Novinari kao podstrekači

– Krivično-pravni aspekt odgovornosti –

NUNS je prethodnih dana podneo krivične prijave protiv novinara, medija, urednika medija iz devedesetih godina. I dok je NUNS podneo gotovo anonimne prijave, Republiko tužilaštvo za ratne zločine je sa “sardanskim” osmehom dočekalo nove krivične prijave, u okviru akcije koja je sinhronozovao krenula od samog tužilaštva.

Nakon „uspešnog“ procesuiranja, istraživanja i kažnjavanja ratnih zločinaca svih boja, nacija i vera, republičko tužilaštvo je ostavilo za kraj najveći od svih zadataka. Kažnjavanje za podstrekavanje za razbijanje SFRJ i podstrekavanje za počinjene  zločine. I nije ovo prvi put da tužilaštvo za ratne zločine preduzima krajnje čudne poteze. Potezi tužilaštva za ratne zločine do sada su ipak bili ograničeni na nemušte, pomalo smešne i sa pravnog stanovišta krajnje čudne izjave tipa da „je cilj suđenja za ratne zločine pomirenje među stanovnicima bivše SFRJ“ ili čuvena izjava tužioca data odmah nakon formiranja vlade da se Ratko Mladić nalazi negde u Srbiji (kojoj je prethodilo višegodišenje negiranje držanih vlasti da su optuženi za ratne zločine u Srbiji). Naravno, otprilike godinu dana je bilo potrebno da se i sam tužilac se uveri da se najtraženiji haški begunac ne nalazi u Srbiji.

I tako se nakon rešenih predmeta „masakr u dobrovoljačkoj ulici“, „tuzlanska kolona“, „žuta kuća“, „masakr u Bratuncu“, „krematorijum i Klečki“, „Radonjićko jezero“, došlo do krune angažovanja srpskog tužilaštva za ratne zločine, do procesuiranja novinara odgovornih za propagiranje i podstrekavanje ratnih zločina. Opet je kao motiv prema izjavi portparola, poslužilo svedočenje jednog od osuđenih za ratni zločin u Ovčari da se na ubijanje ratnih zarobljenika odlučio, nakon gledanja priloga sa RTS-a. To je bila inicijalna kapisla, ili se bar tako predstavila srpskoj javnosti, za najnoviji potez koji će, bez sumnje, obogatiti valjda ne toliko sudsku praksu, koliko istoriju srpskog pravosuđa.

Međutim, svakako je potrebno ukazati na pravni okvir krivičnih prijava, i rešenja domaćeg zakonodavstva sa ciljem da se ukaže na besmislenost poslednjeg (iz)bavljenja tužilaštva za ratne zločine.

Naime, za sada neidentifikovanim novinarima i autorima tekstova ili priloga, prema navodima iz krivične prijave NUNS-a, stavlja se na teret saučesništvo u genocidu i ratnim zločinima u smislu člana 154. KZ SRJ i to putem podstrekavanja kao vidu saučesništva.

Ali da se vratimo podstrekavanju. Podstrekavanje je nekadašnjim KZ SRJ, potonjim OKZ, definisano: „1. Ko drugog sa umišljajem podstrekne da učini krivično delo kazniće se kao da ga je sam učinio. 2. Ko drugog sa umišljajem podstrekava na izvršenje krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći pet godina zatvora ili teža kazna, a delo ne bude ni pokušano, kazniće se kao za pokušaj krivičnog dela“.

U važećem Krivičnom zakoniku podtrekavanje je inkriminisano članom 34. U navedenom članu, podstrekavanje se definiše na sledeći način: „1. Ko drugog sa umišljajem podstrekne da izvrši krivično delo, kazniće se kaznom propisanom za to krivično delo. 2. Ko drugog sa umišljajem podstrekava na izvršenje krivičnog dela čiji pokušaj je po zakonu kažnjiv, a delo ne bude ni pokušano, kazniće se kao za pokušaj krivičnog dela“.

Podstrekavanje kao oblik saučesništva predstavlja stvaranje ili izazivanje odluke kod drugog da izvrši određeno krivično delo ili učvršćivanje te odluke. Na osnovu navedenog, dva su uslova koja moraju kumulativno biti ispunjena kako bi bila moguća primena instituta podstrekavanja. Prvi uslov jeste da kod izvršioca ne sme postojati već formirana odluka da izvrši krivično delo. Navedeno ukazuje da nema podstrekavanja u uslovima kada je kod počinioca dela već postojala odluka da izvrši krivično delo (omnimodo facturus). Drugi uslov jeste da je neko lice u ovom slučaju podstrekač preduzelo radnje koje su kod budućeg izvršioca dela stvorile ili učvrstile odluke da učini neko krivično delo.

