Erdogan i EU - borba iza paravana

Erdogan i EU: borba iza paravana[1]

Bilo bi zanimljivo videti, kako na vanrednom samitu u Briselu, vodeći funkcioneri EU postavljaju mučna pitanja predsedniku Turske Erdoganu, oko rušenja ruskog aviona i raskrinkavanju prave uloge Turske u Siriji, koje je posle toga usledilo. Ipak su svi ti događaji posredno ili neposredno vezani za izbegličku krizu, zbog koje su se lideri Evropske unije i okupili u Briselu. Zdrava logika nalaže da bilo kojim dogovorima sa Turskom, moraju prethoditi odgovori Ankare na takva neugodna pitanja.

Ne radi se samo o izbegličkoj krizi. Celom svetu postaje jasno da Turska nije dorasla ni članstvu u NATO alijansi, niti statusu kandidata EU, preko toga se ne može tek-tako preći. Međutim, veština diplomatije, a naročito evropske, svodi se upravo na pravovremeni i olaki prelazak preko groznih činjenica. A ako je tih grozota mnogo, lakše je skriti se iza paravana i produžiti pregovore.

Ovoga puta su baš tako postupili u Briselu. Sastanak lidera EU, na vanrednom samitu održanom 29. novembra, s Erdoganom veoma je ličio na borbu iza paravana. Tojest stvorena je namerna zabuna i niko zaista ne zna da li je borbe uopšte i bilo, ali je sigurno bilo mnogo buke. Ova predstava se odigrava u trenutku kada je svet doveden na rub vojnog sukoba, pa bi najprirodnije bilo da su vodeći funkcioneri članica EU postavili pitanje Erdoganu, da li on odista želi da uvuče Evropu u rat sa Rusijom.

To nipošto nije hipotetičko pitanje. Nemačka opozicija zahteva da se sprovede međunarodna istraga rušenja SU-24. Pritom, Angela Merkel ne može lako da zanemari te zahteve, jer joj popularnost ubrzano pada. A i Erdogana neko mora da zaustavi. Već smo svedoci nagomilavanja turske vojske na granici sa Sirijom.

Prave namere Erdogana nisu da zatvori granicu sa Sirijom, već se on sprema da izvrši invaziju na sever Sirije pod izgovorom zaštite "etničkih Turaka" (Turkomana). Njegov jedini problem je što u toj oblasti dejstvuju sirijska armija i rusko vazduhoplovstvo. Zato je krajnje vreme da NATO partneri upitaju Erdogana da li on misli da dalje eskalira konflikt, koji je započeo, jer će posledice toga osetiti svi, a ne samo Turska.

Zato je Evropljanima i ugodna borba iza paravana, jer niko tačno ne zna šta se tu skriva.

A tu je i pitanje saradnje Ankare sa "Islamskom državom". Ovde je uputno podsetiti na konvenciju UN o borbi s korupcijom, po kojoj su sve države podpisnice obavezne da sprovode i razrađuju politiku borbe protiv korupcije, a takođe i da razvijaju međunarodnu saradnju po tom pitanju. Posle mnogih navoda o kriminalnim aktivnostima porodice Erdogana, lideri EU bi mogli i da postave pitanje, kako se to Turska bori protiv korupcije. Da li se ta borba sastoji u kupovini nafte od terorista, ili se ona očitava u trgovini oružjem sa razbojnicima ID, ili pak u iznudi novca od sirijskih izbeglica? Da li su to velika dostignuća, s kojima Turska namerava da postane član Evropske unije?

Borba pod paravanom ne dozvoljava nam da saznamo da li se Erdogan suočio sa takvim nezgodnim pitanjima. Analitičarima, blogerima i komentatorima na internetu ostaje samo da spekulišu na tu temu. Na ruskim forumima već je pokrenuta rasprava šta bi se desilo kada bi sin nekog ruskog lidera, radio isto što i Erdoganov. Verovatno bi ga CIA zatvorila u tajni zatvor na 40-50 godina i obelodanila podatke kako je on svojim aktivnostima podrivao interese SAD i borbu protiv terorizma.

