imenovanja ne utiče na njegov legitimitet da obavlja dužnost visokog predstavnika, pozivajući se na primer Švarc-Šilinga, sa čijim se imenovanjem, kao što smo to već videli, Savet bezbednosti saglasio. Usled svega navedenog, Republika Srpska odbacila je takvo tumačenje, naglašavajući da je jedino Savet bezbednosti UN ovlašćen da potvrdi imenovanje visokog predstavnika u skladu sa Aneksom 10, i stoga nije priznala Šmita niti sprovodila njegove odluke.

Mandat visokog predstavnika

Nije samo imenovanje Kristijana Šmita problematično, već pre svega njegov mandat i (zloupotreba) ovlašćenja, kojima se nameće volja jednog stranog birokrate protivno interesima naroda Republike Srpske

Nije samo imenovanje Kristijana Šmita problematično, već pre svega njegov mandat i (zloupotreba) ovlašćenja, kojima se nameće volja jednog stranog birokrate protivno interesima naroda Republike Srpske. U svom izveštaju Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija od 2. novembra 2023. godine, Kristijan Šmit je naveo da je period izveštavanja obeležen neviđenim nivoom napada na Opšti okvirni sporazum za mir u BiH (Dejtonski sporazum). Prema njegovim rečima, vladajuća koalicija u Republici Srpskoj nastavila je sa opasnom politikom jednostranog nametanja obmanjujućeg tumačenja Dejtonskog sporazuma i ustavnog okvira BiH, oslanjajući se na koncept takozvanog „originalnog Dejtona“. Šmit je dalje naveo da je koalicija na čelu sa tadašnjim predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom započela sprovođenje koraka koji, po njegovom mišljenju, stvaraju preduslove za moguću buduću secesiju Republike Srpske od BiH. U svom izveštaju je precizirao da se radi o sledećim koracima: neprihvatanje odluka Ustavnog suda BiH, spremnost na povlačenje predstavnika Republike Srpske iz institucija BiH, nepriznavanje odluka visokog predstavnika, spremnost da se proglasi nezavisnost ukoliko visoki predstavnik nametne Zakon o državnoj imovini, preispitivanje svih zakona i odluka koje su nametnuli prethodni visoki predstavnici i prekid kontakata sa Kancelarijom visokog predstavnika, kao i sa ambasadama SAD i Velike Britanije. Prema Šmitovim rečima, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik „nastavio je da osporava suverenitet i teritorijalni integritet BiH“ i čak je „zapretio da će ograničiti moj pristup teritoriji Republike Srpske“.

Kao odgovor na ove navodne pretnje, Šmit je 1. jula 2023. godine nametnuoodluku kojom je sprečio stupanje na snagu Zakona Republike Srpske o neprimenjivanju odluka Ustavnog suda BiH i Zakona o izmeni Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa, čiji je cilj bio da se odluke visokog predstavnika ne objavljuju u Službenom glasniku Republike Srpske. Istog dana, Šmit je nametnuo i izmene Krivičnog zakona BiH, kojima je proširio definiciju krivičnih dela protiv ustavnog poretka, uvodeći novu odredbu kojom se neprimenjivanje odluka Ustavnog suda BiH tretira kao krivično delo. Šmit je dalje naveo da je u svojoj odluci o izmenama Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine uveo i novo krivično delo — „neprimenjivanje odluka visokog predstavnika“. U skladu sa tim izmenama, 11. septembra 2023. godine, Sud BiH je potvrdio optužnicu protiv predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i v.d. direktora Službenog glasnika RS, Miloša Lukića, zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika.

