Kraj evropskog sna

Tragovi mnogih zločina vode u budućnost.

Lec

Aksioma savremene balkanske politike glasi: budućnost Srbije nepojmljiva je van Evropske unije. Ipak, sve su češći pozivi na oprez prema EU, posebno evroskeptika zabrinutih za budućnost Srbije. Jedan od njih je Miloš Knežević, politikolog i pravnik, autor knjige Evroskepticizam koja analizira ideje i predloge iznete u dugoj raspravi o srpskom putu u Evropu. Sjedinjenje Srbije sa Evropskom unijom san je mnogih ljudi te je sasvim sigurno da bi buđenje masa iz evropskog sna bilo izazovno po srpsku političku nomenklaturu. Pred njom je težak zadatak očuvanja evropske iluzije na vrelom pustinjskom pesku integracija, budući da odmorišta i vode nema na vidiku. Pri tom ne može da prenebregne bolno saznanje da evropska oaza nije nastala ni slučajno niti iznenada već je plod krvavog rada i pljačke kontinenata te se ne može prisvojiti stupanjem u slobodnu carinsku zonu i prepisivanjem zakona koji ovo blago štite (str. 35).1

Miloš Knežević nastoji da sagleda višestoletnu evropsku političku praksu kolonizacije koju je politički osmislila Grčka. Prva kolonizacija Evrope bila je njeno postupno geografsko otkrivanje. Nakon toga Evropa je i sama postala kolonijalna sila otkrivajuću ostatak sveta da bi nedavno izgubila kolonije i sama postala kolonija Amerike (str. 117). Lišena kolonija Evropa se nakon Drugog svetskog rata okrenula sebi i započela neizvestan posao samokolonizovanja. Autor izdvaja dva metoda autokolonizacije Evrope. Prvi se odvija preko procedure kanditature i učlanjivanja zemalja sa prostora istočne Evrope u EU, a drugi uspostavljanjem prvih unutarevropskih kolonija kao što su Bosna i Hercegovina, Republika Srpska i autonomno Kosovo i Metohija (str. 118). Izlazi da EU nije samo izmaštani svet blagostanja nego i mašina za stvaranje i rešavanje sukoba što najbolje potvrđuje sudbina delova raspadnute SFR Jugoslavije i oholo otkidanje Kosova i Metohije.

Podvojenost evropskih građana inspirativna je za Kneževića pri analizi aktualnog projekta EU te on zapaža: „Rana distikcija između uljuđenih građana (i robova) unutar grčkih polisa i varvara izvan polisa, te punopravnih Rimljana unutar Rimskog carstva (cives) i varvara izvan Imperije, preoblikovana je kroz milenijume evropske istorije. Teritorijalnu demarkaciju civilizovanih država od necivilizovanih prostora izvan zaštićene teritorije pratila je odsečna razlika u političkom i pravnom statusu onih koji su punopravni žitelji države i stranaca zatečenih u državi, ili s one strane državne granice“ (str. 85). Poučen istorijom Knežević izdvaja tri nivoa nejednakosti i diskriminacije koja se danas zapatila u krilu Evropske unije (str. 50). Prvi oblik nejednakosti potiče od podele evropskih država na velike i male. Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Španija i Italija punopravnije su i jednakije od drugih, čak kao starije i jače članice polažu više prava na EU od mlađih i slabijih članica. Drugi oblik evropske diskriminacije ispoljava briselska administracija koja deluje mimo nacionalnih i državnih interesa zemalja članica (str 52). Napokon, treći oblik diskriminacije odnosi se na delovanje EU prema zemljama članicama izvan EU pošto su predkandidatske države sa evropske poluperiferije skrajnute i ponižene (str. 53). Brisel svoja imperijalna i vaspitna načela ne zadržava u okvirima Unije pošto ih, piše Knežević, ne nadređuje samo zemljama EU, već i zemljama koje nisu u EU (str. 33), te se evropska centrala ponaša kao vlasnik predkandidatske periferije (str. 125). Ovim se težnja za evropskim jedinstvom izopačava u evropski integrizam i fundamentalizam (str. 115). Nanos istorijskog iskustva i priroda političkih sukoba u evropskom svetu Kneževiću olakšava da metodološki precizno razluči dve Evrope. Prva Evropa je kontinent, geografska i istorijska celina, a druga Evropa je prostor država smeštenih na zapadu kontinenta u političkoj jurisdikciji Evropske unije. Višeznačnost pojma Evropa sugeriše da pripadanje Evropi ne treba izjednačavati sa pripadnošću Evropskoj uniji pošto postoje i druge stvarne i moguće forme evropskog ispoljavanja izvan popularnog evrounionizma (str. 84).

Evropski doživljaj Srba

U mašti Balkanaca Evropska unija oličava idiličnu budućnost i predmet je neobuzdane žudnje. Nasuprot njima, Evropljani se plaše balkanizma i balkanizacije (str. 77).2 Visokogledajući funkcioneri u Briselu premišljaju se nad srpskom kandidaturom za klub odabranih. Čas su sigurni u evropski put Srbije čas su gnevni i traže nove dokaze odanosti. Deo diplomatskog rituala iskupljenja srpskih evrofila za vremena antievropskih vlada jeste jednostrano i umiljato predkandidatsko oponašanje članstva pre stvarnog članstva. Unionistički birokrati iz Brisela, napominje Knežević, razvili su mrežu ciničnih odnosa sa kandidatima koji plutaju u lažnim obećanjima i primamljivim dobicima brzog prijema (str. 53).

Za predstavnike Britanaca, Nemaca i Francuza detaširanih u Briselu Srbi su oživotvorenje rđavog slovensko-vizantijskog političkog, crkvenog i kulturnog amalgama (str. 86), anahron narod koji se pojavljju u ulozi zakasnelog turskog i ruskog Orijenta (str. 112), stranci i potencijalni neprijatelji (str. 89). Srbi po haotičnom mentalitetu i javašluku Evropljanima liče na Turke iako su sa njima bili u viševekovnom neprijateljstvu. I pored toga, Zapad u ovom času nepokolebljivo podržava bosanske muslimane u borbi protiv Srba i podstiče njihovo nerazumno uverenje da bi mogli povratiti gospodstvo koje je nekad imala Turska na Balkanu. Valjda zato otuđeni deo srpske nomenklature, izdržavan od naroda a hvaljen i politički i propagandno pomagan od evroatlantskih vlada, misli da je jedini način da lojalnost Zapadu dokaže neprijateljstvom prema Istoku. Zato se rusofobija i evrofilija nalaze u obrnuto proporcionalnom odnosu (str. 113). Uzrujane izjave da Evropa nema alternativu, da je jedina mogućnost i da je svak ko je protiv Evrope u stvari protiv Srbije, Kneževića podsećaju na mitingaške usklike iz epohe političkog monizma i „obnove i izradnje“ (str. 21). Autor ističe očiglednost koja promiče srpskim evrounionistima da Jugoslaviju i Srbiju nisu razbijale Rusija, Belorusija, Kina ili Brazil već ostrašćene velike i male zemlje EU i Amerika (str. 150). EU dakle, nije ni slučajni svedok i nezainteresovani posmatrač već razarač. Isto tako pobrojane zemlje nisu te koje ne žele da se Kosovo i Meotohija vrate u sastav Srbije već nasuprot većine članica EU podržavaju njen integritet (str. 167). Život je pokazao, uprkos očekivanjima evrofila, da su najljući protivnici Srbije EU, SAD, Crna Gora i Albanija. Otuda otrežnjujuće zvuče reči Milovana Danojlića koji kaže: „Ne zaboravimo da je naše integrisanje u Evropu počelo divljačkim bombardovanjem Srbije, čemu je prethodila višegodišnja propagandana kampanja, uz blaćenje naše prošlosti, falsifikovanje istorije, uz poricanje naših zasluga i žrtava datih u odbrani evropske civilizacije. Onih 18 država, koje su u martu 1999. sručile tovare bombi na Srbiju ne možemo smatrati za dobronamerne prijatelje, ako smo sačuvali zrno razuma u glavi“ (str. 113).