I u oblasti zaštite ljudskih prava Erdoganu sleduju ozbiljna pitanja. Sasvim nedavno ubijen je opozicioni kurdski advokat Tahir Elči. Sumnja se da je u tome učestvovala turska tajna služba MIT. S druge strane, Erdogan je stavio iza rešetaka autore članka, iz turskog lista "Cumhuriyet", koji su pisali o njegovoj umešanosti u trgovinu oružjem sa teroristima. Demonstracije koje su potom usledile razbijene su uz korišćenje vodenih topova i suzavca.

Pod velom tajne je i najvažnije pitanje koje muče Evropljane, a to je izbeglička kriza. Čitav plan rešenja krize, koji je obelodanjen, se sastoji u tom da se osnovni tok izbeglica kreće kroz tursko-sirijsku granicu i da je neophodno zatvoriti taj prolaz. Ipak, nije sve tako prosto. Vašington je poslao molbu Ankari da na jedan dan zatvori granicu prema Siriji, kako bi bili presečeni kanali prebacivanja boraca ID sa Bliskog istoka u Evropu. Erdoganov odgovor je bio da Amerikanci ne mogu da se mešaju u njegova pitanja, ili će izgubiti bazu u Indžirliku.

Evropska unija nema nikakve baze u Maloj Aziji, ali je obuzeta paničnim strahom pred navalom izbeglica, pa prećutkuje kršenja ljudskih prava u Turskoj.

Taj strah prevazilazi sve granice, Evropa je toliko uplašena da je voljna da ponovno oživi pregovore o prijemu Turske u EU. Kada imamo u vidu Erdoganovo izrugivanje nad evropskim principima u sferi ljudskih prava i korupcije, pregovori o pristupanju Turske u EU deluju jako interesantno. Predsedavajući Evropskog saveta Donald Tusk govoreći o turskoj perspektivi u EU dodao je: "da je tu reč o uvažavanju evropskih vrednosti i poštovanju ljudskih prava", tako da cela situacija deluje nadrealno. Evropska unija trguje svojim vrednostima naočigled svih. Za prodaju "evropskih vrednosti" očekuje se da će biti prekinut tok izbeglica, koji u Evropu ulazi preko Turske.

Po rečima Tuska: "postignut je dogovor između EU i Turske, po kome će obe strane sprovesti u delo aktivnosti, koje će privesti kraju izbegličku krizu", a za to će Turska dobiti 3 milijarde evra. Čin kupoprodaje tako je završen.

Ali da li će ta trgovina biti uspešna? Turski premijer Ahmet Davutoglu već je izjavio kako te 3 milijarde evra nisu garancija da će broj izbeglica biti smanjen. On je rekao kako je na izdržavanje 2,2 miliona sirijskih izbeglica, turska već potrošila 8 milijardi dolara. "Na današnjem samitu, EU je obećala da će sa nama podeliti to breme", jasan je Davutoglu. Drugim rečima turski premijer je poručio liderima EU, da drže jezik za zubima.

Čak i kada te 3 milijarde evra ne bi završile u džepovima turske korumpirane elite, taj iznos nije dovoljan da se reši trenutna humanitarna katastrofa.

Kristalno je jasno da su evropski lideri krenuli putem ustupaka, umesto da ispostave račun Erdoganu za svu štetu koju je naneo usmerivši izbeglice ka Evropi. To je bio kukavički potez EU. Na evropske molbe Erdogan je dao obećanje da će već nešto preduzeti, ali njegova obećanja malo znače, onoliko malo koliko mu znače i ljudska prava kad stavlja novinare u zatvor. A i zašto bi se turski predsednik drugačije ponašao prema Evropljanima, kada zna da oni samo simuliraju borbu protiv "Islamske države"?

Na pitanje šta su postigli čelnici EU na samitu u Briselu, odgovor je jednostavan. Bacili su 3 milijarde evra u vetar, a problem izbeglica nisu rešili. 

[1] http://www.fondsk.ru/news/2015/11/30/erdogan-i-es-seans-borby-pod-odejalom-37111.html

(Dmitriй Sedov - Fond Strategičeskoй Kulьturы)

Prevod: Aleksandar Đokić