2010. ili Quattro stagione

(Danas, 31.12.2009)

PROLEĆE

(allegro)

Ah, proleće... Ah, divnog li doba! Iz zimskog sna budi se istok i zapad, proteže se, dolazi sebi, gleda unaokolo: gde li je onaj čapkun Miša Omega? Nestašni razvigorac i ne haje za Mišu, za promaju, grip, vakcinu - zaigrao se s onim vragolanom, ubrzanim preko Lapova, očas se zavrti, zavrti, zavara sebe i protne se kroz glogov grm s prvim pupoljkom. Pupi i lipa! Hej, lipa pupi! Biće lipovine ove godine onoliko!

A gore, plavet neba šaraju povesma belih oblaka što žure za Jatom đaka-prvaka... Zorno hitaju oni da stiču nova znanja... Gle, visibaba već pomolila svoju belu punđu, eno je, eno je, uz Mićuna ona je. I kukurek! I stidljiva ljubičica! I majčina dušica Mesarović!

Šta se to čuje u podnevni čas? O, pa to je veseli prolećni zuj... Neumorni zuj pčele-radilice Boce. Ta pčelica ne sklapa krila, eno je, leti, leti, leti od cveta do cveta, od Sremske Mitrovice do Brisela, od sudije za prekršaje do Stokholma, od Kragujevca do Markionea... Slatki nektar kaplje svud okolo, lizuću i Ivica, i Mlađa, i Palma, i Krkobabići... I Balint polizao.

A ko to nama cvrkuće, cvrkuće, cvrkuće, bre, pa nikako da stane? O, pa to je vesnik proleća, leta, jeseni, zime, nove godine, Božića, svetog Save, šengena, pristupnih fondova. pridruživanja, članstva - Boža Prva Lasta. Sedi s 50 dživdžana na streji i po ceo dan džaveljaju, ni mudri Amfilohije nikako da se čuje...

Proleće... Miriše zemlja, rodna gruda, Srbija... Od Save i Dunava pa sve do administrativne granice...

LETO

(vivace)

Ah, leto... Ah, divnog li doba! Sve se razbokorilo, razgranalo, olistalo, nabreklo, blagosloveno, od berićeta otežalo... Rodilo! Prerodilo! Kud god se baci pogled a ono punto. Ili fiskalna kasa o vratu nekog advokata ili taksiste...

Voždovac. Niz Kumodrašku curkom teče med, Vučić tu i tamo sune ozgo mleko - tek da razblaži. Dole, kod Autokomande, Šormaz lapće.

Šormaz: (preko lapa) A zašto su oni juče u Brisel otišli zajedno?

Vučić: Ko to?

Šormaz: Njih dvojica - Boris i Toma...

JESEN

(appassionato)

Ah, jesen... Ah, divnog li doba! Vreme kad se ubiraju plodovi i prave veselja: žene se momci, udaju devojke. Svuda 48 sati svadba. Na sve strane čuje se pesma, vije kolo, pucaju prangije... Pod vekovnom srpskom šatrom, za bogatom trpezom jeseni, zaselo i staro i mlado, i muškinje i ženskinje! U vrh sofre, s leve i desne strane mladenaca, kumovi Mišković i Beko a do njih Žitorađani. Onda se porešala sva gospoda redom: Žika Obretković, Topalko, Velja Ilić, Dara Bubamara... Navijači, što u uniformama što u civilu, grle i ljube koga stignu, koga ne stignu - njemu naruče Uroševo kolo.

Opa, ko su ona dva veseljaka u dnu stola, sučelice mladencima? Ko se to tamo zagrlio pa ne pušta? Hej, pa to su dva drugara stara, dva vizionara zagledana u budućnost, dva stamena putokaza na putu za Evropu - Lolek Ostojić i Bolek Prokić. Te njihove tanane ljubavi ne može se čovek nagledati! To je za roman!

A Čeda, gde je Čedomir? Gde je nosilac armanija i večne vatre, ljuta opozicija i podnosilac amandmana kojim se sankcioniše svako nasilje - i ono na stadionima, i ono na političkim skupovima. Nema više 5. oktobra!

Mlada se otima iz mladoženjinog zagrljaja.

Boris: (otima se, Toma ne pušta) Čedo, oženi me!

ZIMA

(a capella)

Ah, zima... Ah, kakvog li doba! Kuda god oko segne - zimska idila. Koletov Kopaonik se mreška pod snegom. Mlađina Skijališta Srbije stenju pod smetovima. I pod skijama radnika i penzionera - dobili povišicu pa bržebolje došli da spiskaju.

Sve je onako kako treba da bude... Ivica svuda i na svakom mestu, Slavica u Skupštini, Škundrić u Nisu, Toma u Americi, Vojvodina s one strane Save...

Srpski muk remeti samo giljotina: cvaka-cvak, cvaka-cvak. Giljotinirani propisi lete na sve strane kao konfete za novu godinu...

A Nova godina opet korača, već kuca na prozore naše... 2011... Zar već? Zar je tako brzo minula još jedna godina našeg nezadovoljstva?

Još jedna godina koju smo pojeli skakavci...