Sve navedeno obuhvata postojanje određenih elemenata. To su, pre svega, odnos između postrekača i postrekavanog, odnos između podstrekača i samog krivičnog dela na koje se podstrekava u delu vinosti, umišljajna radnja podstrekavanja, počinjeno ili pokušano krivično delo na koje je podstrekavanje usmereno.

Imajući u vidu navode portparola tužilaštva da dokaz predstavljaju navodi jednog od osuđenika sa Ovčare da se na izvršenje dela odlučio nakon što je video prilog sa RTS-a, može se postaviti pitanje dokazivosti činjenice da je upravo prilog sa RTS-a, uticao i stvorio odluku kod počinioca da izvrši delo. Uz navedeno, posebno je interesantno i pitanje dokazne snage iskaza osuđenika za ratni zločin na Ovčari, sa obzirom na to da je reč o licu koje je u vreme davanja iskaza već bio osumnjičen ili optužen, što mu je omogućavalo da se brani i iznošenjem neistinitih navoda. Još jedna stvar je podjednako važna. A to je pitanje, kako će se utvrđivati da li je kod počinioca dela, potonjeg osuđenika već postojala odluka o izvršenju dela ili kako će se utvrđivati koliki je i kakav doprinos bio konkretnog priloga, izgrađivanju konačne odluke, neposredno pre izvršenja dela kod počinioca ili je odluka kod počinoca učvršećena nakon započinjanja dela (teoretski moguće je podstrekavanje kao i pomaganje i u uslovima kada je već započeto izvršenje dela, u vidu „podupiranja“ odluke).

Na ovom mestu je interesantno razmotriti pitanje same radnje izvršenja podstrekavanja. Da li je novinarski prilog u stanju da izazove kod jednog ili većeg broja ljudi (genocid po definiciji podrazumeva veći broj učesnika). Kao što je rečeno podstrekavanja mora da obuhvati pozivanje na izvršenje dela i to da obuhvati bitna obeležja krivičnog dela na koje je podstrekavanje usmereno. U suprotnom dolazimo u domen propagande, a ne podstrekavanja kao oblika saučesništva. Takva razlika je od posebne važnosti, budući da ratna propaganda sama po sebi nije zabranjena, naravno ukoliko se najre napravi logička razlika između ratne propagande i propagande rata. Sa druge strane, pozivanje na istorijska iskustva i istorijske činjenice, pa i medijske manipulacije ne mogu se podvesti pod podstrekavanje. U tom slučaju i citiranja dela Njegoša, Andrića, Viktora Novaka, Hermana Nojbahera ili Kurcija Malapartea, mogla bi da u interpretaciji NUNS-a predstavljaju radnju podstrekavanja.

Navedeno je od suštinskog značaja, budući da između radnje podstrekavanja i odluka počinioca o izvršenju krivičnog dela mora postajati kauzalna veza. Kauzalna veza se ovde javlja kao condition sine qua non i to kao objektivni odnos između radnje podstrekača i konačne odluke počinioca. Iz tog razloga se mora ceniti i kapacitet radnje podstrekača sa procesom izgradnje odluke kod počinioca. Ukoliko se ta veza ne može utvrditi na najasniji način, imajući u vidu načelo in dubio pro reo, nema ni objektivnog elementa krivice. U ocenjivanju odnosa između podstrekača i počinioca dela mora se utvrditi dvosmernost njihovog odnosa. To znači da je neophodno da se utvrdi kako umišljaj podstrekača, tako i odnos između počinioca i podstrekača, odnosno mora se utvrditi postojanje svesti kod počinioca o delovanju podstrekača. Navedeno je od značaja za utvrđivanje postojanja saučesništva budući da je postrekavanje vid saučesničke odgovornosti. Uostalom, i odredbama Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida utvrđeno da se pod radnjama izvršenja dela genocida označavaju kako genocid, tako i „neposredno i javno podsticanje na izvršenje genocida“. Navedeno ukazuje da su strane ugovornice Konvencije već tada napravile jasnu razliku između podstrekavanja na genocid i saučesništva u klasičnom smislu. Istovetne odredbe sadržane su i u članu 145. KZ SRJ (potonji OKZ), i članu 375. KZ-a.

Još jedna stvar je bitna kod krivičnih prijava koje su podnete. Krivične prijave su podnete protiv NN počinioca „odgovornih lica i novinara u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima „Politika“, „Večernje novosti“ i dr.“ Naime, podstrekavanje se može učiniti neposredno, posredno ili sukcesivno. U tom smislu je nejasna krivična prijava, da li se odnosi na autora priloga, teksta ili na odgovornog urednika imajući u vidu da je odredbama člana 38. i člana 39. KZ-a, krivična odgovornost urednika ili izdavača utvrđena kao supsidijarna.