Kosovo i Metohija

Knežević posebno analizira čuvenu srpsku nedoumicu „Kosovo ili Evropa“ i zaboravne podseća da je upravo Srbija drastično oštećena država delovanjem međunarodno organizovane nepravde (str. 190). Simbol ove nepravde upravo je vojna baza Bondstil, koju Amerika doživljava kao svoju ratnu tekovinu.3 Pobuđen kasapljenjem Srbije Knežević ističe značaj teritorije za jedan narod i daje dijagnozu srpskog pacijenta: „Država koja, i pored uloženih napora da se zaštiti, uzastopno gubi delove stanovništva i teritorije je država u opadanju. Nacija koju nasilno razdvajaju i preimenuju, smišljajući i nadevajući joj regionalna imena, podleže dekadenciji. Politički gubitak označava pretrpljeni poraz, geopolitički gubitak znači štetu nanetu telu države“ (str. 175). Zato je najpreče ono što je najpotrebnije a to je teritorijalni integritet a potom državna integracija u nešto drugo, međudržavno i naddržavno (str. 178). Okrnjena i delimična država ne bi smela u takvom stanju da ulazi u naddržavnu celinu EU koju tvore neokrenjene države članice (str. 179). Knežević se zabrinuto pita: „S kojom motivacijom bi Srbija trebalo da pristane na „evropske uslove“ koji kao presedan važe samo na njenom državnom prostoru, samo za Srbiju i nizakoga i nigde više?“ (str. 179). Uz to nesiguran je da li je moguće razvijati demokratiju u uslovima secesije i da li je demokratski ovu tolerisati kao puki izraz autoritarizma secesionista i njihovih pomagača (str. 175). Ističe da je neuverljiva i ironična dosetka diplomata da će oštećena Srbija ulaskom u EU neutralisati teritorijalni problem neutvrđenih i nipodoštavanih granica i pita zašto se u Srbiji na prostoru pokrajine Kosovo i Metohija uporno gradi druga albanska kvazidržava. Zato zaključuje da bi Srbija bila integrisana u neku međudržavnu asocijaciju ili organizaciju sama mora biti integrisana (str. 178).

Kako se udružiti sa navodnim saveznikom koji je obavio posao nacionalnog i državnog demontiranja srpskog naroda na njegovom širem etnonacionalnom prostoru nejasno je Kneževiću (str. 192). On primećuje da samouverni predstavnici EU i SAD ni u jednom trenutku nisu posumnjali u valjanost svojih postupaka ali se sumnja javlja na drugoj strani, u oštećenoj Srbiji (str. 199). Zato se neretko javnosti servira mekan oblik zaborava koji se ogleda u nastojanju da se negira razbijanje i bombardovanje Srbije. Knežević podseća na zlokobne i cinične reči spikera NATO-a DŽejmi Šeja: „Srbe treba spokojno bombardovati jer će sve brzo zaboraviti“ (str. 192). Selektivno pamćenje zasnovano na potrebi i koristi pojedinih političkih grupa podriva ravnotežu psihološkog stroja društva i zato se teritorijalna otmica prikriva opsenama (str. 194). Kako politička senilnost ugrožava svaku zemlju Knežević smatra da „Srbija ne bi smela da dozvoli da je drugi, po istorijskoj inerciji i nemilosrdno, tretiraju kao zemlju u stalnom razlaganju“ (str. 195-196). Zato analizira i opovrgava erističke tehnike zavaravanja protivnika zavodljivim frazama kao što su: „Srbija je sama sebe uništila a ne neko drugi“, „Poražena Srbija mora da odustane od Kosova“, „Kosovo je konačno izgubljeno, stoga je potrebno priznati novu stvarnost“ (str. 196-198). Upravo ponašanje savremenih evroljuba, sklonih usvajanju i širenju ispraznih demagoških političkih parola, ne razlikuje se od znanih oblika rajetinskog mentaliteta i udvorištva koje opisuje Bojan Jovanović (str. 67).4