Dakle, čak i ako bi se prihvatilo da je imenovanje Kristijana Šmita bilo zakonito, a nije, ne postoji pravna osnova za njegova „zakonodavna“ i „ustavna“ ovlašćenja

Kako je već ranije naglašeno, takozvana „bonska ovlašćenja“ ne predviđaju da visoki predstavnik može preduzimati privremene mere koje se odnose na zakonodavnu vlast, koja je prema Ustavu BiH (Aneks 4) iskučiva nadležnost Parlamentarne skupštine BiH. Takođe, nijedna rezolucija Saveta bezbednosti niti bilo koji drugi obavezujući međunarodni akt nije dao visokom predstavniku ovlašćenje da tumači ceo Dejtonski mirovni sporazum, već samo Aneks 10. Dakle, čak i ako bi se prihvatilo da je imenovanje Kristijana Šmita bilo zakonito, a nije, ne postoji pravna osnova za njegova „zakonodavna“ i „ustavna“ ovlašćenja. Posebno je problematično to što u svojim odlukama Šmit navodi da njegove odluke „imaju prvenstvo nad svim protivrečnim odredbama Ustava Republike Srpske“ i da „stupaju na snagu odmah po objavljivanju na zvaničnom sajtu Kancelarije visokog predstavnika“. To je suprotno ne samo unutrašnjem ustavnom poretku, već i osnovnim principima međunarodnog prava i suvereniteta država.

Vredi podsetiti da je Savet bezbednosti u svojoj Rezoluciji 1031 (1995) jasno objasnio kakva ovlašćenja je imao na umu prilikom osnivanja institucije visokog predstavnika:
nadgledanje, pružanje smernica i koordinaciju aktivnosti civilnih organizacija i agencija. Savet bezbednosti nikada i nigde nije predvideo da visoki predstavnik ima zakonodavnu vlast, niti da može tumačiti Ustav BiH (Aneks 4). Prema tome, ni na koji način se ne može izvesti zaključak da visoki predstavnik ima pravo da donosi zakone, smenjuje izabrane zvaničnike, ili nameće krivične propise.

Kolonija u srcu Evrope po principu „sila Boga ne moli“

Ni u jednom demokratskom sistemu na svetu ne postoji organ sa takvim, praktično neograničenim ovlašćenjima kakva Šmit sebi pripisuje. Ovim povodom važno je podsetiti na Rezoluciju 1384 (2004) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, u kojoj se jasno navodi da ova Skupština „smatra da je nespojivo sa demokratskim principima to što visoki predstavnik može donositi obavezujuće odluke, a da pri tom nije odgovoran, nije u obavezi da obrazloži svoje odluke, niti postoji mogućnost pravnog leka protiv njih.“

Skupština je zatražila od Venecijanske komisije da utvrdi u kojoj meri se ova praksa slaže sa osnovnim principima Saveta Evrope i posebno sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Venecijanska komisija je u martu 2005. godine zaključila sledeće:

„Potreba za širokim ovlašćenjima koja je vršio visoki predstavnik svakako je postojala u ranom periodu nakon zaključenja Dejtonskog sporazuma. Međutim, takav aranžman je suštinski nespojiv sa demokratskim karakterom države i suverenitetom Bosne i Hercegovine. Što duže ostaje na snazi, to postaje sporniji i problematičniji. Glavna zabrinutost, međutim, leži u činjenici da visoki predstavnik ne deluje kao nezavisan sud i da ne postoji mogućnost žalbe. Visoki predstavnik nije nezavisan sudija i nema demokratski legitimitet koji bi proizilazio iz volje naroda Bosne i Hercegovine. On sprovodi političku agendu, o kojoj je postignut dogovor u okviru međunarodne zajednice, koja služi najboljim interesima zemlje i doprinosi ostvarenju standarda Saveta Evrope. Kao stvar principa neprihvatljivo je da odluke koje neposredno utiču na prava pojedinaca, a koje donosi političko telo, ne podležu pravičnom postupku ili bar minimalnim procesnim garancijama i nadzoru nezavisnog suda.“

