Mala slatka tajna Titovog "kadilaka"

Starimo, tragamo za uspomenama iz sretnog, ili manje sretnog detinjstva i mladosti... pa ponekad i ne očekujući nabasamo na nešto. Tako sam se pre nekoliko dana indirektno "očešao" i o sen druga Tita (još uvek voljenog od nekih) – pa evo vam na uveselenije, ako ne i na polzu: sedeći u zubarskoj čekaonici listao sam jedan vrlo snobovski i luksuzni (holandski) auto-magazin („Caross“ – april/maj 2009). On ima i rubriku o klasicima-oldtajmerima. Rubrika se zove “One of a kind” (jer obrađuje unikatne primerke najluksuznijih automobila). Ovog puta radilo se o Titovom crnom "kadilaku" - br. 2, poklonu od Ajzenhauera iz 1960-te godine (jer, „br. 1“ mu je bio poklonjen par godina pre toga i ostao u Zagrebu, a ovaj – iz Beograda, je prodat). Tu ogromnu, preko 6 metara dugačku, crnu, blindiranu i protivminski odozdo oklopljenu "krstaricu", kabriolet od 5 tona, pre nekoliko godina kupio je jako jeftino (u odličnom stanju), sa svom dokumentacijom, jedan holandski kolekcionar automobila (danas je vredna, kako kažu, 400.000 evra i čini deo njegove kolekcije „Real Art on Wheels”). Detaljno je opisan istorijat gradnje kabrioleta, adaptacije, tehničkih osobina, itd., pa je tu (prilog) čak i fotografija kako On Lično, sa Drugar`com Jovankom prolazi ulicom Titograda okićenog u Njegovu čast (eh, kakva sretna vremena: Tito – pa još u Titogradu, kao u bajci!), prepunjenu naravno, spontano okupljenim, oduševljenim i nasmejanim trudbenicima, sa sve transparentima u podršku nekog Kongresa Partije, itd. Eh, tako je to, vo vremja ono, bilo ... pa prošlo.

Za mene (a nadam se i ponekog od vas), poenta je u drugom delu teksta, u sasvim uzgred pomenutom detalju: iako je „kadilak“ u odličnom stanju i nije morao biti restauriran, ipak su pre godinu dana rešili da obnove kožnu presvlaku krem boje na zadnjim foteljama. Demontirali su ih – i šta nađoše u bogatim kožnim preklopima malo izanđale presvlake? Male ženske kilotice, ili jednostavno rečeno: gaćice! Konsultovani eksperti – poznavaoci te vrste robe su utvrdili da se radi o primerku sa kraja pedesetih-početka šezdesetih godina prošlog veka. Nestaško jedan...! Sigurno mu je bilo dosadno da se tek tako usamljen vozika zavaljen u fotelju, odvojen od šofera staklenom pregradom sa zavesicama (jer, i krov i prozori, a i zavesice su – još tada bili na električni pogon). Naravno, tu je i frižider-bar sa kristalnim karafima i čašama, nađe se i poneka voljna drugar`ca sekretar`ca, pa... što da ne? Do inspiracije se lako dođe, a i potrebno mu je bilo malo relaksacije od silnih briga i napora za dobrobit radnih ljudi, poštene inteligencije, kao i naroda i narodnosti spojenih neraskidivim vezama bratstva i jedinstva (ili- tako nešto... a možda i ne?). Pitam se, kojoj li to svesnoj i požrtvovanoj drugar`ci do dana današnjeg još uvek nedostaju one kilotice (nažalost, nije saopšteno imaju li monogram, koje su boje, da li su sa čipkicama, ili bez)? Ona bi se, možda, mogla i javiti kustosu te kolekcije automobila, i zatražiti ih, ali neka pazi da drugar`ca Jovanka ne sazna! Kažu da je još uvek opasna!

Kad – ono, ne lezi vraže! Dan-dva kasnije, nabasah u „Politici“ od 21.09.2009 na članak "Vožnja Titovim kadilakom" - to je još jedan Titov "kadilak“ – onaj "br. 1". Ispada da je iz Zagreba premešten na Brione. Inače, dobro je da je fokus članka na „kadilaku“, a ne nečem drugom, manje prijatnom, jer negde na kraju novinarka kaže i ovo: "Prvi put je Tito doplovio na Brione 1947. godine. Oko pet stotina stanovnika je posle toga raseljeno jer su Brioni dve godine kasnije postali Brozov dom." Kako je i na koji način tih 500 stanovnika raseljeno, i kuda? Bolje je ne zamarati se tako trivijalnim pitanjima – važno je da je tako za Najvećeg Sina Naroda i Narodnosti stvoren koliko-toliko prihvatljiv Lebensraum.

U tom članku o lepotama Briona, govoreći o naslovnoj temi, novinarka kaže: „...Ipak, imamo informaciju da jednočasovna vožnja Titovim „kadilakom” na Brionima košta četiri hiljade kuna, a jedan evro vredi 7,25 hrvatskih kuna...“ Lepo, dirljivo, nostalgično za Titove ljubitelje. Što da ne? Šta je 551 evra na sat za jednog ljubitelja? Naročito, ako se uzme u obzir da je to stvarno prava bagatela, jer prema jednom holandskom sajtu: sat vožnje tim Titovim "kadilakom" na Brijunima koštao je čak 670 evra. Pa, hajde časkom, što da ne? Može i dva sata!

Toliko „na uveselenije“, a sada nešto i „na polzu“ – jedan dobronamerni savet: pazite, naročito vi koji imate tako nešto, proverite zadnja sedišta u svojim rols rojsovima, bentlijima, kadilacima, maseratijima, ferarijima – da nije slučajno i tamo nešto nezgodno zapalo i tako ostalo zaboravljeno? Nemojte da vam posle đavo bude kriv!