Та потреба да НАТО погреши, чак да се распадне, јесте чудна јер уопште не почива на идеји шта би то друго било боље од НАТО. Многи не могу да схвате колико је јака диктатура у Србији, која је вођена једним ноторним психопатом који презире властити народ. Многи не увиђају везу између Сребренице и Рачка.

Тадић је изгубио копчу с народом, затворио се у цитаделу и окружио дворском камарилом, која узима огроман новац да му смишља реченице и позе у којима ће га сликати. Преузео је на себе посао за који није способан, он би да буде и председник, и премијер, и министар, и баба Ванга.

И раније, након обиласка Војводине, рецимо, наш васпитач Јелко, у извештају о положају националних мањина, оптуживао је Србију за „међуетничке инциденте у покрајини“. У међувремену је пластично појаснио „аутизам Србије“ као ситуацију једнаку оној „када би муж, да напакости жени, одсекао себи ону ствар“.

Импресиван број оних који су на улицама или Интернету пожелели да кажу шта мисле о насиљу показује да је дара превршила меру. Нисам за пребројавање реаговања на разним сајтовима, понајмање у отужном контексту на који је то учинила Нова српска политичка мисао.

Нико не сме да рехабилитује потписивање Тројног пакта, ни квинслишку владу Милана Недића. Ако неко мрзи комунисте и Тита, не треба да мрзи мајчицу Србију. У свету се слави Дан победе над фашизмом. А ми као да нисмо победили. За неке је можда то и пораз.

Искључиво је Уставни суд надлежан за одлучивање о забрани рада удружења. Упоредна искуства уставних судова показују да институт забране организација носи собом извесне опасности. И јаки уставни судови ретко се упуштају у одлучивање о овим питањима.

У последњих девет година непрестано смо слушали мантру о „убрзаном придруживању“ Европској унији. Пажљиви посматрач наших медија и реторике политичара лако може уочити како овај дискурс полако нестаје из јавног вокабулара.

Хвала вам, Срби, што водите рачуна о гробовима хероја из Другог светског рата - Руса, Украјинаца, Белоруса, Татара... После рата многе улице југословенских градова носиле су имена војних команданата Црвене армије. Затим су улице преименоване. Али, људи памте.

Не мислим да спасавамо власт. Само немам права да лажем било кога предлажући му сурогат живота у лепом ЛДП у несрећној Србији која се распада. Не желимо без борбе да омогућимо повратак оних који у дивљању криминалаца, у дресовима и без њих, са беџом или без њега, траже своју последњу шансу.

Рекао сам им да је за нас Русија, због противљења независности Косова, најважнији партнер, али да Србија не може без ЕУ, јер је то наш највећи економски партнер. Изнео сам став да смо против уласка у НАТО. Та три става су била довољна да отворим сва врата у Москви.