Nastavak američkog prekrajanja Balkana

Posle kratkog predaha koji je bio uslovljen rekonfigurisanjem američke administracije nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima, agresivna spoljna politika SAD dobija nove impulse. Iako su neki političari na Balkanu (naivno) očekivali da će se spoljno-politički kurs SAD promeniti, sada možemo da se uverimo da je to bila potpuno pogrešna procena. SAD nastavljaju već davno zacrtanim smernicama uz primenu agresivnih mehanizama. U prethodnim decenijama, nakon završetka Hladnog rata, SAD su zajedno sa vodećim zemljama EU iscrtavale nove granice na Balkanu i kreirale „realnost“ praveći sliku o ratnim dešavanjima prema sopstvenim potrebama. Rusija je nakon raspada SSSR-a i unutrašnjih neprilika sa kojima se suočavala, bila onemogućena da ozbiljno utiče na svetska dešavanja. Međutim, sada su se stvari promenile, i to SAD uslovljava da ubrzaju svoje korake.

Rusija je za poslednjih deset godina uspela da se stabilizuje i ojača u svakom segmentu, i pored mnogobrojnih pretnji koje su zapadne zemlje direktno kreirale. Povratila je međunarodni ugled i postala nezaobilazni faktor u rešavanju kriza, što se jasno može videti na Bliskom Istoku. Rukovodstvo Ruske Federacije je pokazalo visok nivo strpljenja i mudrosti u rešavanju brojnih problema sa kojima je suočeno. Ipak, Rusija još uvek nema važnu ulogu na Balkanu i uticaj koji bi mogao da se suprotstavi američkim težnjama. Politika SAD na Balkanu je suprotstavljena nacionalnim i državnim interesima Srbije, ali se ona sprovodi zbog toga što su političke elite, ali i mnogi činovnici, direktno kontrolisani od strane Zapada. U svim državnim strukturama i institucijama Srbije rade ljudi koji su školovani i obučavani na Zapadu i koji prema Zapadu imaju specifičan i nekritički odnos baziran na uzajamnim interesima. U tom smislu, čak i kada se promene političke elite, ostaje ista administracija, odnosno čvrsta sprega pojedinaca koji rade u različitim institucijama i koji su spremni da ostvaruju svoje ciljeve nezavisno od političkog kursa države. To je sprega koja pored medija i bezebednosnih struktura „korektivno“ deluje na političko rukovodstvo. Sa ovim problemom se suočavaju čak i SAD  danas, a za opis tog problema koristi se termin „deep state“. Osim problema na unutrašnjem planu, SAD se suočavaju sa mnogo ozbiljnim izazovima na međunarodnom planu, zbog sve većeg jačanja Rusije i Kine, a zatim i drugih zemalja koje nisu podređene Vašingtonu. Takav razvoj događaja dovodi do toga da čak i strateški partneri SAD kao što je Saudijska Arabija na Bliskom Istoku, ili partneri iz NATO kao što je Turska, žele da redefinišu svoje odnose sa Vašingtonom, odnosno Moskvom.  Iako je ruski uticaj na Balkanu, na koji nas stalno upozoravaju zapadni mediji i zvaničnici, minimalan, zapadne zemlje ubrzavaju svoje aktivnosti,  upravo zbog opasnosti da bi Rusija mogla da proširi svoj uticaj. Sa američke tačke gledišta, opasnost po Balkan ne predstavlja isključivo jačanje Rusije na međunarodnom planu, već i činjenica da su Srbi izrazito pro-ruski nastrojeni, a takođe i revoltirani dugogodišnjim odnosom zapadnih sila. Zbog toga, iako je Zapad uložio višegodišnji trud da preoblikuje i uredi Balkan po sopstvenim potrebama, ovaj trud može u sadašnjim i budućim okolnostimavrlo lako da bude neutralizovan.

