У животу писца ових редова било је седам или осам председника, туце „демократских избора“ двадесетак влада – и само три патријарха

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

То значи да ако хоћемо прелазну владу она треба бити резултат дијалога свих актера, и изабраних представника грађана и представника академске заједнице (професора и студената)

Смехотресни покушај евроатланске јавности да понизи политички грандиозну и економски значајну посету председника Кине Београду, до краја је оголио безнадежну и јалову тоталитарност Западне агенде у Србији

Филмови о маскираном осветнику који на улицама измишљеног Готам Ситија под окриљем ноћи пребија и сакати све оне који су недодирљиви за „дугу руку закона“ увек су представљали глобални спектакл

 Откуд тако негативан однос према приватизацији па су се француски либерали, комунисти, Саркози и Ле Пенова, удружили у ставу да не треба „продавати породично сребро“, када нас у Србији представници власти, ММФ-а и либерални економисти годинама убеђују да је излазак државе из власништва кључна мера економске реформе?

Не бих да коментаришем „уметничку“ страну ове чудновате инсталације. Само ћу рећи да она одлично осликава сву „таштину празнине“ насталу симбиозом другосрбијанско-скоројевићког „граџанизма“ и вулгарне идолатрије актуелног режима. И ко зна каква ће све уметничка чуда из те симбиозе тек да проистекну.

Када сам као дописник агенције одлазио у ДР Немачку, у Министарству иностраних послова Берлину су ми, као југословенском извештачу из њихове земље, пожелели добродошлицу и срећан боравак. Када сам се из Берлина после четири године враћао, та држава више није постојала. 

Светиње је одбранио. Грешке исправио. Зло победио. Слободу дочекао – и не само дочекао, него јој и најдиректније допринео. Одлази омиљен од многобројних поштовалаца и поштован од оних којима из различитих разлога није био омиљен

Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати.