Da li Amerika zaista doživljava pad?

Kuda su se zaputile Sjedinjene Američke Države? Da se nisu izgubile? Da li je „efekat Obama“, za koji se na početku činilo da će zaustaviti gubitak njenog imidža, već prošao? Ili, što je još ozbiljnije, da li im sa tog puta nema povratka? Da li su se našle na dugačkom spisku najjačih sila koje su se kroz istoriju na vrh, a onda se polako skotrljale nizbrdo, ili kako je to Radjard Kipling opisao: „Pogledajte našu slavu negdašnju/ista kakvu nekada imadoše Niniva i Tir.“? Da li je Amerika u Avganistanu našla sebi ravnog? I da li je opsednutost nejasno definisanim ratom protiv terorizma odvlači pažnju sa postepenog, ali mnogo ozbiljnijeg uspona Kine na svetskoj pozornici? Da li će dolar neprekidno padati kao što je to bio slučaj sa funtom sterlinga između četrdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka?

Lako je odgovoriti potvrdno na sva ova pitanja, a u Latinskoj Americi, Evropi, na Bliskom istoku, u Aziji, pa i samim Sjedinjenim Državama, ima onih koji to i čine. Postoji, međutim, još jedno mišljenje o današnjoj ulozi Amerike u ovom i te kako komplikovanom svetu, a glasi ovako – dešava se naprosto to da SAD postepeno i sasvim prirodno gube svoj abnormalan status u međunarodnom sistemu i vraćaju se na poziciju jednog od najistaknutijih igrača u malom klubu velikih sila. Nije sve krenulo toliko po zlu, a ne tvrdimo da je Amerika postala ranjeni i nemoćni div. Naprosto, sve se vraća u normalu.

Amerika je imala sreću da bude geografski udaljena od bilo koje druge sile (kao i Britanija, koja je ostrvo), što ju je zaštitilo od razaranja u oba svetska rata (kao što je Britanija izbegla razaranja tokom revolucionarnih i Napoleonovih ratova).

Kako da objasnimo ovu ohrabrujuću tvrdnju? Pa, mogli bismo da počnemo sa istorijskim poređenjem. Kako istoričar Erik Hobsbom ističe u svom velikom delu Industry and Empire, mala ostrvska država Britanija je negde na polovini devetnaestog veka proizvodila dve trećine svetskih zaliha uglja, polovinu gvožđa, pet sedmina zaliha čelika i polovinu pamučnih tkanina. Ovaj izuzetan položaj je zaista bio abnormalan, to jest, tako nije moglo biti večito. A čim su se zemlje sa većim brojem stanovnika i više resursa (Nemačka, SAD, Rusija, Japan) organizovale kao Britanci, bilo je sasvim očekivano da će imati više udela u svetskoj proizvodnji i tako smanjiti udeo Britanije na neku razumniju meru. Istoričari privrede i politike ovu priču uzimaju zdravo za gotovo. Ona se svodi na istorijske tokove i pomeranje centara moći koja se dešavaju kada se proizvodna snaga preseli iz jednog dela sveta u drugi. Gledano na duge staze, ovo je zapravo najlogičnije shvatanje istorije.

Zašto onda ne bismo gledali na Ameriku i njenu sadašnjost i budućnost isto tako hladne glave? Izvesno je da je ona znatno veća i mnogoljudnija zemlja od Britanije, da poseduje mnogo više prirodnih resursa, ali joj je razvoj tekao više-manje isto. Posle 1890. SAD su polako preuzele prvo mesto od britanske imperije pozajmivši najbitnije tehnologije (parna mašina, železnica, proizvodnja tekstila), dajući sopstveni doprinos u hemijskoj i elektro industriji i stekavši pionirsku prednost u proizvodnji automobila, vazduhoplova, softvera i hardvera. Amerika je imala sreću da bude geografski udaljena od bilo koje druge sile (kao i Britanija, koja je ostrvo), što ju je zaštitilo od razaranja u oba svetska rata (kao što je Britanija izbegla razaranja tokom revolucionarnih i Napoleonovih ratova). Amerika je 1945. imala polovinu svetskog BNP, što je neverovatan udeo, ali ne manje nego Britanija jedan vek ranije, kada je imala najviše parnih mašina na svetu. Međutim, u oba slučaja je bio poseban istorijski trenutak. Kada su ostale zemlje pokušavale da ih dostignu, ova prednost se smanjivala.