U tom svetlu još teže je prihvatiti objašnjenje mandata visokog predstavnika koje stoji na zvaničnom sajtu njegove kancelarije, gde se navodi sledeće: „Jedna od najvažnijih prekretnica u procesu sprovođenja mira bila je konferencija Saveta za sprovođenje miraodržana u Bonu u decembru 1997. godine. Razrađujući Aneks 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma, Savet je ovlastio visokog predstavnika da smenjuje sa funkcije javne zvaničnike koji krše zakonske obaveze i Dejtonski sporazum, kao i da nameće zakone po svom nahođenju.“ Već smo videli da bonski zaključci nikada nisu pominjali zakonodavna ovlašćenja. Prema Aneksu 4 (Ustav BiH), zakonodavna vlast pripada Parlamentarnoj skupštini BiH, čija oba doma moraju usvojiti svaki zakon. visoki predstavnik se uopšte ne pominje u tom procesu.

Ipak, sila Boga ne moli. Sada već bivši predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, urpkos svemu navedenom, osuđen je zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika Kristijana Šmita. Apelaciono veće Suda BiH u potpunosti je potvrdilo presudu, kojom je Dodik osuđen na godinu dana zatvora i zabranu političkog delovanja u trajanju od šest godina. Britanski BBC preneo je ovu vest navodeći da su Dodik i Lukić „prve osobe koje su teretili za nepostupanje po naredbi visokog predstavnika međunarodne zajednice, vrhovnog autoriteta u zemlji.“ Ponavljamo reči „vrhovni autoritet“, koji ne crpi svoju snagu iz naroda, izbora, Skupštine ili nekim drugim demokratskim putem. Zapadni birokrata zasniva svoj autoritet na goloj sili.

Šta i kako dalje?

Šta i kako dalje, pitanje je za političke elite, kojima ne pripadam. Međutim, kao pravnik primećujem dva ključna pitanja:

1. Ko je ovlašćen da tumači Dejtonski sporazum, njegove anekse i rezolucije Saveta bezbednosti?

2. Koja su pravila za takvo tumačenje?

Kada je reč o drugom pitanju, jedini pisani i priznati skup pravila u međunarodnom pravu koji se tiče tumačenja međunarodnih ugovora nalazi se u čl. 31 i 32 Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora. Nesumnjivo je da Dejtonski sporazum predstavlja međunarodni ugovor, pa se ove norme i na njega primenjuju. To znači da sporazum mora biti tumačen u dobroj veri, u skladu sa običnim značenjem pojmova u kontekstu i svrsi ugovora, a kao pomoć se mogu koristiti i pripremni materijali i okolnosti njegovog zaključenja.

Nesumnjivo je da Dejtonski sporazum predstavlja međunarodni ugovor, pa se ove norme i na njega primenjuju. To znači da sporazum mora biti tumačen u dobroj veri, u skladu sa običnim značenjem pojmova u kontekstu i svrsi ugovora, a kao pomoć se mogu koristiti i pripremni materijali i okolnosti njegovog zaključenja.

Što se tiče tumačenja rezolucija Saveta bezbednosti, Međunarodni sud pravde je u svom Savetodavnom mišljenju o Kosovu naveo da, „iako pravila o tumačenju ugovora sadržana u članovima 31. i 32. Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora mogu pružiti određene smernice, razlike između rezolucija Saveta bezbednosti i međunarodnih ugovora znače da tumačenje rezolucija Saveta bezbednosti takođe zahteva uzimanje u obzir drugih faktora. Rezolucije Saveta bezbednosti usvaja jedno jedinstveno, kolektivno telo i one se sastavljaju u procesu koji je veoma različit od procesa koji se koristi pri zaključivanju međunarodnih ugovora.“  Sud, međutim, nije naveo koji su to „drugi faktori“, niti je objasnio na koji je način proces sastavljanja rezolucija „veoma različit“ od procesa sastavljanja ugovora. U stvarnosti, međutim, oba ova procesa imaju istu suštinu – doći do saglasnosti između država (bilo unutar institucionalnog okvira ili van njega), tu saglasnost zapisati u pisani tekst, i omogućiti državama da se na njega pozivaju kad god su u pitanju njihova prava i obaveze. Primena članova 31. i 32. Bečke konvencije kao smernica, čak i ako ne kao direktnog autoriteta, zahteva da se primarni značaj prida običnom, jasnom značenju teksta odgovarajuće rezolucije, sagledanom u kontekstu njenog cilja i svrhe. U savetodavnom mišljenju o Kosovu, Međunarodni sud pravde je upravo taj metod tumačenja primenio na rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 (1999) – metod koji bi trebalo primeniti i u ovom slučaju. A jasno značenje teksta svih rezolucija Saveta bezbednosti, kao i jasno značenje teksta samog Dejtonskog sporazuma i njegovih aneksa jeste da visoki predstavnik nema ovlašćenja koja je sam sebi dodelio.

