недеља, 29. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и НАТО > Војно учешће САД у нападу на Републику Српску Крајину 1995. године
Србија и НАТО

Војно учешће САД у нападу на Републику Српску Крајину 1995. године

PDF Штампа Ел. пошта
Вељко Ђурић Мишина   
среда, 03. август 2011.

Важан амерички политички интерес на Балкану је територија Босне и Херцеговине. А да би то постигли, морали се решити питање Републике Српске Крајине. Избора није било: Крајина је морала нестати.

У Вашингтону и Загребу паралелно су припремане војне операције „Бљесак“, „Олуја“, „Маестрал“ и „Голубица“.

„Бљесак“ је замишљен и спроведен као провера реакције Београда и Пала на акцију етничког чишћења у потоњој операцији „Олуја“.

„Маестрал“ је планиран али није спроведен. Био би спроведен да Радован Караџић, председник Републике Српске, није успео да спречи иницијативу (самовољу) генерала Ратка Младића, начелника Генералштаба Војске Републике Српске да се све снаге усмере и укључе у одсудну одбрану. Сарадњом политичких врхова са Пала и Београда Војска Републике Српске је избачена из игре низом акција од којих је најважнија била смена генерала Младића са места начелника Генералштаба одлуком владе Републике Српске на седници 7. августа 1995. године.

„Голубица“, позната и као „Вуковарска голубица“, би била спроведена у случају да режим у Београду није могао одржати договор, уколико би се одређене структуре у систему командовања Војском Југославије отргле контроли на потезу Барање и Источне Славоније и тиме изазову ланчану реакцију. То би било осујећено најстрожим и моменталним кажњавањем и позивањем на одговорност за показивање и најмање самоиницијативе на терену, усмеране у правцу пружања организованог отпора хрватској офанзиви.

*****

Пуковник Ричард Шафрански, официр Ратног ваздухопловства армије Сједињених Америчких Држава, својевремено први аналитичар у обавештајном сектору Ратног ваздухопловства, потом професор на високим војним школама у САД, постао је познат светској јавности једним научним радом објављеним у „Military riewiw“ новембра 1994. Тај званични часопис је озбиљан, стручан и луксузни месечник у коме се објављују радови и пројекти водећих војних експерата и научника САД, Велике Британије и других чланица НАТО. Постоје две верзије овог часописа: прва је доступна широј читалачкој публици и друга, у виду билтена, намењена за интерно информисање. Рад пуковника Шафранског, који је по његовим речима „мршава скица озбиљног научног пројекта на коме раде тимови стручњака већ пуну деценију“ а који је изазвао велику позорност стручне јавности, објављен је под насловом „Неокортикални рат“.

У том тексту је приказана основа на којој почива савремена војна доктрина САД и суштина офанзивне стратегије XXI века, која је по речима тог пуковника „после низа година провера и експеримената зрела за увођење у праксу како оружаних снага Сједињених Држава тако и армије НАТО“. Убрзо потом, већ 1995. показало се како то није било само мишљење једног научног тима или његовог руководиоца. Савет за националну безбедност је те године одобрио и потписао увођење новог правила о употреби оружаних снага САД под ознаком ФМ 100-5. То правило није ништа друго него упутство за борбену примену теорије неокортикалног ратовања, и није ништа друго него метода компатибилна са планом спровођења спољне политике САД, због чега јој је и дата сагласност за употребу.

Неокортикални или неокортички рат обухвата психолошко-пропагандни рат, акције посредног наступања, сукобе ниског интензитета, психолошке операције.

Историја човечанства је историја рата, од братоубиства Каиновог. Сви периоди мира су периоди сломљене воље поражених страна и периоди припрема за будући оружани сукоб.