Evropa spram Rusije

EU zaposeda 4,3 miliona km2 (41% ukupne površine Evrope ili 8% Evroazije) a Ruska federacija 17 miliona km2. Suočena sa atlantskom i azijskom pučinom EU traži svoje mesto pod suncem. Evropa Unije smeštena između Amerike udaljene okeanom, Azije sa kojom je veže Rusija i Afrike, možda još uvek ne razaznaje da njen milenijumski izazov nije Rusija već Amerika (str. 59). Dok je Unija zagledana u Ukrajinu, Belorusiju, Moldaviju, Gruziju, Kirgistan, Kazahstan ili Azerbejdžan dotle Kremlj izdaleka i defanzivno motri na Belgiju, Škotsku, Alzas, Prusku, Baskiju i druge krajeve pitome Evrope. Iako Evropljanima smeta navodno nedemokratsko ponašanje Rusa i njihovih komšija čije teritorije i rude priželjkuju u Uniji dotle Rusi u Sibiru i Vladivostoku ne sanjaju o članstvu u EU jer je ona udaljeni fenomen izvan njihovog vidokruga (str. 114).

Knežević misli da EU zajedno sa Amerikom nastupa na evropskom Istoku i tako pogoršava odnose sa Ruskom federacijom (str. 54). Budući da nije izgradila osobitu i nezavisnu politiku prema istočnim prostorima EU liči na predstražu Amerike. Kombinovanjem opkoljavanja, komadanja i subverzije Evroamerika žuri ka središtu kopna i ispoljava neprikrivenu rusofobiju (str. 55). Očigledno je da Unija ne uvažava slovensku Evropu na istoku Starog kontinenta. Osim toga ona Istoku ne priznaje istorodnost i jasno pokazuje da ga ne poznaje i ne želi (str. 74). Američki i evropski kremljolozi Rusiju poistovećuju sa SSSR-om a ovaj pak sa komunizmom. Pošto je komunizam u vreme rušenja Varšavskog pakta nestao valjalo je da nestane i Rusija. Demokratska transformacija Rusije nije zaustavila zapadno kretanje po inerciji antiruskog žargona te Evropa nije spremna da se suoči sa snaženjem ekonomije i demokratije na istoku Evrope, u Rusiji (str. 121).

Nastojanje Zapada da preuredi Rusiju, kulturno, prostorno i politički, nisu novina sa kraja dvadesetog veka. Ambivalentni odnosi Evrope i Rusiju traju više od dva veka. Knežević uzima Hitlera za svedoka zapadnog rasizma prema Rusiji i navodi njegove reči upućene Karlu Burhartu: „Sve što preduzimam usmereno je protiv Rusije. Ako su na Zapadu i suviše glupi i suviše slepi da to shvate, biću prinuđen da sklopim savez sa Rusima, kako bih porazio Zapad, i posle sve svoje snage usmerio protiv Sovjetskog Saveza“ (str. 98-99). Robert Stojkers uočava sledeće akcije američke geopolitike prema Rusiji: 1) opkoljavanje Rusije, 2) komadanje i satelitizovanje zone turbulencije a potom u narednoj fazi i ostatka Ruske Federacije prema strategiji balkanizacije koju je osmislio lord Kurzon i 3) subverzija Rusije svim sredstvima koja može da pruži vladajući „soft pauer“ (str. 102). Pored Hitlerovog i Stojkersovog gledišta Knežević navodi i Čerčilov plan transformacije Rusije u saveznu državu pod vođstvom vlade u koju bi zapadni svet imao poverenja što je ostvareno u vreme Jeljcina 1991/92. godine (str. 102). Rasistički stav zapadnih Evropljana posredno potvrđuju i reči ekscentričnog češkog predsednika Vaclava Klausa povodom sukoba u Gruziji 2008: „Rusija je prvih 15 godina posle pada komunizma bila zastrašena, bojažljiva, nije bila suverena. A sada kada je konačno odahnula i počinje da se bori za svoje nacionalne interese, koji su jednako opravdani kao i interesi Poljske ili Češke, odmah se pojavljuju optužbe da je imperijalistička.“5 Ovakav stav Zapada ne smekšava činjenica da Rusija ne pokušava da obnovi vođstvo na hrišćanskim osnovama uspostavljanjem Trećeg Rima ili njena ravnodušnost prema novom talasu svetske revolucije (str. 97).