Konačno, što se tiče ovlašćenja za tumačenje međunarodnih ugovora i rezolucija Ujedinjenih nacija, imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o pitanju koje predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti, ne bi trebalo da postoji nikakva sumnja da je jedina odgovarajuća organizacija za to – sama Organizacija Ujedinjenih nacija (UN). Član 11. Povelje UN propisuje da Generalna skupština može raspravljati o svim pitanjima koja se odnose na održavanje međunarodnog mira i bezbednosti koja joj uputi bilo koja država članica (dakle uključujući u Republiku Srbiju) i može uputiti preporuke u vezi sa tim pitanjem – bilo državi na koju se odnosi, bilo Savetu bezbednosti, ili oboma. Osim toga, Generalna skupština može skrenuti pažnju Savetu bezbednosti na situacije koje bi mogle ugroziti međunarodni mir i bezbednost.

Srpska diplomatija bi morala biti angažovanija. Ne može se doveka kukati nad nepravdom, a ne čini ništa da se ona spreči ili makar ublaži

Drugi očigledni kandidat jeste sam Savet bezbednosti, u kojem sede i predstavnici država koje nisu nenaklonjene srpskim interesima. Konačno, u skladu sa članom 96. Povelje Ujedinjenih nacija i članom 65. Statuta Međunarodnog suda pravde, Generalna skupština ili Savet bezbednosti mogu zatražiti savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o bilo kom pravnom pitanju – uključujući i ovo koje se ovde razmatra. Iako takvo mišljenje nema obavezujući karakter, ono bi u velikoj meri pomoglo da se razjasne tačna ovlašćenja visokog predstavnika u odnosu na institucije Bosne i Hercegovine i/ili njenih entiteta.

Sigurno postoje i drugi načini da se zaštiti suverenost srpskog naroda u BiH, ali našom pasivnošću de fakto prihvatamo status kolonije, a samim tim i Šmita za kolonijalnog upravnika

Srpska diplomatija bi morala biti angažovanija. Ne može se doveka kukati nad nepravdom, a ne čini ništa da se ona spreči ili makar ublaži. U svojoj Rezoluciji 2604 (2021) od 3. novembra 2021. godine, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija izričito je konstatovao da situacija u regionu bivše Jugoslavije i dalje predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti. Takođe je i Kristijan Šmit u svojim odlukama i izveštajima naveo da akcije vlasti Republike Srpske predstavljaju „direktnu pretnju miru i stabilnosti u zemlji i regionu“. Pa kad je već tako, pokrenimo raspravu u Generalnoj skupštini, ili preko zainteresovanih zemalja u Savetu bezbednosti, u vezi sa ključnim pitanjima koja se direktno tiču osnovnih nacionalnih interesa u Republici Srpskoj:

1. Kakav je postupak imenovanja visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu odnosno da li je za njegovo imenovanje potrebna saglasnost Saveta bezbednosti?

2. Koja ovlašćenja ima visoki predstavnik i da li ta ovlašćenja uključuju zakonodavnu vlast?

Sigurno postoje i drugi načini da se zaštiti suverenost srpskog naroda u BiH, ali našom pasivnošću de fakto prihvatamo status kolonije, a samim tim i Šmita za kolonijalnog upravnika.