Kada je u pitanju Amerika, ovaj argument bismo mogli duhovito pobiti vraćajući se na tvrdnju koju je pre dvadeset godina izrekao stručnjak sa Harvarda DŽozef Naj, koji snagu i uticaj Amerike na svetskom planu poredi sa masivnim tronošcem, to jest, da se njen neprikosnoveni položaj počiva na tri stuba koji se oslanjaju jedan an drugi – na tzv. mekoj sili (soft power), ekonomskoj snazi i vojnoj moći. Kako je Naj nagovestio, SAD na sva tri polja prednjači u odnosu na sve ostale takmace. Iako je možda globalni udeo relativne snage postao razuđen, to ni na koji način nije ugrozilo dominantnu ulogu Amerike.

Kako danas izgleda ova procena? Ovde mislim na tri stuba koja spominje Naj. Meka moć, tj. mogućnost ubeđivanja ostalih država da rade kako Amerika traži – deluje kao najslabiji. Ovo nije mera snage koja se može statistički izračunati, kao što je to slučaj sa proizvodnjom čelika ili izdaci na odbranu, tako da u raspravu ulaze subjektivni utisci. Ipak, da li bi neko osporio tvrdnju da je mogućnost Amerike da utiče na neke države, kao što su Brazil, Rusija, Kina ili Indija, opala u poslednje dve decenije? Kada je Naj pisao svoj tekst, istakao je važnost popularne kulture (Holivud, džins), dominaciju engleskog jezika, sve veću standardizovanost američkog poslovanja (od hotelskih lanaca do pravila za vođenje knjiga) i širenja demokratije, što su sve pokazatelji uticaja Amerike.

Istinski konkurentna velika sila ne bi smela da dozvoli toliki porast trgovinskog deficita, niti da se federalni, državni ili opštinski deficit povećava ovim tempom i da bukvalno iznosi bilione dolara.

Iako su ova razmišljanja bila zanimljiva, u međuvremenu smo primetili da radikalni studenti od Ankare do Amsterdama i dalje nose farmerke, ali ipak demonstriraju protiv Sjedinjenih Američkih Država i kako je sasvim moguće da bi potpuno slobodan sistem glasanja u, recimo, Egiptu, Saudijskoj Arabiji ili Kini doveo do parlamentarne većine koja se duboko ne slaže sa politikom Vašingtona. Redovno istraživanje globalnog mnjenja koje sprovodi fondacija Pju ukazuje na to da je sve manje simpatija prema Americi, uprkos kratkoročnom usponu koji se desio zahvaljujući Obami. Meka moć veoma brzo dolazi i odlazi.

Što se tiče slabljenja drugog temelja, relativne američke premoći na polju ekonomije i strane valute... pa, čovek bi morao biti slep i gluv da ne primeti očiti pad iz prethodnih nekoliko godina. Ako me išta iznenađuje, onda su to upravo brzina i intenzitet ovog pada. Istinski konkurentna velika sila ne bi smela da dozvoli toliki porast trgovinskog deficita, niti da se federalni, državni ili opštinski deficit povećava ovim tempom i da bukvalno iznosi bilione dolara. Ovo je neodrživo, premda ovu činjenicu prikrivaju hiljade američkih ekonomista i savetnika za investicije, koji prikazuju pozitivnu sliku klijentima koji sami ne umeju da razmišljaju strateški. Kolektivno ludilo savetnika za investicije otežava fanatično zalaganje američkog Kongresa da kineska valuta postane još jača. Da li SAD zaista žele da postanu relativno slabije? U jednom trenutku dosadašnje petstogodišnje istorije valuta i sila, holandski gulden je istisnuo španski eskudo. Zatim je funta sterlinga istisnula gulden (kao i franak i marku), a potom je dolar istisnuo funtu. Šta Vašington rizikuje dok podstiče jačanje kineske valute? Bojim se da rizikuje jači politički uticaj Kine u svetu.

Nasuprot tome, vojna moć Amerike je i dalje izuzetna. Bar je ovaj temelj čvrst. A koliko je zaista čvrst? Gotovo polovina svetskih sredstava utrošenih na vojsku potiče iz SAD, tako da nije čudno što poseduje ogromnu mornaricu opremljenu nosačima aviona, zavidan broj pripadnika kopnene vojske i marinaca koji se mogu angažovati u celom svetu, tehnološki visokorazvijeno vazduhoplovstvo, kao i logističke potencijale i obaveštajnu mrežu kojima nema ravna. Iako je ovo najčvršći temelj, to ne znači da nema suparnika, i to na više polja.

