Centralni strateški prioritet Srbije je članstvo u EU, i to se neće menjati dok god je ove vlade. To nas, naravno, ne sprečava da gradimo bliske i partnerske odnose i sa drugima, pre svega sa Rusijom sa kojom imamo vekovnu tradiciju bliskosti.

Uprkos nastojanjima zaštitnika kosovske nezavisnosti, neće im poći za rukom da je prikažu kao nepovratan proces, da zatvore to pitanje. Niko ne sme da tvrdi da je kosovsko pitanje rešeno, a da Srbija nije rekla zadnju reč.

U Hagu se sudilo rukovodiocima Srbije, čime se došlo do – pravedne laži. Bilo je pravičnih suđenja protiv muslimanskih komandanata, ali su mediji pisali samo o suđenjima Srbima. To vam je kao u Kafkinom „Procesu”, s tim što je Kafka bio optimista.

Ako nema dobre pesme nema lepšeg sveta. A kako da bude dobre pesme ako čovek nije sit? Lažna politika tera da se imaju uzori. Ja ne želim nikome da budem uzor. Drugi beznačajni su sebi uzeli moć da meni govore šta ću ja da radim i kako ću da živim.

Da su rezultati merilo, ova vlada bi bila svedena na najmanji kabinet na svetu, a ogromna većina ministara bi morala da ode zbog neuspeha ili statiranja – od ministara spoljnih poslova i infrastrukture, preko poljoprivrede, urbanizma, energetike, zdravstva...

Ta potreba da NATO pogreši, čak da se raspadne, jeste čudna jer uopšte ne počiva na ideji šta bi to drugo bilo bolje od NATO. Mnogi ne mogu da shvate koliko je jaka diktatura u Srbiji, koja je vođena jednim notornim psihopatom koji prezire vlastiti narod. Mnogi ne uviđaju vezu između Srebrenice i Račka.

Tadić je izgubio kopču s narodom, zatvorio se u citadelu i okružio dvorskom kamarilom, koja uzima ogroman novac da mu smišlja rečenice i poze u kojima će ga slikati. Preuzeo je na sebe posao za koji nije sposoban, on bi da bude i predsednik, i premijer, i ministar, i baba Vanga.

I ranije, nakon obilaska Vojvodine, recimo, naš vaspitač Jelko, u izveštaju o položaju nacionalnih manjina, optuživao je Srbiju za „međuetničke incidente u pokrajini“. U međuvremenu je plastično pojasnio „autizam Srbije“ kao situaciju jednaku onoj „kada bi muž, da napakosti ženi, odsekao sebi onu stvar“.

Impresivan broj onih koji su na ulicama ili Internetu poželeli da kažu šta misle o nasilju pokazuje da je dara prevršila meru. Nisam za prebrojavanje reagovanja na raznim sajtovima, ponajmanje u otužnom kontekstu na koji je to učinila Nova srpska politička misao.

Niko ne sme da rehabilituje potpisivanje Trojnog pakta, ni kvinslišku vladu Milana Nedića. Ako neko mrzi komuniste i Tita, ne treba da mrzi majčicu Srbiju. U svetu se slavi Dan pobede nad fašizmom. A mi kao da nismo pobedili. Za neke je možda to i poraz.