Суштина савременог поимања рата је да се једном постигнути резултат неиспушта и не дозволи фаза примирја и предаха све до потпуног слома, до тачке потпуног предавања безпоговорног и неповратног препуштања вољи противника. Сам пуковник Шафрански у тексту каже: „Мора се онемогућити свака позиција или покушај противничке стране да једном потчињену вољу поврати. Кад год се у историји догађала таква ситуација, обновљена воља је одговарала са много више жестине него пре потчињавања.“

Шта су то конкретно САД урадиле на терену? Једноставно су следиле упутство својих одредби из правила употребе Армије, које се зове ФМ 100-5. Кад је политичка одлука донета, Армија је спроводи у дело по начелима операција ФИД, које су предвиђене у стратегијским и тактичким претпоставкама за Балкан.

1. Операција ФИД

„Операција ФИД“ (Foreign Internal Defence), односно „унутрашња одбрана пријатељске земље“ дефинисана је у Пентагону 1976. године, у правилу ФМ 100-20, на основу искустава из Вијетнама и проверавана у бројним сукобима широм света. ФИД операција подразумева вођење дејства „без формалног ратног стања“ и обухвата читав низ међусобно повезаних и усклађних мера и активности, како од стране заштитника (Владе САД) тако и од стране владе коју САД подржава у одбрани од деструктивног деловања њеног унутрашњег непријатеља.

Такве операције се организују у условима када је нужно уздржавање од отворене и директне војне интервенције. У реализацији својих циљева, према земљи коју стављају под свој „заштитнички скут“, САД најпре пружају дипломатску и политичку подршку, како би се у светској јавности створило уверење у оправданост таквих поступака, затим крену у снабдевање „штићеника“ оружјем и пружање обавештајне и инструкторске помоћи, како би се он одбранио „сопственим“ снагама, да би на крају, баш ако је то изузетно и неопходно, уследило и ангажовање оружаних америчких војних  снага. Све се своди са циљем да се оружане формације савезника оспособе и ојачају за самосталну борбу, како би се учешће америчких војника на терену свело на најмању меру.

Операција ФИД заснива се на тајном међудржавном уговору или другој врсти тајног споразума између САД и стицене стране, у цему се ангажује целокупан амерички потнцијал, поцев од дипломатије, економије, обавештајних служби и специјалних снага за реализацију психолоско­-пропагандних активности и других видова подршке. При том се да би се сачувала тајност операције што је више могуће активности, каква је, на пример, инструктажа „војске штићеника“, обављају се преко, наводно, приватних фирми.

2. Операција ФИД у Хрватској

Признавањем Хрватске од стране САД и ЕУ у њеним границама по југословенском Уставу из 1974. године створени су услови за склапање међудржавних уговора између Хрватске и САД а тиме и за отпочињање реализације операције ФИД. Важно је напоменути да је државност Хрватске призната без обзира на чињеницу што нису била решена кључна питања, као што је питање сукцесије и положај српског народа у њој. То значи да су Срби третирани као побуњеници против „легално изабране владе“ и „међународно признате државе“, њихове војне јединице као „паравојне формације“, а Република Српска Крајина као „нелегитимна творевина“, иако је то било у супротности са стварним стањем. Због тога су све активности хрватске војске против Срба биле тумачене као „борба против побуњеника“, у којој савезницима који се боре против „побуњеника“ треба пружити помоћ.

У операцији ФИД коју су САД реализовале на простору Хрватске, а која се завршила сламањем Републике Српске Крајине, прогоном српског становништва из Хрватске и бројним масакрима над њим, једну од главних улога имала је фирма МПРИ.

3.1. Улога фирме за војни консалтинг МПРИ

Америчка приватна фирма за војни консалтинг и пружање професионалних војних услуга МПРИ (Military ­Profesional Resources Incorporates – Војни професионални ресурс) формирана је 1987. године. Њено седиште је у Александрији, Вирџинија (САД) и окупља првенствено пензионисане генерале, адмирале и официре свих рангова из америчке армије, претежно из војно обавештајне службе. На њиховом интернет сајту, али и у проспектима које достављају заинтересованим, наводи се да је МПРИ центар са највећом концентрацијом војних експерата и вештака у свету. Број стално запослених је око 2.000. Међутим, у мисијама пружања војних услуга МПРИ по потреби ангажује и додатне снаге.

