Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Problem Tajvana
Savremeni svet

Problem Tajvana

PDF Štampa El. pošta
Nikolas K. Gvozdev   
sreda, 03. februar 2010.

(The National Interest, 2.2.2010)

Pre šest godina, u odgovoru na kritičko pismo iz pera Gerija Šmita, objavljenom u časopisu The National Interest, Trevis Tener i ja izneli smo sledeće upozorenje:

“Ne bismo se, međutim, složili sa njegovom tvrdnjom da Sjedinjene Države ‘ne moraju da biraju’ između održavanja dobrih odnosa sa Rusijom i Kinom i podržavanja saveznika kao što su Tajvan ili Gruzija. Čini nam se da su to samo lepe želje. Ponekad smo naprosto prinuđeni da vršimo izbor. A, kao realisti, smatramo da naši izbori moraju da budu zasnovani na jasnoj proceni prioriteta američke spoljnje politike.”

Sjedinjene Države se izgleda nisu rukovodile takvom procenom kada su objavile da će Tajvanu isporučiti još jedan kontingent vojne opreme. Budući da je to usledilo nakon izjave da ciljevi vlade uključuju jačanje partnerskog odnosa sa Kinom, čini se da je američka vlada smatrala da ne mora da vrši nikakav izbor.

Postoji čitav niz dobrih strateških razloga zbog kojih Sjedinjene Države žele da prodaju najsavremenije oružje Tajvanu. Ali Vašington, reklo bi se, veruje da je moguće obezbediti veliku isporuku oružja za Tajpej, a da to istovremeno ima malo ili nimalo uticaja na odnose sa Pekingom. Obamina administracija ne može da sledi javno izneti cilj jačanja partnerstva sa Narodnom Republikom Kinom ako veruje da će nekako moći da problem Tajvana “izvuče” iz šireg okvira kinesko-američkih bilateralnih odnosa. To posebno važi sada kada je u kinesko-tajvanskim odnosima došlo do realnih poboljšanja nakon dolaska vlade Ma Jinga, koji bi mogli – ovde moram da naglasim da je to vrlo slaba mogućnost – da budu početak procesa konačnog pomirenja.  

Današnje izdanje Wall Stret Journal-a prenosi izjavu Aleksandra Huanga, profesora strateških studija na tajpeškom Univerzitetu Tamkang, koji je uveren da će pekinški protesti u vezi sa prodajom oružja biti ograničenog trajanja. Ali ovaj optimizam je možda preuranjen. U prošlosti je tako nešto i moglo da se očekuje. Danas je, međutim, Vašington taj kome je sve više potrebno kinesko pristajanje kada je reč o merama koje su vrlo važne za Sjedinjene Države – zatvaranje rupa u sprovođenju sankcija u Iranu, prevrednovanju sopstvene valute, većem angažovanju oko klimatskih promena. I, naravno, Kina bi mogla da donese odluku da prestane da kupuje od američkih kompanija – pretnja koja svakako brine Boeing - a za predsednika koji bi želeo da u roku od pet godina udvostruči američki izvor kako bi obezbedio 2 miliona novih radnih mesta, to je nesumnjivo ozbiljna opasnost.

Možda je Obamina administracija došla do zaključka, nakon iskustva tokom prve godine mandata, da vlada u Pekingu ne namerava da vodi računa o ključnim američkim interesima. U tom slučaju, podsećanje Narodne Republike Kine da Sjedinjene Države mogu da preduzmu korake koji utiču na važne interese Pekinga – i obezbeđivanje lojalnosti malih saveznika u tom procesu – predstavlja razumljivu reakciju. To naravno ima veze i sa nastavljanjem politike prema Iranu tokom druge godine mandata. Ako, kao što smo već obrazlagali u gore pomenutom odgovoru, Obamin tim dodje do zaključka da sankcije neće biti efikasno oružje, i razmatra ili neki vid prikrivene akcije i/ili moguću promenu režima, onda kineska saradnja gubi na značaju – naročito ako Peking ne ponudi nikakvu realnu pomoć u pogledu strožih sankcija. Naravno, diplomatski manevri mogu da se nastave, ali ako administracija sada priprema Plan B za Iran, onda trajni napori oko pribavljanja kineske podrške gube na značaju.

Problem bi, međutim, mogao da nastane ukoliko bi Vašington očekivao ozbiljniju kinesku pomoć u vezi sa čitavim nizom pitanja – ne samo u vezi sa Iranom, nego i sa Avganistanom/Pakistanom, trgovinom, klimatskim promenama, trgovinskim pregovorima, itd – a nastavio sa pomenutim isporukom ne uračunavajući potencijalnu korist i štetu. U politici nema binarnih izbora, ali ima gradacija. Kako će Sjedinjene Države interpretirati odluke Kongresa koje odobravaju podršku odbrambenoj moći Tajvana zavisiće od Vašingtona. Možemo samo da se nadamo da su korist i šteta izabranog kursa dobro odvagani – i da se niko nije ozbiljno preračunao. Možda će optimizam profesora Huanga i ovoga puta biti opravdan. Nadajmo se da je tako. 

Nikolas K. Gvozdev je viši urednik u časopisu The National Interest i profesor studija o nacionalnoj bezbednosti na U.S. Naval War College. 

(Prevod s engleskog Vesna Todorović)

http://www.nationalinterest.org/Article.aspx?id=22828