Putinova Rusija se grčevito bori da ponovo zadobije nekadašnje zone uticaja, a iskreno govoreći, čini se da je malo toga što Vašington može da uradi ukoliko Kremlj ponovo usisa Belorusiju ili Letoniju. Indija je rešena da termin „Indijski okean“ ne bude samo izraz u geografiji. Ukoliko se njeni planovi ispune, za dvadeset godina ovaj okean će biti pod njenom kontrolom.

Prvo je uspon neregularnog ili „asimetričnog“ ratovanja u kome se pojavljuju nedržavni akteri. Svako ko je gledao nedavno nagrađeni film The Hurt Locker, koji prikazuje teška i krvava iskustva američke vojske u Iraku, znaće o čemu se radi. Ovo znači da uske ulice Faludže, ili, još više, visoki klanci Helmandskih planina, izjednačavaju izglede u borbi. Visoka tehnologija nije baš toliko uspešna protiv bombaša samoubice ili lukavo postavljene nagazne mine. Način ratovanja generala Patona i nije uspešan kada ne vozite tenkove dolinom Lorene, već milite oštećenim vozilom kroz Hajberski klanac. Skupe bespilotne letelice su zapravo glupost. Zbog njih se čini da je manje bitno pobediti na kopnu, a na kraju će izgubiti bitku.

Zatim, u skladu sa istorijskim obrascem uspona i padova velikih sila, došlo je do pojave novih nacija konkurenata koje se probijaju do pozicija koje je Amerika zadobila posle Drugog svetskog rata. Putinova Rusija se grčevito bori da ponovo zadobije nekadašnje zone uticaja, a iskreno govoreći, čini se da je malo toga što Vašington može da uradi ukoliko Kremlj ponovo usisa Belorusiju ili Letoniju. Indija je rešena da termin „Indijski okean“ ne bude samo izraz u geografiji. Ukoliko se njeni planovi ispune, za dvadeset godina ovaj okean će biti pod njenom kontrolom, što je i prilična uteha, jer će sprečiti odlučne, ali trapave pokušaje Kine da se dokopa toliko potrebnih afričkih zaliha minerala. Ali, Kina će možda putem svojih sasvim novih i visokorazvijenih tehnoloških sistema (elektronsko ratovanje, tihe podmornice, niskoleteći projektili), možda uskoro imati mogućnosti da otera američku ratnu mornaricu dalje od svojih obala. Svidelo se to nekome ili ne, Amerika će biti istisnuta iz Azije.

Uopšteno govoreći, i pod uslovom da postepeno smanjivanje američkog uticaja u Aziji može da se odigra putem uzajamnih sporazuma i bez prekidanja ekonomskih veza, ovo možda i neće biti loše. Gotovo nijedna vlada u Aziji ne želi da se SAD sada povuku ili da to učine odjednom, a mnoge od njih pretpostavljaju da SAD u budućnosti više neće biti toliko istaknut igrač. Zbog čega ova debata ili preispitivanje ne bi počeli odmah? Nade Amerike o preoblikovanju Azije ponekad neodoljivo podsećaju na nekadašnje nade Britanije da će isto učiniti sa Bliskim istokom. Nemojte ići tamo.

Konačno, i najozbiljnije, Amerika se sve više opasno oslanja na to da će ostale vlade finansirati sopstvene deficite. Vojna snaga ne sme biti na staklenim nogama. A ne može se ni zauvek oslanjati na zajmove iz inostranstva. Čini se da predsednik, u sve usamljenijoj Beloj kući i sve neefikasnijem Kongresu, ne može da dobije restriktivan ali i pristojan fiskalni paket. A sada neki blesavi populisti zahtevaju politiku smanjenja poreza i potrošnje pored koje bi komedija apsurda izgledala veoma racionalno.

Država se ne može voditi na ovakav način, a naročito ne Amerika, koja je uprkos svojim manama glavno uporište celog sveta. Treba se brinuti o susedima, kao i o mnogim prijateljima i saveznicima. A tu su čak i Indija i Brazil, koje će igrati sve bitniju ulogu u svetskoj politici. Moramo se odreći benigne američke hegemonije. Možemo zažaliti što ona postoji.

Međutim, točak istorije će ukloniti tu hegemoniju, što je jasno kao dan. Globalna pozicija Amerike je trenutno čvrsta, ozbiljna i veoma jaka. Ali, ruku na srce, ipak je abnormalna. Koliko-toliko će opasti.

Amerika će se od preterano narasle svetske sile vratiti na status velike nacije, ali nacije koja se mora slušati i koja će u narednom periodu biti jedina koja može obezbediti ravnotežu u problematičnim područjima. I dalje će biti veoma bitna, ali manje nego što je bila. To uopšte nije loše. Tako će biti normalnije.

(Prevod Nenad Tomović)