Задатак МПРИ у оквиру операција ФИД је да обучи савезничку војску а администрације САД да тој војсци обезбеди најважније услове за ефикасно ратовање: наоружање, муницију, опрему за командовање и везу, психолошко-пропагандну подршку, обавештајне податке и тако даље. Уколико „спонзорисана“ страна, упркос америчкој помоћи, није у могућности да изврши постављени задатак, САД прибегавају ради спасавања својих штићеника и непосредном војном ангажовању, односно оружаној интервенцији. При томе настоје да претходно обезбеде дозволу УН и сагласност и подршку савезника из НАТО. Коорднинарано наступање МПРИ и администрације САД, најпре на простору Хрватске, а затим и у Босни и Херцеговини, пресудно је утицало на успех операција хрватске и муслиманске војске против Српске Војске Крајине и Војске Републике Српске. (Ово координирано деловање настављено је касније и у Македонији и на Косову и Метохији)

Иако администрација САД овакве акције спроводи тајно и настоји да пошто-пото очува њихову тајност, ипак се дешава да њихови званичници у својм јавним иступањима нехотице открију прави смисао и суштину деловања МПРИ. Тако је председник САД Вилијам Бил Клинтон дајући препоруку да МПРИ води програм „Опреми и обучи“ јавно изјавио да су одлично урадили посао за Хрвате и у Босни. (Уговор између фирме МПРИ и Муслиманско-хрватске федерације, у оквиру програма „Опреми и обучи“ потписали су 16. јула 1996. Алија Изетбеговић, Крешимир Зубак и Џејмс Предју, представник владе САД за војну сарадњу на Балкану. Уговор представља још један доказ да администрација САД користи ову фирму као маску за своје прикривено деловање. Ово су само неке од чињеница које аргументују да МПРИ представља офанзивни елемент политике САД и „маску“ за прикривено деловање званичне администрације, јер се ради о приватној а не државној организацији. Њеним посредством остварују се амерички интереси у одређеној земљи или региону.)

3.2. МПРИ у Хрватској

Руководство Хрватске и МПРИ су још 1991. године потписали уговор о обучавању хрватске војске. Министар одбране Хрватске Гојко Шушак је обновио тај уговор 15. новембра 1994, после чега је у Хрватску дошло око 60 експерата МПРИ, који су преузели обуку хрватских специјалних снага и гардијских јединица.

Паралелно с тим, 29. новембра исте године, потписан је и војни споразум између министарстава одбране Хрватске и САД, који је садржавао већи број тајних клаузула о обуци хрватске војске, учешћу америчких генерала у оперативном планирању, наоружавању, обавештајној и логистичкој подршци. Тим уговором је било прецизирано и постављење америчких шпијунских беспилотних летилица на Брачу, електронског прислушног центра НАТО на територији Хрватске, коришћење аеродрума и лука на Јадрану и друга питања. Оба уговора означила су директно ангажовање САД у јачању хрватске војске и у њеном припреми за одлучујући обрачун са Србима.

У Генералштабу Хрватске војске били су ангажовани реномирани пензионисани генерали припадници МПРИ: Џон Галвин, бивши командант америчких снага у Европи, Карл Вуно, бивши начелник Генералштаба копнене војске САД у време операција у Панами, Ричард Грифит, бивши помоћник команданта америчких снага у Европи за обевештајна питања, Џејмс Линдзи, бивши командант специјалних снага САД и експерт за сукобе ниског интензитета, Ед Сојстер, бивши начелник Војнообавештајне службе, Сент Крозби, бивши начелник Војне академије у Форт Левенворту, као и низ других нижих официра и подофицира. Активности у Хрватској између МПРИ и владе САД координирао је генерал Џон Свол, војни саветник државног секретара Ворена Кристофера. При амбасади САД у Загребу, према правилима, формиран је „државни тим“ за пружање свих врста помоћи „пријатељској земљи“ са амбасадором Питером Галбрајтом на челу, који је касније, у интервју за загребачки „Вечерњи лист“, признао да су Америкацни знали за припрему „Олује“ али је демантовао да су у њој непосредно учестовали. Све ово сасвим јасно указује на координирано деловање МПРИ и администрације САД: МПРИ – обука а САД – наоружање, опрема, дипломатска и друга подршка.

