Peti oktobar - između nade i razočaranja

Ovih dana mnogo se govori i piše o desetogodišnjici petog oktobra, dana kada je sve trebalo da krene nabolje. Sudeći po onome što čujemo i čitamo, do toga nije došlo. Punih deset godina čekali smo da se dogodi nešto iz onog „ugovora sa narodom“ koji su tako gorljivo nudili Miloševićevi protivnici i koji je narod, zaplašen ratom i osiromašen sankcijama, prihvatio kao slamku spasa. Sada kao da se takmičimo u tome ko će više da kritikuje tu proteklu deceniju od koje se toliko mnogo očekivalo. Da li se to zatvorio krug razočarenja? I kakvih novih deset godina ova zemlja i ovaj narod mogu da očekuju?

Zapaljena i opljačkana Narodna skupština, pokradeno oružje iz policijske stanice u ulici Majke Jevrosime koje je, kasnije se saznalo, završilo u rukama kriminalaca, „osvajanje“ Narodne banke Jugoslavije dugim cevima, zapaljena ionako bombama porušena „TV Bastilja“ - to je obeležilo promenu režima koji je nazivan autokratskim i najavljivalo režim koji se nazivao demokratskim. U redu, nasilne promene, pa i one progresivne, često se ne mogu razdvojiti od perifernih nekontrolisanih, devijantnih incidenata kada je u pitanju velika masa ljudi. Važno je zapravo ono što se događa kasnije, kada se stvari smire i kada politički sistem i država počnu da funkcionišu na novim, obećanim osnovama.

Zapaljena i opljačkana Narodna skupština, pokradeno oružje iz policijske stanice u ulici Majke Jevrosime koje je, kasnije se saznalo, završilo u rukama kriminalaca, „osvajanje“ Narodne banke Jugoslavije dugim cevima, zapaljena ionako bombama porušena „TV Bastilja“ - to je obeležilo promenu režima koji je nazivan autokratskim i najavljivalo režim koji se nazivao demokratskim.

Svi smo svedoci da je tok događaja posle petog oktobra bio sve - samo ne ono što je pisalo u „ugovoru sa narodom“. U startu je formirana heterogena, nekompetentna vlada koju su činili: prvo, neki od opozicionara zaslužnih za prevrat, drugo, neki od poverljivih ljudi lidera petog oktobra i, treće, grupa mladih „lavova“ iz inostranstva, koji su došli da prenesu „evropska iskustva“. Manje od tri godine kasnije, premijer je ubijen, lideri prevrata su se razdvojili na one koji su ostali na vlasti i one koji su otišli u opoziciju. Neki su otišli i u Hag, recimo zamenik premijera, koji je usput ovde i optužen za špijunažu u korist jedne strane sile.

Od „poverljivih“ ljudi neki su nestali sa javne scene, neki postali sive eminencije, a nekima se sudi zbog korupcije. „Mladi lavovi“, koji su pre petog oktobra uglavnom bili službenici nižeg ili srednjeg ranga u određenim međunarodnim institucijama ili firmama, postali su, gotovo bez izuzetka, veoma bogati i uticajni ljudi, i sada itekako prisutni na javnoj sceni, u različitim oblicima i ulogama.

Ni do danas nije razjašnjeno da li je premijer Đinđić ubijen iz političkih razloga (i kakvih - ako je to u pitanju) ili je do zločina došlo zbog njegovih mogućih „specijalnih odnosa“ sa kriminalnim grupama koje su pomagale opoziciji da dođe na vlast. Ta nepoznanica do danas opterećuje našu političku scenu, tim pre što se mnoge grupe i pojedinci još, s razlogom ili bez razloga, pozivaju na njegovo (političko) nasleđe. Verovatno jedina važna konkretna stvar po kojoj će se pamtiti ta vlada, osim da je označila prekretnicu, jeste izručenje Miloševića Hagu, čime je počeo „put Srbije u Evropu“.

Vlade koje su usledile posle ove i ovakve prve „demokratske“ vlade, prelazna Živkovićeva i dve Koštuničine, uglavnom su bile slabe i neefikasne. Ministarstva su, zbog „koalicionog statusa“, bila „feudalizovana“ i nije se, zapravo, vodila koherentna politika na nivou cele vlade, odnosno cele države. Učinjen je ekstra napor da se, sa zakašnjenjem doduše, usvoji novi Ustav i tu prestaju, čini se, sve važne stvari po kojima će one biti pamćene.

