Sigurno je trebalo i dalje da se predstavljam kao vajni protivnik Borisa Tadića tako što bih pljuvao sa govornice čime bih u očima mojih dojučerašnjih kolega bio njegov pravi oponent, a oni nisu želeli uopšte da pobede Tadića.

Predsednik Republike Boris Tadić izjavio je da Srbija, na kraju prve decenije 21. veka, nema pravo na jadikovke, već mora da se ponaša pragmatično u atmosferi novih globalnih bezbednosnih i ekonomskih odnosa. 

Sa predsednikom Crne Gore, maltene, imam nedeljni kontakt. U ponedeljak smo mirnim tonom razgovarali telefonom o prevazilaženju problema. Razgovarali smo i pre sedam i pre 20 dana. Dakle, postoji neprekidna komunikacija.

Oko ovog prvog, Crne Gore i Makedonije, neki nalog jedne sile je postojao i strah me je da znamo i više nego što je dobro da znamo, jer kad se ovi naši premisle padaju im na pamet razne ideje, ponekad tako radikalne da liče na pucanje u sopstvenu nogu. 

Za Srbiju bi najbolji i najjači potez bio da smo pred Međunarodnim sudom tužili države koje su protivpravno priznale jednostranu nezavisnost Kosova. 

Za razliku od većine svojih kolega, ni Đorđe Vukadinović ni Slobodan Antonić nisu čekali da "političari nešto urade" pa da oni to onda prokomentarišu. Naprotiv. Polemike u kojima su učestvovali i debate koje su izazivali bile su politički događaj za sebe.

Smeo bih se zakleti da će, na simboličkom nivou, prvi pokazatelj tog antisrpskog kulturnog kolonijalizma biti sistematsko proterivanje ćirilice.

Ne vidim to kao uslov, već kao pitanje pristupa - hoće li Srbija i većina članica EU biti partneri ili će se zaglaviti u konfrontaciji. Jasno je da se o statusu Kosova ne slažemo: Srbija ga vidi kao deo svoje države, dok je iz našeg ugla Kosovo nezavisno, i to se neće promeniti.

Živimo u atmosferi privođenja, a svi smo već u zatvoru, samo mnogi toga još nisu svesni. „Radosna vest“ stigla je iz kabineta predsednika Republike, lično. Postoji li još igde zemlja u kojoj predsednik objavljuje hapšenja svojih sunarodnika?