Тежиште активности МПРИ било је обука хрватских официра и команди у тактичким радњама, организацији јединица, планирању извођења борбених операција, коришћење обавештајних, сателитских и електронских података, компјутерској симулацији и тако даље. За тако кратко време целокупна хрватска војска није могла да буде преструктуирана по западном моделу па је тежиште стављено на обучавање вишег старешинског кадра, команди и штабова и оспособљавање Првог гардијског корпуса са осам елитних бригада, организованих по НАТО стандардима и попуњених добро плаћеним професионалцима. Управо ће ове гардијске бригаде представљати главну офанзивну снагу и ударне песнице у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“, односну сламању Републике Српске Крајине, терору и прогону српског становништва. Том приликом, хрватска војска је демонстрирала модификовану америчку доктрину „ваздушно-­копнене битке“ у којој су, поред осталог, испољена и јака артиљеријско-ракетна дејства по дубини, снажне психолошко-пропагандне активности, обавештајно и логистичко обезбеђење на нивоу НАТО. Сигурно је, међутим, да помоћ МПРИ не би била довољна и одлучујућа за успех хрватске војске да није било снажног и координираног деловања и подршке САД и НАТО снага, под покровитељством УН у корист Хрватске. Наиме, у оквиру хрватског Генералштаба су постојали Амерички центар за командовање, управљање и координацију хрватске војске, органи за психолошко-пропагандно деловање и Центар за обраду обавештајних података о српској војсци Крајине, прикупљених америчким сателитима из васионе и другим средствима из ваздуха (беспилотне летелице и шпијунски авиони).

4. Учешће САД у сламању Републике Српске Крајине

О томе да су САД достављале обавештајне податке хрватској армији сведочи и документарни филм „Велика сторија“, који је 16. новембра 1995. емитовао Трећи канал лондонске телевизије и који припада независној телевизијској мрежи ИТН. Аутор документарца, новинар Дермот Мамахан, своје истраживање о, како је рекао, „једној од најчуванијих тајни балканског рата“ започео је на острву Брачу, где су у једном од испражњених хотела боравили „мистериозни“ Американци, који су се кретали искључиво у пратњи хрватских војних полицајаца.

Мештани који живе у близни аеродрума потврдили су британском новинару да су видели „чудне авионе“ који су се са аеродромске писте уздизали по неколико пута дневно. На основу њихових описа и консултацијама са стручњацима, Мамахан је закључио да се радило о америчким шпијунским летилицама без пилота типа ГНАТ-750, чији су делови су стизали у сандуцима, а Американци су их после састављали у једном од хангара. Летелице су опремљене модерим камерама и уређајима за снимање покрета трупа, распоред наоружања и прикупљање других важних података.

Мамахан је том приликом цитирао и Дејвида Фулгама из часописа „Aviation week“, који је рекао да „читава брачка операција сведочи о ангажовању ЦИА“ а наведена је и изјава пензионисаног генерала америчке обавештајне службе Роџера Цајлса, да Американци деле са Хрватима податке добијене шпијунским летовима. То је Мамахану потврдио и хрватски генерал Мартин Шпегељ.

На основу тога, Мамахам је закључио да су хрватске трупе, извесно, те податке широко користиле у освајању Крајине, када је уследило „масовно убијање цивила српске народности“. Тако је „офанзива која се извргла у масакр спроведена уз америчку подршку“, закључио је Мамахан и додао да су како су официри УН потврдили да су чули звуке америчких авиона непосредно пре него што је напад почео.