Posle unutrašnjeg ministarskog prevrata 2008. godine, kada je druga Koštuničina vlada, posle nepune godine dana, pala na pitanju odnosa Evropske unije prema teritorijalnom integritetu Srbije, a posle proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, dolazi do vanrednih izbora. Njihov rezultat je današnja koaliciona vlada premijera Cvetkovića u kojoj je jedan od bitnih koalicionih partnera SPS, koji se na velika vrata vraća u srpsku politiku, ali po cenu kompromisa koji čine veliki zaokret u odnosu na Miloševićev period.

Za sve to vreme srpska privreda, uprkos velikim kreditima koji je dovode na sam rub prezaduženosti, stagnira i nazaduje. Teško nasleđe prethodne decenije ekonomskih sankcija je nesporno bilo težak balast novim vlastima. Ali i pogrešna, a ne retko i kriminalna privatizacija srpske privrede, umesto da državi i narodu donese prihode i poveća efikasnost, sve više postaje kamen oko vrata i razlog za nova zaduživanja. Tajkunizacija koja je počela da se razvija za vreme Miloševićeve vlasti, sada dobija novi zamah. Rastu nezaposlenost i socijalne tenzije, pad standarda je evidentan iz godine u godinu, pogoršava se društvena atmosfera, moralne vrednosti doživljavaju novi pad, a stvoreni odnosi pogoduju porastu kriminala koji je ionako značajno narastao za vreme ratnih godina i za vreme ekonomskih sankcija protiv Jugoslavije. Nema društvene oblasti, od pravosuđa preko obrazovanja do kulture, u kojoj se možemo pohvaliti stvarnim napretkom.

Kosovo i Metohija, kao jedan od ključnih problema i razloga za sunovrat Srbije u poslednjih dvadeset godina, i dalje opterećuje i unutrašnje i spoljne odnose i nema ni jednog elementa koji bi ukazao da će se u tom smislu situacija promeniti u narednih deset ili dvadeset godina. Ne želim da i dalje govorim o Kosovu. To je tema za sebe.

Kosovo i Metohija, kao jedan od ključnih problema i razloga za sunovrat Srbije u poslednjih dvadeset godina, i dalje opterećuje i unutrašnje i spoljne odnose i nema ni jednog elementa koji bi ukazao da će se u tom smislu situacija promeniti u narednih deset ili dvadeset godina.

Od samog dolaska Miloševića na vlast, a sasvim jasno i otvoreno od trenutka raspada SFRJ, Zapad je prema Srbiji zauzeo negativan stav. Da li zbog samog Miloševića ili zbog Srbije same, postoje različite škole mišljenja. Svi problemi i teškoće od kojih je Srbija dosad patila, pati ili će patiti bili su uredno najavljeni da će se dogoditi još od kraja osamdesetih ili, za manje upućene, od početka devedesetih godina.  Kako politički, tako i ekonomski, a za njima i svi drugi.

Zapadni stav prema Srbiji ni danas nije promenjen iako je ona prešla dugačak put – od onog stava da se „neće saginjati“ do sadašnjeg stava potpune kooperativnosti i kolaboracije. Silom ili milom, ni jedan naš političar u poslednjih dvadeset godina nije uspeo ni za jotu da izmeni takav odnos najvažnijih zapadnih zemalja prema nama. Da li je uopšte mogao to da uradi? Niko ne može da pruži siguran odgovor na to pitanje, ali je sasvim sigurno da ovi i ovakvi naši lideri, u ovoj i ovakvoj situaciji u kojoj smo bili ili smo sada nisu učinili ništa čime bismo sada mogli da se ponosimo.

Zašto nekim zemljama smeta Srbija – nije tema ovog skupa. Objašnjenja ima puno i verovatno da svako od njih sadrži po neki deo istine. Prava tema za ovaj skup je - zašto naši državnici, političari, vlade, možda neki drugi umni ljudi nisu uspeli da takav odnos ublaže, odnosno da štetu smanje, ako je do nje već moralo da dođe?

Na to pitanje postoje dva odgovora. Prvo, nepogrešivo su birani pogrešni ljudi, nekompetentni da odgovore veličini i ozbiljnosti izazova, nesposobni da nađu pouzdane saveznike spolja i da stvore nacionalni konsensus iznutra.  Takođe nesposobni da nađu kompetentne i misleće saradnike, ali vrlo skloni izboru poslušnika u svojoj okolini. 

