Ne znam koji su stvarni motivi Aleksandra Vučića da Srbiju gura u jedan projekat koji nema ni zrno ekonomskog opravdanja, ali vidim da on to čini na način koji ga konačno raskrinkava kao neprijatelja zemlje i nacije

Ovu kolumnu pišem u prvom licu jednine. Reč o temi koja iziskuje lično opredeljenje ne samo svakog žitelja Srbije već i svakog pripadnika srpske nacije. Smatram celu debatu o litijumu sudbinskim testom sviju nas.

Nisam nikada bio Vučićev mrzitelj. Vrlo dugo (možda i predugo) dopuštao sam barem mogućnost da su neki njegovi potezi – po pitanju Kosova i Metohije pre svega – plod pogrešne procene i samouverene površnosti svojstvene njegovoj ličnosti, pre negoli rezultat smišljene zle namere. Nisam ga smatrao nekim uspešnim političarem, a kamoli državnikom, naravno. Uvek mi je bila iritantna njegova kič melodrama pred kamerama, kao i njegova teatralna obraćanja naciji. Ipak sam dugo dopuštao mogućnost da je slabić kao čovek i dokazano slab lider, ali da nije iskonski zlokoban i loš lik.

Litijum me je prelomio. Njegova histerična zadrtost – svađalačka, ponižavajuća za svakog iole racionalnog čoveka – neobjašnjiva je i neoprostiva. Ne znam koji su stvarni motivi Aleksandra Vučića da Srbiju gura u jedan projekat koji nema ni zrno ekonomskog opravdanja za katastrofalne posledice koje nosi, ali vidim da on to čini na način koji ga konačno raskrinkava kao neprijatelja zemlje i nacije na čijem je čelu.

Ovo su teške reči. Pogledajmo dakle činjenicama u oči. Glavni Vučićev argument za kopanje litijuma u Srbiji, onaj koji stoji nasuprot svim ekološkim argumentima protiv, jeste navodno ekonomsko blagostanje koje bi rudarenje, a zatim i ostatak lanca snabdevanja zasnovan na njemu, trebalo da donese državi i građanima.

Ako pogledamo u konkretne cifre, reč je o argumentu da svako od nas treba da proda po bubreg ili plućno krilo nekoj nemačkoj klinici zarad kupovine polovnog auta. Uvreda Srbiji i Srbima bez presedana.

Firma Ergo Stratedži Grup je septembra 2023, u svojstvu nezavisnog konsultanta, za kompaniju Rio Tinto uradila studiju sa procenama direktnih i indirektnih ekonomskih efekata rudnika litijuma u Srbiji. U toj studiji se procenjuje, kao što smo već čuli što od predstavnika Rio Tinta i od predstavnika države, da bi doprinos bruto domaćem proizvodu (BDP) Srbije bio oko 695 miliona evra godišnje.

Pošto je 2022. godine BDP Srbije iznosio oko 60 milijardi evra, ovo znači da bi dodata vrednost projekta „Jadar“ bila tek preko jedan odsto tadašnjeg BDP-a Srbije. Pošto Vučićev režim tvrdi da će BDP Srbije dostići 100 milijardi evra 2027. godine, doprinos Projekta Jadar tom projektovanom BDP-u bio bi mizernih 0,7 odsto.

Osim direktnog doprinosa projekta BDP-u Srbije, tu su i indirektni doprinosi ekonomiji, pa sve ukupno navedena studija procenjuje da će kopanje i prerađivanje ruda litijuma i bora činiti 1,9 milijardi evra, ili nešto više od tri odsto današnjeg BDP-a Srbije. Ovo sve, naravno, pod pretpostavkom da neće doći do kolapsa cena litijuma na svetskom tržištu

Stvar je još daleko crnja kada se provere detalji plana. Period eksploatacije podeljen je u dva dela po pitanju uplata u budžet Srbije. U prvom delu, nakon što proizvodnja dođe do punog potencijala, a pre nego što vlasnici, odnosno Rio Tinto ne povrati svoju početnu investiciju koja se procenjuje na 2,5 milijarde evra, uplate projekta Jadar u budžete biće ukupno, prema studiji, oko 48 miliona evra godišnje.

Republičkom budžetu bi pripala mizerna svota na nivou statističke greške. Daleko više bi se moglo zaraditi od domaćinski osmišljene poljoprivrede na istom geografskom području i u istom periodu

Ovo je mizerna svota, uistinu na nivou statističke greške u sklopu godišnjeg bruto domaćeg proizvoda Srbije. Pritom će sam Rio Tinto doneti odluku koliko je uložio (te dve i po milijarde već su krajnje sumnjive), kao i kada je napokon povratio tu investiciju. Republičkom budžetu bi pripao milion evra na ime poreza na dohodak, kao i 23 miliona za rudnu rentu. Ponavljamo: mizerna svota na nivou statističke greške. Daleko više bi se moglo zaraditi od domaćinski osmišljene poljoprivrede na istom geografskom području i u istom periodu.