Снимци НАТО авиона који полећу из Авијана непосредно пред напад на Крајину, а чији је задатак био да сруше све релеје Српске војске Крајине, чиме су је дезоријентисали јер комуникациони системи више нису могли да функционишу, приказани су својевремено на Хрватској телевизији два пута. Тиме сведочење официра УН из Мамаховог документарног филма добија на тежини и даје још један од доказа да се НАТО машинерија предвођена САД напосредно ангажовала у сламању Крајине а тиме у прогону и масакрима српског становништва.

Осим тога о непосредном ангажовању САД у операцији „Олуја“ говори и Тим Маршал, аутор књиге „Игра сенки“, која је 2001. објављена у Београду и која на директан начин говори о позадини такозваних петооктобарске револуције. Део разговора Маршала и Марка Лопушине, новинара „Недељног телеграфа“ је објављен 4. децембра 2000. У њему, између осталог, Маршал говори да је операција „Олуја“ планирана и финансирана из САД, уз употребу модерног оружја које користи ЦИА, истичући да му је то потврдио један пуковник ЦИА: „Олуја“ је у документацији ове агенције оцењана као врло успешна – америчка акција.

Оно што остаје као отворено питање јесте колико је учешће САД и фирме МПРИ у непосредном планирању ових операција и да ли су амерички планери и саветодавци заједно са својим „ученицима“ планирали масакр и прогон српског становништва или су се „ученици“ отргли контроли и злодела починили на своју руку, настојећи да, по рецепту Анте Павелића, реше српско питање у Хрватској једном за свагда.

5. Хрватске обавештајне службе о америчком учешћу

„Господо, истјерајте нам Србе из Хрватске, ми немамо питања око ваших услова“ рекао је Гојко Шушак Карлу Едварду Вуоноу новембра 1994. приликом потписивања уговора са МПРИ.

Будући да је САД више занимала ситуација у Босни и Херцеговини него у Хрватској, од Хрватске се тражило да омогући инсталирање војне базе с беспилотним летилицама. Основни услов је био да то буде најстрожа тајна, да не би изгледало да се САД сврстава на једну страну.

САД нису само надзирале комплетну акцију „Олуја“, него су и активно сарађивале с Хрватском војском на њеној припреми, и на крају и директно иницирале. Зелено светло Беле куће, односно председника Клинтона за акцију „Олуја“ пренео је потпуковник Ричард Хериш, тадашњи војни аташе САД у Загребу. Неколико дана пре почетка „Олује“ он је посетио Маркицу Ребића, који је уз Мирослава Туђмана, тада првог човека Хрватске информативне службе, и Миру Међимурца, тада шефа СИС-а, најинтензивније комуницирао с америчким војним и обавештајним службама, због чега је 1996. и добио од Питера Галбрајта, тадашњег амбасадора САД у Загребу, Meritorius service medal. Хериш је Ребићу предао поруку да САД нема ништа против тога да операција „Олуја“ почне, да мора бити „чиста и брза“, односно да је треба завршити у пет дана. Ребић је био изненађен што је тако важна политичка и војна порука пренешена на таквом нивоу, и одмах писаном поруком известио државни врх. Ово је вредно пажње јер је у линији „заповедања“ у потпуности био избачен Галбрајт. Вреди истаћи да је порука пренесена од Клинтона, Ентонија Лејка, тада саветника за националну сигурност, и Вилијама Перија, министра одбране, преко Ребића до Шушка и председника Фрање Туђмана.