Drugi odgovor proizlazi iz prvog:  u pitanju - poslovično nejedinstvo Srba. To istorijsko prokletstvo i danas je na delu. Srbija krajem osamdesetih i početkom devedesetih nije znala na koju će stranu: da li da čuva onu Jugoslaviju ili da se okrene svojim interesima. Bavila se sobom na najpogrešniji način: stranačkim i ideološkim nadgornjavanjima i spletkama, otvaranjem rana iz prošlosti i stvaranjem novih za budućnost, i – potcenjivanjem stranog faktora.

Osma sednica je inaugurisala nove svađe i podele. Plebiscitaran dolazak Miloševića na vlast koji je usledio bio je prilika da se uspostavi minimum konsensusa i saradnje sa drugačije mislećim grupama i sredinama i da se zajednički formuliše minimum interesa Srbije i srpskog naroda. Umesto toga, dobili smo isključivost na unutrašnjoj sceni, koja je proizlazila iz trenutne narodne podrške, a bahatost na međunarodnom planu kada je za nju bilo najmanje razloga. Rezultat svi znamo.

Ratovi koji su usledili pokazali su još jednom sve srpske unutrašnje podele i globalno i u lokalu. Srbi u Hrvatskoj nisu odbranili Srpsku Krajinu ni ostale oblasti, jer su bili pocepani na mnogo frakcija, a tu se ni Miloševićeva Srbija ne može pohvaliti svojom ulogom. U Bosni i Hercegovini se sporovi među Srbima nisu izrodili u nešto teže samo zato što nije sloga vladala ni među njihovim muslimansko-hrvatskim protivnicima.

Najzad, Srbija sama je u to vreme u sebi iznedrila značajne snage koje su, po svojim političkim, mirovnim pa i kulturnim opredeljenjima bile bliže srpskim protivnicima nego srpskom interesu. Sintagma o „dve Srbije“ nije samo puka retorička figura. Ali, po onome što se zna, istorijski je raritet u svetu da jedna nacija bude tako značajno podeljena kada su u pitanju njeni vitalni nacionalni interesi. A to se upravo dogodilo nama i to, koliko vidim, opstaje do današnjih dana.

Zapad je takvo stanje samo dalje unapredio, podele produbio, a mnogi koji su bili neodlučni opredelili su se za ličnu trenutnu ili buduću korist, zanemarivši šire interese naroda kojem pripadaju.

Da se vratimo ponovo na vreme prekretnice koja se dogodila petog oktobra. Miloševićev režim je trebalo, da je bilo pravde i zdravog razuma, da padne (ili da dobrovoljno siđe sa vlasti) ne tada, nego 1996. godine posle izborne krađe. Umesto toga, poživeo je još nekoliko godina. Uglavnom  zahvaljujući inostranoj pomoći. Oni isti kojima je Milošević inače smetao, shvatili su da je bolje da on još neko vreme ostane na sceni, jer će Srbija biti još slabija.  Ta njegova borba za opstanak, za golu vlast, produžila je i agoniju srpskog naroda izmučenog sankcijama. Krunisana je bombardovanjem Srbije. Mi ne možemo znati kakvi bi tačno bili tokovi događaja da se „peti oktobar“ dogodio 1996. godine, ali je logično očekivati da bi se, idući u susret događajima, znatno olakšala pozicija Srbije.

Izbori 2000. godine, čiji je pravi ishod, i pored svega što se događalo, bio vrlo tesan, nisu bili pobeda samo Miloševićevih političkih protivnika koji su tada došli na vlast. Protiv Miloševića su tada glasali i oni koji su ga krivili za izgubljeni rat, za izdaju srpskih interesa onako kako su ih oni tumačili, a najviše oni kojima je bilo dosta svih desetogodišnjih muka i kojima su obećani - porast životnog standarda, vraćanje Kosova i Metohije, iskorenjivanje korupcije, smanjivanje broja ministarstava, reforme u privredi i državnoj upravi.

Zapad je izdašno finasijski i propagandno podržao tu smenu vlasti, a zatim i njeno učvršćivanje u ovo što danas imamo. I danas razne en-dži-o i slični primaju stranu pomoć da bi bili „čuvari vatre“ i stabilne nestabilnosti u Srbiji, za svaki slučaj.

Sada dolazimo na možda najvažnije pitanje: šta je to što imamo ovde danas, deset godina posle petog oktobra?

Imamo li mi sada demokratiju u odnosu na period vladavine Miloševićevog SPS-a? Ako pod demokratijom podrazumevamo slobodne izbore, slobodu štampe, pluralističko društvo, ljudska prava i zanemarljivu inostranu kontrolu nacionalnih interesa, onda bi bilo zanimljivo izvesti to poređenje. Milošević je, istini za volju, i došao i otišao na slobodnim izborima.

