Vašingtonski problem s Egiptom

(The National Interest, 31. januar 2011)

Vašington treba da prestane da se pretvara da opstanak SAD zavisi od održanja određenih režima na vlasti u Egiptu, Jemenu ili Pakistanu, ili bilo gde drugde.

Obamina administracija izgleda da je uhvaćena na krivoj nozi u vezi sa događajima u Egiptu tokom protekle nedelje. Predviđanje državne sekretarke Hilari Klinton od prošlog utorka da je režim Hosnija Mubaraka stabilan, te tvrdnja potpredsednika Bajdena da Mubarak nije diktator, teško da će naći mesto u analima američke diplomatije pokraj one Ronalda Regana „srušite ovaj zid“.

Međutim, predviđanje budućnosti je uvek opasan posao. Na pitanje šta vlada SAD treba da uradi u ovom momentu, konsenzus se gradi u znak podrške odluci Obamine administracije da obustavi pomoć egipatskoj vojsci, i poziva da se nastavi sa pružanjem pomoći tek kada se ustanovi nova vlada u Egiptu, koja je posvećena principima liberalne demokratije. Taj poslednji deo može se pokazati najtežim, u zemlji koja nema demokratske tradicije. Neki strahuju da će vodeća opoziciona grupa, Muslimansko bratstvo, izbiti na površinu kao dominantna sila u zemlji (uprkos tome što igra malu ulogu u protestima, i uprkos njihovoj izjavi podrške sekularnom lideru opozicije Muhamedu El Baradeju).

Obamina administracija je zaglavila sa politikom koja nije u potpunosti plod njenih sopstvenih odluka – poput decenijske podrške američkih poreskih obveznika Mubarakovom režimu – ali takođe izgleda da je zarobljena od strane dominantnog pogleda na svet u Vašingtonu koji je preokupiran pronalaženjem rešenja za svaki mogući problem u svetu. Ovaj pogled na svet proističe iz duboko pogrešne pretpostavke koja računa sa verovatnoćom da će se u svakom slučaju desiti najgori scenario, a zatim se preuveličava uticaj tog najgoreg slučaja na bezbednost SAD. U mnogim od tih slučajevima, pretpostavlja se da će uticaj biti gotovo katastrofalan. U stvarnosti, oni nemaju takav uticaj gotovo nikada.

Može li Egipat da bude izuzetak? To je važna zemlja s punim pravom, tradicionalno centar arapskog sveta. Stanovništvo čini 80 miliona ljudi i veće je nego ono Saudijske Arabije, Sirije, Jordana i Libana zajedno. Egipat je drugi vodeći primalac američke spoljne pomoći, tik iza Izraela, a prostire se na jednoj od najvažnijih kritičnih tačaka u svetu, Sueckom kanalu. S obzirom na njegovu veličinu, uticaj i položaj, postoji mogućnost da se protesti prošire dalje. Nemiri su takođe izbili u Jemenu, Alžiru i Sudani. Saudijci i Jordanci su takođe nervozni ovih dana.

Pa kako bi trebalo da reaguju SAD? U kratkoročnom periodu, američka vlada treba da uspostavi ravnotežu, a ne da bude viđena kako prejako poguruje smenu Mubaraka; niti bi Vašington trebalo da ’miropomazuje’ tobožnjeg prestolo-naslednika, ma ko to bio. Poruka bi trebalo da bude: egipatsko stanovništvo treba samo da odluči.

Upravo zato što je Vašington tako dugo bio prijatelj Mubarakovog režima, verovatno je da mnogi u egipatskom pro-demokratskom pokretu gaje antiamerička osećanja. Ovo je svakako bio slučaj u Iranu posle zbacivanja šaha. Ali opet, to je najgori scenario. Ako bi Mubarak bio uklonjen sa vlasti, to bi moglo predstavljati problem za ključne američke ciljeve u regionu. Ali mi ne bi trebalo da pretpostavljamo da će ono što dolazi nakon toga biti mnogo gore.

Kao opšte pravilo, američka politika ne bi trebalo da podržava nedemokratske režime na osnovu pogrešne pretpostavke da su oni nama više potrebni nego što smo mi njima. Vašington treba da prestane da se ponaša kao da opstanak nacije zavisi od održanja na vlasti određenih režima u Egiptu ili Jemenu ili Pakistanu, ili bilo gde drugde. Ako naši pregovori sa raznim vladama otpočnu od te istinski drugačije pretpostavke, mislim da ćemo biti u mnogo boljem stanju u naše doba.

Autor je direktor spoljnopolitičkih studija u vašingtonskom institutu CATO

(Prevod: NSPM)