То је био врхунац међусобне сарадње САД и Хрватске, која се почела развијати 1992, на почетку српско-муслиманског рата. Клинтон је 1995. био пред другим изборима, а Боб Дол републикански председнички кандидат који је тражио да Конгрес донесе одлуку о укидању ембарга на оружје за муслимане у Босни и Херцеговини. Клинтону је регија постала битна због унутрашњих ствари у САД и цена његова опстанка на власти. У стратегији решавања кризе одлучили су искористити Хрватску да се преко ње удари по српским снагама у Босни и Херцеговини, стога је и потписана Сплитска декларација Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, која је допуштала улазак Хрватске војске под командом генерала Анте Готовине у Босну и Херцеговину и сарадњу с Армијом Босне и Херцеговине. Да би се могла остварити та операција, хрватска војска је морала доћи на Динару изнад Книна и операцијом „Олуја“ ослободити Крајину, па су одмах пребацили своје јединице у Босну и Херцеговину, како би се стиснуло Србе и присилило Слободана Милошевића на потписивање мировног споразума у Дејтону. То је била Клинтонова борба с временом, јер му је требало брзо решење кризе како би зауставио Долову иницијативу и пред својим бирачима показао се као одлучан председник који може решити и тако велике кризе као што је била она на тлу бивше Југославије, а чије су страхоте сваки дан биле приказиване на CNN-у и другим великим америчким ТВ станицама. Да не би имао на леђима Енглезе и Французе, Клинтон је заобишао класичну дипломатију, како би у случају неуспеха могао тврдити да у томе није суделовао. Но, будући да се акција, коју је у његово име водио Ричард Холбрук, добро завршила, обојица су је у својим књигама истакли као врло успешну. Суочен с тешким стањем у Хрватској и Босни и Херцеговини пред изборе за други мандат, Клинтон је одлучио помоћи Хрватску против Крајине.

Први контакти на највишем обавештајном нивоу почели су 1992, када је на челу ДИА (Defence Intelligence Agency – Војна обавештајна агенција) био генерал Џејмс Клапер. У Хрватској су његови људи били потпуковник Ричард Хериш и његов помоћник Иван Шарац. Шарац је имао чин наредника четвртога реда, највиши који је као дочасник могао имати. Рођен у Хрватској, са 17 година емигрирао у САД. Након неколико година пријавио се у војску па је на почетку сукоба у Југославији послан у Загреб, јер је познавао прилике и знао језик. Потпуковник Хериш је био инжињер грађевине, но с временом је постао врло високо позициониран у америчкој војној служби и особа којој је Клапер највише веровао. Убрзо је почела својеврсна трговина између две службе. Хрватска служба је дала америчкој ДИА руске подводне мине од 500 килограма и најмодернија руска торпеда, а затим и криптозаштитне уређаје које је користила ЈНА, односно совјетска војска. Хрватска служба је дала податке о фабрици бојних отрова која се налазила у Србији а премештена из Бијелог Поља код Мостара. САД су убрзо испоручиле опрему за прислушкивање која је уперена према Србији и Црној Гори могла истовремено снимати 20.000 телефонских разговора.

Пре „Олује“ требало је провести акцију „Љето '94“ и „Зима '95“. У планирању операције доласка хрватских трупа изнад Книна САД је помогао у обавештајном делу операције. Да би се тачно могао планирати продор преко босанских планина у залеђе Книна, требало је много информација о кретању српских трупа, саставу веза, крипто заштити, постављеним топовским пунктовима и тако даље. Одабран је оток Брач, који се могао добро чувати. Тамо су били стационирани сва опрема и људство предвођено ЦИА-иним стручњацима с беспилотним летелицама дугог домета, који су покривали целу Босну и Херцеговину до српског коридора на Сави. У њеном домету је било и цело подручје Крајине. У то време нико у Хрватској није знао шта се заправо догађа и скрива на Брачу. То нису знали ни амерички савезници Немци, који су тамо 1. јануара 1994. послали свог војног аташеа. База је измештена после инцидента који је несмотрено изазвао овај Немац. Нова база је направљена у месту Шепурине крај Задра. Опрема из САД довозила се преко ноћи.

Из Шепурина се беспилотним летелицама покривао сваки кутак Крајине и Босне и Херцеговине. Американци су имали прећутан договор са хрватском војском да им уступе све снимке терена и српских трупа, а у реалном времену слика се директно преко сателита пребацивала у Пентагон. У просторијама с екранима непрестано су целу ситуацију надгледала три америчка и три хрватска официра.