Prilikom svakog dela nephodno je utvrditi postojanje namere, budući da namera kao jedan od izraza „psihičkog odnosa počinioca prema delu“ predstavlja uslov za definisanje dela i utvrđivanja stepena odgovornosti za predviđeno delo. U teoriji je prisutno shvatanje da je utvrđivanje i preciziranje namere jedan od najznačajnih elemenata svakog postupka kojim se odlikuje pozitivno kako unutrašnje tako i međunarodno pravo. Uostalom, uvek se ističe „da pravo civilizovanih društava se možda ničim toliko ne ponosi koliko uzimanjem u obzir subjektivnog faktora“ (H. Arent „Ajnhman u Jerusalimu – Izveštaj o banalnosti zla“). Dalje utvrđivanje namere ne samo da je od značaja za utvrđivanje dela i odnosa počinioca prema delu već i kao mogućnost da se onemogući primena kolektivne krivice.

Posebno je važno istaći da je reč o delima kod kojih se, prema prirodi dela, voljni elemenat mora utvrđivati kao dolus specialis ili specijalna namera. Posebno je to izraženo kod dela genocid. Na navedenom stanovištu je i sudska praksa MKSJ.

Tako se ukazuje na presudu pretresnog veća u slučaju Kordić (paragraf 190):

“Ako se pojmovi individualnog mens rea suviše razvuku, to može dovesti do toga da se krivična odgovornost nametne pojedincima za ono što je krivica asocijacijom, a što je razultat koji se ne slaže sa pokretačkim principima koji su doveli do stvaranja ovog međunarodnog tribunala.“

Slično se navodi i u presudi MKSJ u predmetu Stakić (Presuda od 31. jula 2003. godine, paragraf 546):

“....Iz tih zaključaka sledi da je u Opštini Prijedor 1992. godine, postojao sveobuhvatan obrazac zločina protiv muslimana, koji je dokazan van svake razumne sumnje. Međutim, da bi se dokazalo učešće dr Stakića u izvršenju ovih dela, u svojstvu saizvršioca genocida, pretresno veće mora biti uvereno da je on imao traženu nameru. Stoga, ključno i prvenstveno pitanje jeste da li je dr Stakić imao ili ne dolus specialis za genocid, onaj dolus specialis koji čini suštinsko obeležje tog krivičnog dela.“

Namera mora biti izražena upravo u vidu radnji koje se preduzimaju, jer upravo usko shvaćena namera kod genocida isključuje eventualni umišljaj ili nehat. Ovome se može dodati i činjenica da genocid, iako je formalno određen kroz radnju izvršenja, suštinski, prema svom obliku, nužno podrazumeva preduzimanje mnogobrojnih radnji koje su međusobno povezane u jednu celinu, a koje se mogu označiti kao sistematične radnje. Jer, genocid kroz mnoštvo radnji proizvodi posledicu koja je označena u članu 4. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Imajući u vidu navedeno, izvesno je da navedeni kriterijumi onemogućavaju da se namera kod dela genocid javi u formi eventualnog umišljaja ili još dalje nehata.

U tom smislu, utvrđivanje namere je od presudnog značaja. Podstrekavanje predstavlja oblik odgovornosti koji se može zasnivati isključivo na umišljaju, za razliku od saizvršilaštva koje se može zasnovati i na umišljaju i na nehatu. Zato je važno ukazati da radnja podstrekavanja ne može da predstavlja uopšteno pozivanje na izvršenje krivičnih dela. Naprotiv, podstrekavanje mora obuhvatiti biće krivičnih dela na čije je izvršenje usmereno. Upravo je voljni elemenat kod podstrekavanja bitan. On je izražen u htenju ili nameri podstrekivača da svojim radnjama izazove ili učvrsti odluku za izvršenje krivičnog dela, ili u u pristajanju da njegovo delovanje dovede do stravanja te odluke i pristajanje na posledicu odluke.

S druge strane, podstrekavanje se može učiniti kako putem direktnog, tako i putem eventualnog umišljaja. U prvom slučaju, neki novinar je kroz informaciju, koju je plasirao, bio svestan da takva informacija može izazvati kod nekog počinioca odluku da počini ratni zločin i da isti novinar pristaje na takvu posledicu u vidu konačne odluke počinioca da izvrši ratni zločin.

Sve navedeno ukazuje da naš odnos prema prošlosti dobija konačne obrise u ovom slučaju, u vidu krivično pravne denacifikacije. Biće krajnje interesantno, verovatno i tragikomično, videti kakav će biti epilog predstojećih procesa. Da li će jedan državni organ dati konačnu ocenu o istorijskim događajima s kraja prošlog veka, te mestu i ulozi novinara, odnosno mestu i ulozi srpskih novinara u raspadu zemlje, kao i kakva će biti preventivna funkcija eventualnih sudskih osuda za „slobodno“ novinarstvo u „slobodnoj“ Srbiji.