Evropska java

Kriza najrazvijenijih ekonomija Zapada, razvijena u finansijskom sistemu a začeta u prirodi rasipničkog društava koja su iza efikasnosti i ekonomičnosti prikrivala razuzdano trošenje prirodnih resursa i viškova rada slabijih ekonomija najednom je podstakla socijalizaciju gubitaka. Na pomolu je preispitivanje političkog i ekonomskog ustrojstva Zapada i ostatka čovečanstva koji sledi model turbokapitalizma. Svejedno je da li će se to desiti posle ovog ili sledećeg recesionog ciklusa. Pred svim Evropljanima je nimalo prijatna revizija ekonomskog i geopolitičkog sistema koji je uspostavila zapadnoevropska geopolitika u imperijalnoj fazi. Evropski snovi o jedinoj i najboljoj civilizaciji bez premca i bez priziva raspršuju se na javi sveta koji se menja. Surovosti evropskog šovinizma i lažne superiornosti, izrasle u zemljama stare Evrope6 a potom rasejane na ostatak sveta, kao i buđave hipoteke američkog kreditnog šematizma, po prirodi stvari vratiće se tamo gde su začete.

Ipak, vladajuće prozapadne nomenklature u tranzicionim zemljama izvele su u tišini revolucionaranu promenu i ustanovile novi propagandni postupak legitimizacije razaranja države glorifikovanjem ekonomije u odnosu na druge oblike društvenog života. Knežević zapaža da se dve sfere društva, politika i ekonomija, jasno i odlučno razdvajaju u predkandidatskim i kandidatskim državama čime se prikrivaju političke suprotnosti. Domaći stručnjaci za ekonomiju i tranziciju, poklonici neoliberalnog modela, složene mehanizme i veze socijalnih, ekonomskih i političkih procesa društva u dubokoj krizi svode na ekonomske. Otuda evropesimizam i evroskepticizam u Srbiji nije plod antiglobalističke mode već iznuđeni egzistencijalni i politički protivstav, nastao u nemirenju sa praksom nipodoštavanja Srbije utonule u sjedinjavanje sa EU. Eevroskepticizam izvire iz promišljanja onog što se zaista desilo, a ne onog što je obećano a nije se dogodilo. Zato Knežević misli da je evroskepticizam evrorealizam (str. 200) i naglašava da evroskepticizam nije evrofobija pošto je skepticizam plod racionalne analize a fobija iracionalno stanje (str. 205). Evroskepticizam se odnosi na EU a ne Evropu u celini. Evroskepticizam možda najbolje sažima mišljenje glumca Steve Žigona koji je lucidno primetio da će Srbija „jednog dana možda i ući u Eropsku uniju, ali tada Evropske unije više neće biti“ (str. 123).

Miloš Knežević u knjizi Evroskepticizam jasno razlučuje pojmove Evropa i Evropska unija, tumači mračne strane evropskog kolonijalizma i neokolonijalizma utemeljenog u grčkoj civilizaciji, skicira odnose EU i Rusije, razgoni zablude srpske samozvane elite odane evropskoj solidarnosti po cenu uništenja države i naroda i kritikuje antievropsku politiku članica EU. Taj diskurs osporava praznoglavo glorifikovanje birokratske i oplićale evrounijatske ideologije i pomaže nam da lakše iskrčimo nesuvislosti evrofila zapaćene u razrušenoj Srbiji oslonjeni na instinkt samoodržanja, zdrav razum, politički realizam i duhovni preporod.