Što se tiče pluralističkog društva, to je nešto što je bilo imanentno Srbiji i ranije, i tada, a i sada.

Ljudska prava su nešto što se sada više poštuje nego u Miloševićevo vreme, ali je zato teško ustvrditi da je sloboda štampe sada veća. Vreme mi ne dozvoljava da sada to ovde elaboriram, ali ja ne vidim stvarne opozicione srpske medije, osim, možda, ponekog malotiražnog glasila. Na Internetu ih, doduše, ima više, ali će još mnogo vode proteći dok za srpski narod to postano izvori sa uticajem.

Nasuprot  tome, u Miloševićevoj eri kada je postojao priličan broj novinskih agencija, dnevnih i nedeljnih listova, pa i radio i TV stanica, uglavnom sa stranim sponzorima, koji se nisu bojali da propagiraju drugačiju politiku, uprkos povremenim uznemiravanjima i nepočinstvima režima.

U svakom slučaju mnogo više opozicionih glasila je bilo tada, nego danas. Takođe, i takozvano „spinovanje“ javnog mnjenja je danas mnogo jače i češće i, naravno mnogo više sofisticirano, nego što je to nekad bila propaganda, često sirova i primitivna, „TV Bastilje“ i još nekih njoj bliskih medija. Stara dama „Politika“ je uvek, sa stilom i merom, bila i tada i sada, kao i ranije uostalom, na strani aktuelne vlasti, bez obzira na urednike i vlasnike koji se menjaju.

Najzad, strana kontrola u državi, sada je nesumnjivo mnogo veća nego u Miloševićevo vreme. Retka su ministarstva bez savetnika sa stranim pasošem, o drugim strukturama da ne govorimo. Mnogo toga u državnoj kadrovskoj politici zavisi i od nekih ambasada. Doživeli smo čak i to da nam i opozicija nosi zapisnike stranim diplomatama na uvid.

Znači, ako ćemo fudbalskim rezultatom da se izrazimo, rezultat bi bio tesan - negde 4:3 u korist demokratije u prvoj deceniji našeg propadanja. Naravno, svestan sam ja da, kada je o našoj situaciji i sudbini reč, fudbalski rezultati i ovakva razmatranja mogu biti samo ironična šala, ali nije šala to što mi i dalje ne vidimo svetlo na kraju tunela posle dve decenije.

Retka su ministarstva bez savetnika sa stranim pasošem, o drugim strukturama da ne govorimo. Mnogo toga u državnoj kadrovskoj politici zavisi i od nekih ambasada. Doživeli smo čak i to da nam i opozicija nosi zapisnike stranim diplomatama na uvid.

Doduše, na to svetlo nam se ukazuje u svakom TV dnevniku i sada znamo da možemo već za pet, šest godina da računamo da ćemo biti unutar Evropske unije. Ne mogu da se otmem utisku da je ta, inače ozbiljno data, prognoza isto toliko smešna i pouzdana kao i odlomak iz jednog teksta o Srbiji budućnosti koji kruži Internetom i u kojem se kaže da je „Srbija (petnaest godina od danas) sada bliže Evropskoj uniji jer na tom putu ima punu podršku Albanije, Republike Sandžak, Vojvodine, BiH, kao i Kineske autonomne oblasti Bloka 70, koje se principijelno protive priznavanju Kruševca, Lazarevca, Lajkovca, Gornje i Donje Babušnice i Dedinja kao nezavisnih država.

Ironiše se u tom tekstu i sa otvaranjem novih santimetara već otvorenih ili odmah potom zatvorenih deonica raznih koridora i magistrala, ali bez ironije moramo da priznamo da se tih takozvanih „dobrih vesti“ u poslednje vreme toliko namnožilo da su poskupljenja, devalvacija, inflacija, korupcija, nezaposlenost nekako u drugom planu, manje bitni od onoga što se u normalnom svetu zove „Potemkinova sela“ ili „Car je go“.

Da ne budemo nepravedni prema vladi: njihov cilj je bio i jeste da se održe na vlasti sve do novih izbora, sa željom i namerom da ponovo pobede, pa šta košta, neka košta – i narod i zemlju. Zbog toga, uostalom, stranke i postoje. Nevolja je, međutim, što, za razliku od drugih zemalja, srpski narod: prvo, veruje svim obećanjima o boljem životu, jer se nada da od ovog života nema goreg i, drugo, da – nema alternativu. Na našoj političkoj sceni, zapravo, ne postoji realna opoziciona snaga koja može da sakupi dovoljno glasova za pobedu na izborima, a da zastupa politiku koja može Srbiju da povede u progres.