Čak i nakon „isteka perioda podsticaja za ulaganja“, kako se navodi u studiji, prihodi budžeta iznosili bi jedva 184,5 miliona evra godišnje. Na ime rudne rente država bi dobijala 24 miliona evra godišnje. Porez na dobit bi iznosio 85 miliona evra, dok bi porez na dividendu doneo u budžet još 50 miliona evra.

Ovo je neumoljiva realnost: po cenu rizika ekološke katastrofe istorijskih razmera Srbija bi dobila samo jadni delić profita jedne diskreditovane kompanije koja je isključivo zainteresovana za maksimalni profit – i koja za sobom ostavlja pustoš gde god se pojavi kao koncesionar i operater rudnika.

Potrebno je ispitati koliki to profit firma Rio Tinto planira da pravi na srpskom litijumu. Stopa poreza na dobit je u Republici Srbiji 15 odsto i kompanija planira da za njega uplati državi 85 miliona evra. To znači da je planirana dobit Rio Tinta godišnje 567 miliona evra, pri pretpostavljenoj ceni litijum karbonata od 15.600 evra po toni. Pritom je plan da se akcionarima isplati godišnje oko 250 miliona evra na ime dividende. Dakle, Srbija dobija puke mrvice sa trpeze. Iz studije se pritom vidi da nema plaćanja ni poreza na dobit niti na dividendu sve dok se povrati investicija. A vrednost te investicije, da ponovimo, određuje sam Rio Tinto.

Ovo je ponižavajući i duboko štetan aranžman čak i bez katastrofalnih ekoloških posledica koje nisu samo moguće, niti tek verovatne, već izvesne

Ovo je ponižavajući i duboko štetan aranžman čak i bez katastrofalnih ekoloških posledica koje nisu samo moguće, niti tek verovatne, već izvesne. Kao što je u svom autorskom tekstu od 25. jula koncizno izneo dr o. Oliver Subotić, nepristrasna kritička analiza ukazuje na veliku verovatnoću ozbiljnog ugrožavanja životne sredine, uzevši u obzir lokaciju potencijalnog rudnika i ranija gorka iskustva nekih država.

Naveli smo dokaze da bi finansijska dobit Srbije bila bukvalno jadna, dostojna neke afričke kolonije. U analizi problema, međutim, te finansijske dobiti, ma kolike bile, ne mogu pokriti štetu eventualnog ugrožavanja životnog prostora. Ko uopšte može dati stabilne i odgovorne garancije za upotrebu tehnologije koja je već pokazivala negativan uticaj na ekosistem? Na koji način bilo ko lično može odgovarati za eventualnu štetu koja bi mogla nastati decenijama kasnije, kroz kumulativni efekat primene te tehnologije?

Sve navedeno ukazuje na potrebu formiranja preciznih mehanizama koji bi nas štitili od pretvaranja Srbije u rudarsku koloniju. Kako kaže o. Oliver, aktuelni predlog iskopavanja litijuma u dolini Jadra ne može izdržati temeljnu kritiku:

Zdravorazumsko rasuđivanje ukazuje na to da je rizik prevelik za teritorijalno malu zemlju poput naše, pogotovo stoga što bi eventualne posledice bile praktično neotklonjive. Kod velikih i industrijski razvijenih zemalja (poput onih koje nam sugerišu iskopavanje jadarita) situacija je... značajno drugačija jer zbog veličine svoje teritorije one mogu da eksploatišu rudu litijuma na lokalitetima koji nose neuporedivo manji rizik od nastanka ekološke katastrofe. Stoga je mudro da velikim državama ustupimo avangardnu poziciju u domenu tehnologije rudarenja litijuma, ali na njihovoj sopstvenoj teritoriji, a da mi, koji smo teritorijalno mali, pomno pratimo njihove aktivnosti i učimo na njihovom iskustvu.

Litijum neće pobeći iz doline Jadra i strpljivo će čekati podno Cera sve dok tehnologija njegovog iskopavanja ne postane potpuno bezbedna. Tačnije – ako to ikada postane.

Uostalom, zaključuje autor, čemu tolika žurba? Litijum neće pobeći iz doline Jadra i strpljivo će čekati podno Cera sve dok tehnologija njegovog iskopavanja ne postane potpuno bezbedna. Tačnije – ako to ikada postane.

Da o budućoj ceni litijuma (na silaznoj putanji) ne govorimo, jer je ona uostalom sekundarna. Problem nije ekonomski, za Srbiju on je uistinu egzistencijalni.

Zagrižena rešenost Aleksandra Vučića da nametne Srbiji jedan štetan projekat, koji zadire u samu srž opstanka nacije, zarad neshvatljivo mizernih ekonomskih benefita, ukazuje na iracionalnost tog čoveka. Iracionalnost koja dobija sve jasnije kriminalne razmere. Za nadati se da će litijum u Srbiji 2024. imati isti efekat kao litije u Crnoj Gori 2020.

(Sloboda - Organ Srpske narodne odbrane u Americi)