Уочи акције „Бљесак“, која је требало бити генерална проба за акцију „Олуја“, тачно у поноћ, шест сати пре почетка операције, у МУП су позвани Хериш и Шарац где им је речено да планирана акција почиње за неколико сати. У МУП је тачно у поноћ био формиран Штаб операције „Бљесак“, који се ујутро у шест сати пребацио у МОРР. Како се селио штаб, тако се селио и амерички војни аташе. Он је непрестано тражио извештаје о догадањима и слао их Клинтону, у Белу кућу. Свакога јутра амерички председник је био обавештен о припремама и свакоме делићу операције. Американце је одушевио начин на који је спроведен „Бљесак“, схватили су да је то изврстан модел сарадње с Хрватима, који би могао бити одлучујући у борби против Срба у Босни и Херцеговини. Пентагон је целу акцију координирао преко Ричарда Хериша, а акцију ЦИА координирао је Марк Келтон, шеф експозитуре ЦИА у Загребу, који је уско сарађивао с Мирославом Туђманом, тада шефом ХИС.

Американци су у време припремања „Олује“ опскрбљивали хрватску војску подацима о кретању Срба у Крајини и покретима Војске Југославије на источној граници с Хрватском. Бојали су се да ће Милошевић направити противудар с две тенковске бригаде у Источној Славонији ако се на јужном бојишту крене на Книн. Интензивним слушањем комуникације Београд-Книн, и у самој Србији, дошло се до закључка да до противудара ипак неће доћи. Ризично је било да Срби из самога Книна не крену у напад када Готовина с јединицама дође на Динару изнад Книна. Да су беспилотне летелице и прислушкивања показивала офанзивне покрете трупа, „Олуја“ би почела десетак дана прије.

У ноћи 3/4. августа 1995. хрватским јединицама била је издана заповест да се између поноћи и четири сата ујутро искључе сви телекомуникацијски уређаји. После се сазнало да су Американци искористили то време за ометање и уништавање српских телекомуникацијских уређаја електронским путем. Хрватској војсци је преостало само сат времена, од четири до пет ујутро, да се служи радио-везом и координира акцију. Уочи „Олује“ поново је у Штаб операције позван амерички војни аташе. У његовој пратњи опет је био Иван Шарац. Дан или два пре „Олује“ Хериша, који је припремао „Олују“ с хрватским официрима и дао у име Клинтона зелено светло за операцију, заменио је пуковник Џон Садлер. Тачно у поноћ дошли су у Оперативни штаб у МОРР-у и оданде непрекидно пратили догађаје на терену. Овај пут цела операција „Олуја“ у реалном је времену преносена преко сателита у Пентагон. Сигнал који је ишао према сателиту од Американаца је преузимала и Хрватска војска, па се помоћу тих снимака могло у милиметар контролисати топовска паљба по српским положајима на Црвеној земљи у околици Книна, где је била смештена касарна војске Републике Српске Крајине. Уз уништавање српских комуникација електронским путем, војска САД и војно је деловала по српским положајима, када је ракетирала противавионску батерију надомак Книна која је радарским снопом обасјала америчке борбене авионе који су надлетали подручје борби. Та је вест била објављена само једном, и то на вестима у 18 сати. Након тога је САД упутио оштар прекор због објављивања те вести, па после она више никада није поновљена. У службено америчко објашњење ракетирања нико није поверовао, него и данас влада уверење да се радило о директној америчкој помоћи Хрватској војсци, само што се то ни петнаест година након „Олује“ не сме признати због односа САД с Великом Британијом, која је имала потпуно другачију концепцију решавања питања на Балкану.

„Олуја“ је завршена а хрватска офанзива је настављена против војске Републике Српске.

САД је био одушевљен брзином и чистоћом спроведене акције и њеним резултатима, који су омогућили муњевит улазак хрватске војске у Босну и Херцеговину и продор до Бањелуке и на крају пристанак Београда на мировни споразум у Дејтону.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер