Novi stil i upotreba „meke moći“

Jugoistočna Evropa i Balkan ponovo su u vidokrugu velikih sila. Ruski predsednik Dimitrij Medvedev boravio je u okviru veoma intenzivnog programa u Srbiji, dok je američki potpredsednik DŽozef Bajden, koji je u maju bio u Beogradu, ovih dana obilazio zemlje Centralne i Istočne Evrope, objašnjavajući novi pristup Vašingtona Moskvi. Dolaskom predsednika Dmitrija Medvedeva, Rusija je načinila dugi politički korak na Balkanu kojim prati svoje ekonomske i energetske projekte. Upravo ti planovi nalaze se u jezgru ruske regionalne politike koja je mogla da se nasluti prilikom posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva Srbiji. Prvi projekat, „Južni tok“ bio je ozvaničen već pre nekoliko godina. Njegova regionalna i evropska dimenzija bila je očigledna. Druga regionalna ideja svoju promociju doživela je upravo ove nedelje u Beogradu – otvaranje zajedničkog srpsko-ruskog regionalnog „humanitarnog centra“ u Nišu, a čiji su glavni subjekti rusko Ministarstvo za vanredne situacije i srpsko ministarstvo spoljnih poslova. Ne bi bilo preterano reći da se iza svega što je došlo sa ruskom predsednikom, pomaljaju obrisi ruske regionalne politike koja ima svoje ekonomske, političke i bezbednosne ideje koja bi trebalo da dovede do kompleksnije strukture regionalne međuzavisnosti, a u kojoj bi se našla mreža gasovoda, ekonomskih interesa i kulturnih naklonosti.

Prema predstavljenom redosledu prioriteta i prema naglascima na svakom od njih, očigledno je da je ruska spoljna politika promenila svoj stil. Naglasak je na upotrebi „meke“, a ne „ tvrde moći“, koja se decenijama, identifikovalo s politikom Moskve. Sada Rusija govori o „ekonomskoj pomoći“, „infrastrukturi“, „humanitarnoj pomoći“ i „kulturnoj saradnji“.  Ruski predsednik je to i potvrdio rekavši da će „strateško partnerstvo biti zasnovano na ekonomskoj saradnji“. Na taj način, ali i predlogom da se pridruži novom konceptu evropske bezbednosti, ruski predsednik je osnažio srpske ambicije da se nađe u Evropskoj uniji. Umesto da se prepusti takmičarskoj retorici, ruski predsednik je, govoreći u Beogradu tri puta, nastupio vokabularom kooperativnosti i otvorenosti. Kredit od milijardu dolara koji je doneo sa sobom, zapravo je neka vrsta „gesta dobre volje“ koji prati kupovinu NIS-a i više je nastao u Moskvi nego u Beogradu.  

U ovom trenutku ne postoji regionalni lider na Balkanu. Američki potpredsednik Bajden naglasio je u Beograd da region ne može da uspe bez „kontruktivne i vodeće uloge Srbije“. Ruski zvaničnici su ponudili Srbiji da bude energetski čvor Balkana i regiona.  Iz stanja stvari, jasno je da su SAD na Balkanu vodeća sila, ali u povlačenju i prepuštanju svojih pozicija Evropskoj uniji. Naglašavajući evropsku ulogu, ruski predsednik je stao na stranu Evrope, dodajući da je jačanje odnosa Srbije i Rusije nije samo u obostranom interesu, nego i u interesu regiona i Evrope u celini.

Dok je ruski predsednik bio u Beogradu, njegov nedavni gost, američki potpredsednik DŽozef Bajden bio je u nekoj vrsti „komplementarne posete“ državama Centralne Evrope objašnjavajući politiku „resetovanja“ odnosa Vašingtona sa Moskvom (što je, inače, isti termin koji je upotrebljen i u opisu novog američkog pristupa prema Srbiji) i dalje planove posle odustajanja od instaliranja antiraketnog štita. Pentagon je već ranije najavio da je spreman da više uloži u vojnu infrastrukturu suseda Srbije, Rumuniju i Bugarsku. Ovoga puta postavio je platformu na drugačijoj osnovi, naglašavajući odgovornost država Centralne Evrope za vlastitu bezbednost. „Više se ne postavlja pitanje šta možemo da učinimo za Centralnu Evropu, nego šta možemo da učinimo sa Centralnom Evropom“, poručio je Bajden.

Istinska inovacija jeste potpisivanje sporazuma o otvaranju zajedničkog rusko – srpskog „humanitarnog centra“ u Nišu. Nosioci ovog sporazuma bili su ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Dačić je objasnio da je ovde reč o „humanitarnim aktivnostima“ i da je to „apsolutno nevojni oblik saradnje, zasnovan na civilnoj komponenti“. Posebne aspekte ovom centru daje činjenica da je američka baza „Bondstil“ udaljena svega pedesetak kilometara od ove lokacije na kojoj će se graditi rusko, pa makar i humanitarno prisustvo u regionu. Oni koji prebrzo zaključuju, već su to predstavili kao rusku vojnu bazu, zaboravljajući da se Rusija povukla sa Kosova gde je sasvim legalno imala svoje prave vojne baze.

Pred dolazak u Beograd, ruski ministar je najavio da će se razgovarati i na ovu temu. On je upravo u „Danasu“ rekao da će teme biti energetika, „a u prvom redu, kontrola realizacije sporazuma o nafti i gasu, transport, poljoprivreda, turizam, saradnja u oblasti predupređivanja i otklanjanja vanrednih situacija, vanredne humanitarne pomoći, u vojnoj oblasti, ali i na regionalnom nivou.“ Detalji i precizniji aspekti ovog sporazuma, pa ni sam tačan naziv „humanitarnog centra“ još ne postoje, pošto će o njima da se razgovara „narednih godinu dana“, dok će pravni status centra biti regulisan posebnim ugovorom koji bi bio pripremljen do sledeće sednice međuvladinog komiteta koja će biti održana u prvoj polovini sledeće godine.

Objašnjavajući zašto je izabran Niš, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić naveo je tri razloga: dobar geografski položaj, odgovarajuću infrastrukturu i postojanje međunarodni aerodrom što bi omogućilo da taj centar bude „logistička baza za čitav region“. Drugim zemljama, poput Grčke, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Bugarske i Rumunije biće, kako je najavljeno, takođe ponuđeno da učestvuju u radu ovog centra.

Teško je oteti se utisku da su „humanitarni centar“ i trasa „Južnog toka“ povezani, ne samo zbog toga što su Šojgu i Dačić kopredsednici Međuvladinog komiteta, nego što ima osnova da izgradnja trase gasovoda bude praćena ovom vrstom logističke podrške. „Južni tok“ će se na severu oslanjati na skladište gasa Banatski Dvor, a na jugu, čini se, na ovaj humanitarni centar.

Predsednik Rusije je obrazložio potrebu za novim sistemom bezbednosti pozivajući se na nasleđe Drugog svetskog rata, stavljajući do znanja koje su to istorijske osnove na kojima bi Rusija želela da gradi svoje odnose sa Srbijom.

Vezu između događaja u Drugom svetskom ratu i skorašnjih događaja na Balkanu, predsednik Rusije istakao je rekavši da im je zajednička pouka o „nedeljivoj bezbednosti“.

Novi evropski bezbednosni koncept, a koji je ruski predsednik Dmitrij Medvedev ponudio juče i u Beogradu, u suštini je predlog po kome nijedna država ili organizacija poput NATO-a ne bi trebalo da ima isključivo pravo da održava mir i stabilnost u Evropi i šire. Ruski predlog se sastoji se iz četiri osnovna dela.

Potraga Rusije za svojom novom ulogom u bezbednosti krenula je od toga da su “atlanticizam” kao i cela geopolitička podela na “zapad” i “istok” bili samo tehnički termini koji su dobro služili tokom hladnog rata, ali da su njegovim okončanjem, oni zastareli i da bi trebalo tražiti nove i savremenije modele bezbednosti. Ruski predsednik je predložio da bi na samitu “na najvišem nivou” trebalo da se sretnu predstavnici svih evropskih zemalja, SAD, Rusije i regionalnih bezbednosnih organizacija: NATO, EU, OEBS i Saveza nezavisnih država.

Dmitrij Medvedev je lansirao koncept “nove evropske arhitekture bezbednosti” u junu prošle godine u Berlinu. Od tada, on je više puta govorio o njoj, dopunjavajući je i razjašnjavajući. Tako je o njoj govorio u Evijanu u oktobru 2008. Dok je tadašnja retorika bila veoma tvrda „anti NATO“, velikim delom i zbog tadašnjeg sukoba u Gruziji, kasniji nastupi bili su daleko blaži. U aprilu ove godine Medvedev je govorio u Helsinkiju i istog meseca u Londonu. Obraćajući se studentima Londonske škole ekonomije, Medvedev je promenio retoriku, pa je rekao da je NATO „najjača vojna – politička organizacija u svetu“ koja ima „zasluženo mesto“ u svakom evropskom ili globalnom sistemu bezbednosti.  Tokom konferencije OEBS-a održanoj na Krfu u junu ove godine takođe se razgovaralo o ovoj ruskoj inicijativi, a poslednja prilika na kojoj je ruski predsednik elaborirao ovu ideju bilo je ovogodišnje septembarsko zasedanje Generalne skupštine UN.

Rusija je frustrirana ponašanjem međunarodnih organizacija u kojima je član, tvrde ruski analitičari. One, poput OEBS-a i Saveta Evrope, posmatrajući izbore, ljudska prava, slobodu govora, deluju na način koji Rusija smatra mešanjem u unutrašnje stvari. Sve to je praćeno širenjem NATO-a na istok, razmeštanjem novog oružja, što, prema mišljenju Moskve, predstavlja pokušaje jačanja vlastite bezbednosti na račun Rusije i drugih država. Do ovih inicijativa, koje su po svom tonu veoma pomirljive i kooperativne, došlo je baš u vreme kada su odnosi Rusije sa NATO i OEBS-om bili veoma zategnuti.

Posebno je to bilo važno u vreme kada je NATO najavljivao instaliranje “antibalističkog štita” u Poljskoj i Češkoj. Ocenjujući domete ove inicijative, član predsedništva ruskog Saveta za spoljnu politiku i bezbednost Vladimir Riškov izrazio je sumnju da li će ova ideja naići na dovoljno podrške “zbog brojnih razloga”, a osnovni je da veliki broj zemalja ne deli mišljenje o neadekvatnosti postojećeg sistema i da smatra kako on potpuno zadovoljava većinu evropskih zemalja. Prvi ljudi EU u svojim reakcijama pozvali su na efikasnije korišćenje postojećih mehanizama. Rižkov zapaža da nema mnogo smisla stvarati nove organizacije, kada se ni u postojećim ne poštuju međusobne obaveze i narušavaju granice drugih država kako je to u slučaju Kosova, Abhazije i Južne Osetije, a da zemlje koje su pogođene, sigurno ne bi pristale da potpišu novi sporazum bez revizije odluka o priznanju Kosova (Srbija), Južne Osetije (Gruzija) i drugih sličnih slučajeva. Ukoliko su blokirane organizacije poput Saveta bezbednosti, OEBS-a ili EU, onda bi na isti način mogla da bude blokirana i svaka druga organizacija. Ono što je korisno, “razjašnjavanje pozicija svih strana, u njihovom razmatranju praktične politike i poboljšavanju postojećih organizacija i oblika saradnje kao i saradnji organizacija koje nikada ranije nisu sarađivale. “Dijalog Rusije i Evropske unije može da ima glavnu ulogu u ovom procesu”, zaključuje Rižkov.

Prostor za nove ideje stvoren je nedavno, američkom odlukom da odustane od ovih planova. Ruskom predsedniku to je dalo osnova da u Skupštini Srbije kaže da se američka strana sada mnogo spremnija za saradnju, najavljujući da su između Rusije i SAD mogućni i drugi dogovori koji će imati značaja za sve druge zemlje.  Srpska strana je dala potvrdan odgovor o želji da se učestvuje u ovom „bezbednosnom dijalogu“

Posmatrači ukazuju da ova ideja može da bude dopuna ili zamena trenutnom stanju rusko – američkih odnosa, u zavisnosti u kojoj su oni fazi. Oni polaze od toga da je „rusko strateško razmišljanje tradicionalno amerikanocentrično“.  Evropskoj uniji možda pripada polovina ruske spoljnotrgovinske razmene kao i većina stranih investicija, a najviši državni rukovodioci rado govore o zajedničkoj evropskoj civilizaciji. Za rusko vođstvo, međutim, Amerika je glavna stvar jer je to daleko najsnažnija zemlja u svetu, čak i kada je njen autoritet uveliko osporen u poslednje dve decenije. Otvorenim jezikom rečeno, moć u ruskom razmišljanju ima veću ulogu od geografske bliskosti, ekonomskih veza i kulturnih afiniteta. To znači da je evolucija predloga o novoj bezbedonosnoj arhitekturi u velikoj meri talac rusko – američkih odnosa.

Ukoliko se odnosi Vašingtona i Moskve budu pogoršavali, ideja o novoj evropskoj bezbednosti, nesumnjivo, dobiće nov podsticaj. Ali sada stvari stoje drugačije pošto Moskva i Vašington nalaze nove teme za sporazumevanje i novi ruski stil u velikoj meri temelji se na popuštanju te zategnutosti.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u listu Danas od 24. oktobra 2009)