Postoji li još neka snaga, neka nacionalna institucija, koja može da ukaže put zbunjenom srpskom narodu? Crkva? Upravo imamo tinjajući sukob unutar SPC, koji se zasad minimizuje, ali se bojim da će se ona još dugo baviti sobom, a ne narodnim interesima. Srpska akademija nauka? Još se nije oporavila od „packi“ dobijenih zbog nesrećnog Memoranduma, pre više od dve decenije. Srpski književnici? Odavno „Francuska 7“ nije što je nekad bila. Vojska? Ona nije bila politički faktor ni kada je bila među najjačih deset u Evropi, pa i šire, a kamoli danas. Beogradski univerzitet? Zauzet Bolonjom i finansijskim nametima na studente. Privreda? Privatizovana, ma šta to značilo. Tajkunima najviše odgovara da ovakvo stanje potraje. Sindikati? Pripitomljeni, čak i bolje nego oni u Evropskoj uniji.

Da li Srbi od međunarodne situacije mogu da očekuju neki boljitak za sebe? Teško. Naši predstavnici, čak i ovi kooperativni, svako malo doživljavaju teška poniženja, a bukvice im se javno čitaju čim pokušaju da za milimetar skrenu sa tajno zacrtane trase. Svejedno je da li korekcija dolazi iz Vašingtona, Brisela, Londona, Berlina ili Pariza. Moskva? Ova današnja verovatno bi pomogla bi kada bi sami sebi pomogli. Ovako, kada nas vide kako metanišemo Zapadu i kako potcenjujemo Južni tok, zašto bi bili veći Srbi od Srba? Kinezi? Čudo jedno kako smo osetljivi na rokove kad oni zakasne sa projektom Zemunskog mosta dve nedelje, a sve važne infrastrukturne projekte smo dali na realizaciju zapadnim firmama, koje umemo da čekamo ponekad i godinama.

Da li ima izlaza iz ovakve situacije?  Pa, postoji ona optimistička formula da „nikad nije bilo da nekako nije bilo“. Srbija neće propasti ni ove zime, ni kroz dve, ni kroz deset godina. Može biti još siromašnija i teritorijalno još manja, ali neće propasti. Njena jedina realna propast ne dolazi iz politike i ekonomije nego od demografije. Doduše i tu je već u opasnim vodama.

Na našoj političkoj sceni, zapravo, ne postoji realna opoziciona snaga koja može da sakupi dovoljno glasova za pobedu na izborima, a da zastupa politiku koja može Srbiju da povede u progres.

Šanse za oporavak su male i leže pre u nekim budućim pokolenjima i u nekim novim međunarodnim konstelacijama. Takvih je situacija bilo u srpskoj istoriji. Ali radi se o ciklusima mnogo dužim od ljudskog veka. Ono što srpski narod treba sada da uradi jeste da zaustavi slobodni pad u kojem se ova zemlja nalazi već dve decenije i da položi temelje nekoj boljem društvu. Da pokuša da izbegne unutrašnje podele i da kazni one koji ih izazivaju. Da zacrta tanku crvenu liniju nacionalnog interesa oko koje nema sporenja među Srbima. Da se ugleda na druge slične evropske narode i da prestane već jednom da se diči svojim žrtvama i svojim porazima i Pirovim pobedama. Da uspostavi društvo u kojem će biti dominantna srednja klasa. Da se oslobodi stranog tutorstva i uspostavi obostrano korisnu, dostojanstvenu saradnju sa drugim zemaljama. Da uspostavi samopoštovanje koje je izgubila. Da ne veruje lepim rečima nego dobrim delima.

Spisak želja verovatno može biti još duži i sadržajniji, jer se mnogo toga izgubilo, zaboravilo ili nije ni postojalo u poslednjih deset, dvadeset, a možda i više godina. Na nama je da uporno širimo mostobran ostvarenja tih želja i nacionalnih potreba, svako za sebe i svi zajedno. Pod uslovom da slično mislimo, što u Srbiji nije uvek slučaj. Koliko ko može. Usud nam je dao da ne živimo u „dosadnoj zemlji“...

Izlaganje na skupu „Deset godina od petog oktobra“, Gradska biblioteka, Beograd, 4. oktobar 2010.