Kako je "Oskar" postao strašilo

Moji poznanici nisu u stanju da ga gledaju. Sve je manje onih koji to mogu. Taj prizor izaziva nelagodu, poriv da se ode negde daleko gde je spas. Ili da ljudi dignu ruke od svega i ostanu u prostoru koji je samo njihov, iako takvog prostora više nema. Ali, nije moguće odoleti. To je postala bolesna veza, morbidni ritual, uživanje u neotklonjivim mukama koje uvek iznova dobijaju nove oblike.

Napast izgleda neotklonjiva, iako nas mnogi ohrabruju: gotov je, potrošio je resurse ludila i ponavlja se u beskraj. Narod se digao i nema nameru da se zaustavi. A on je posejao humke svud po zemlji, njegova se vlast pretvara u neprekidni dan žalosti. Tako poremećen više ne može daleko.

Sve je više melanholije povodom iščašenosti tog stvora koji sebe vidi kao predsednika jedne države i mnogo više od toga. Šta da mu radimo, moguće da se jednom umori ili da digne ruke od svega. Prejeo se vlasti, već mu je pozlilo. Ni njemu nije lako da se gleda i podnosi to što vidi, mada je slepo zaljubljen u svoju izuzetnu pojavnost. Da nije, kako bi trpeo tolike sate slikanja i muku koja dolazi iz neprestane agresije jedne te iste podbule fizionomije.

Sve je više melanholije povodom iščašenosti tog stvora koji sebe vidi kao predsednika jedne države i mnogo više od toga. Šta da mu radimo, moguće da se jednom umori ili da digne ruke od svega. Prejeo se vlasti, već mu je pozlilo

Njegovi javni govori su opasni po život i zdravlje. Sudaraju se sa logikom, etikom i poštenjem, negiraju sve što zaista jeste i stvaraju pustoš i očaj kao proizvod zle ružnoće.

Ima običaj da po svom ćefu bane kao gost televizije, recimo javnog servisa, i zauzme gard policijskog narednika koji zavodi red u mračnoj ulici. Nije zadovoljan kako izveštavaju o njemu, a ipak je došao tamo da pokaže poslednje ostatke milosrđa i nauči novinare kako se to radi.

On ima svoju verziju istine, a njega u istini još niko nije zatekao. Mitoman koji teži da se zna samo ono što se nije dogodilo. Kao gost postaje neprijatan, ciničan i ljutit, sa grimasom koja ne svedoči o dobrom stanju. Počinje javnu istragu kako je moguće da Servis uopšte izveštava o protestima, broji sekunde koliko je to trajalo i ljude zbog kojih je izveštaj nastao. U otvorenoj debati svaki bi ga bolji novinar iscepao na froncle, ali on se dijaloga boji kao kuge.

Voditeljka je zbunjena i uplašena, ne zna šta da mu kaže. Znala bi ona da je gost normalan i da je urednik nije opomenuo da pazi šta radi i kakva pitanja postavlja.

Ne treba da postavlja pitanja, dovoljno je da odgovara na njih ili da ćuti. Skrušeno, ponizno, uz osmeh, ako je moguće. Ali umesto osmeha na njenom licu je grč. Nešto između straha i mučnine. Može da ostane bez posla, oko mahnitog gosta su gorile, čekaju u predsoblju. I Orlić je tu negde. Noć je, ume mrak da pojede i veće ljude.

Nema dalje! Mora neko da mu kaže: ućuti, pogušismo se. Izađi iz studija, makni se da te ne gledamo, ne postavljaš ti pitanja, nego odgovaraš. Nisi ti nikome gazda, građani su tvoji poslodavci. Saberi se ili neka te saberu. Ima nadležnih službi koje bi ti pomogle, čak i ako ne pristaneš. Ali niko iz nadležne službe ne priznaje to što vidi, ili ne želi da kaže to što vide svi

Gost je tek počeo. Misli da je oštećen, narušena mu je izuzetnost i monopol na mudrost i lepotu. Nije dovoljno slavljen a nisu zataškane sve vesti koje mu smetaju. On daje pare za Partizan, a i sinoć su navijači urlali protiv njega. Kaže da RTS sve više liči na Novu i N1, sestrinske televizije koje on smrtno mrzi. Na njima se vidi kakav je to tip zaista, šta radi a šta nam se dešava iza toga. Njega to dovodi do dodatnog ludila koje njegovi podanici slave kao državničku izvrsnost.

Nije on toliko nadmoćan nad ljudima i stvarima, toliko nedodirljiv i strašan koliko su njegove žrtve lake mete. Ljudi koji ne mogu ili ne žele da se brane od napasnika. Navikao je da ga vide kao strašilo i čudovište, a sa takvim prikazama razgovora nema. Pusti budalu, jebi ga, drži se glave. Gledaj da nekako preguraš dok te pritiska, a onda ideš dalje. Ali gde?

Nema dalje! Mora neko da mu kaže: ućuti, pogušismo se. Izađi iz studija, makni se da te ne gledamo, ne postavljaš ti pitanja, nego odgovaraš. Nisi ti nikome gazda, građani su tvoji poslodavci. Saberi se ili neka te saberu. Ima nadležnih službi koje bi ti pomogle, čak i ako ne pristaneš. Ali niko iz nadležne službe ne priznaje to što vidi, ili ne želi da kaže to što vide svi.

U svojoj univerzalnosti i sposobnostima koje nisu ničim ograničene, videli smo Oskara kao trenera koji na nekoj utakmici vodi mučene klince. Događaj je direktno prenosio jegov omiljeni kanal. Trener šeta pored terena kao golub posle tipične golubije radnje, iza njega očarani navijači. Da li je to moguće, jebo ti sliku svoju, šta radiš čoveče? Vrhovni komandant Srbije, vođa i učitelj dece, šef mafije, skromni činovnik koji živi od plate, zaštitnik razbojnika. Kad si stigao da napraviš tolike strašne stvari, da je sve što stoji sklono padu, i da još ideš stazom Svetislava Pešića? Ta slika nam kazuje koliko smo nagrabusili i šta je uopšte ostalo od nas. Ako ni od čega drugog, pomrećemo od sramote!

Iz daljine se čuje navijanje i uvredljivo klicanje. Niko te ne voli, momče niti te se boji. Strašila služe da rasteraju ptice a ne ljude. To je saznanje koje te svake večeri izuva iz skupih cipela

Kao da nije daleko vreme kad će pored svih ruševina i trgova obojenih u crveno, Oskar postati trener svih selekcija u svim sportovima, gospodar života koji još postoji, bog nad zombijima koji ga slave svojim nemuštim jezikom. Idol masa koje su ostale bez ičega.

Svakoga dana on se pojavljuje iz neke rupe da nas ocenjuje i da nam sudi. Srbija bi propala bez njega, mada već jeste sa njim, sa svih strana ga napadaju sile hibridnog rata. Nema krvi na njihovim rukama, to je obojena revolucija.

Ništa tako ubedljivo ne dokazuje prisustvo revolucije kao što je to crvena boja. Njegove službe skidaju tu strašnu farbu, ali se ona ponovo vraća na trgove.

Iz daljine se čuje navijanje i uvredljivo klicanje. Niko te ne voli, momče niti te se boji. Strašila služe da rasteraju ptice a ne ljude. To je saznanje koje te svake večeri izuva iz skupih cipela.

(N1)