-          Medijske manipulacije

Srbija je pod jakim evroatlantskim uticajem i na „bezalternativnom“ putu u EU.  Ova bezalternativnost nije neminovna, već je prihvaćena kao takva od strane političkih elita, kao preduslov dolaska na vlast. Sloboda, demokratija i ljudska prava su vrednosti koje nam se nude kao opšte prihvaćena norma EU, koja se u praksi može sagledavati kroz totalitarne modele. „Sloboda“ postoji i njeno postojanje se ne može dovoditi u pitanje. U skladu sa takvom postavkom, demokratsko izražavanje mišljenja i volje nije neophodno. Naprotiv. Svaki dijalog društva i analiziranje pozitivnih i negativnih strana pristupanja EU, izričito su nepoželjni. Evropske integracije se sprovode u atmosferi straha i pod konstantnim političkim ucenama od strane Brisela, koje političke elite u Srbiji prihvataju i ispunjavaju, bojeći se za sopstvene pozicije. Srbiji se stalno nude uslovi koje mora da ispuni, a po ispunjavanju već preuzetih, dolaze novi uslovi na red. Napredak Srbije na evropskom putu ocenjuje se prema političkim potrebama Brisela u zavisnosti od toga da li je u datom momentu potrebno da pohvale ili iskritikuju vlasti, a realno stanje je višestruko gore u poređenju sa nekadašnjim jednopartijskim sistemom. Sadašnja „sloboda medija“i „nezavisno sudstvo“ su na nivou koji je nezamisliv za mnoge diktature i neuređena društva. Mediji se mogu podeliti na one koji su pod direktnom kontrolom Zapada ili pod direktnom kontrolom vlasti.

Nezavisni mediji su potpuno marginalizovani, funkcionišu sa minimalnim resursima i prisutni su samo u formi internet portala ili internet radio-televizije. Zapadu je potrebna kontrola nad medijima u Srbiji kako bi delovao na javno mnjenje u Srbiji u skladu sa sopstvenim interesima, dok je režimu kontrola neophodna kako bi manipulisao činjenicama zarad opstanka na vlasti. Zapad koristi medije za dezinformisanje javnosti u Srbiji o svetskim dešavanjima, za ulepšavanje slike o EU, za sprovođenje anti-ruske propagande i za „preumnjavanje“ i „prevaspitavanje“ ljudi. Režim koristi medije za ulepšavanje slike o rezultatima sopstvene politike i za manipulisanje pre svega sopstvenog biračkog tela, koje je većinski pro-ruski nastrojeno. Državno rukovodstvo Srbije zvanično propagira vojnu neutralnost i ističe da vodi izbalansiranu spoljnu politiku. Međutim, takve tvrdnje su daleko od realnosti. Sadašnja vlast je od 2012. godine unapredila vojnu saradnju sa NATO i podigla je na najveći mogući nivo tako da je članstvo Srbije u NATO ostalo neispunjena formalnost koja onemogućava Srbiju da ima bilo kakva potraživanja. S druge strane NATO ostvaruje sva prava koja su im potrebna. Srbija je usmerena na vojno-tehničku saradnju sa zapadnim silama, SAD i evropskim članicama NATO, a takođe učestvuje i u borbenim misijama EU što automatski znači da nije „neutralna“. Saradnja sa Rusijom je na neuporedivo nižem nivou, ali se ta saradnja medijski promoviše, dok se saradnja sa SAD i NATO ne promoviše, čime se stiče pogrešan utisak. I pored svega, za Zapad nije više prihvatljiv ni minimalan nivo saradnje Srbije sa Rusijom, kao ni medijsko manipulisanje pro-ruskim osećanjima.

-          Poruke Srbiji iz SAD

Nedavno je prilikom posete Srbiji američki činovnik preneo vrlo jasnu poruku. Zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Hojt Brajan Ji je na srpskom jeziku u Beogradu rekao: „Ne možete sedeti na dve stolice“. On je u svom obraćanju pojasnio da zemlja koja želi da postane član EU, mora da pošalje jasnu poruku, a ne da balansira između dve strane. Takođe je napomenuo i da SAD ne razumeju zašto bi osoblje Srpsko-ruskog humanitanog centra trebalo da dobije diplomatski imunitet. Stavove koje je izrekao u Beogradu, američki zvaničnik je ponovio pre par dana u intervjuu koji je dao američkoj televiziji N1, ističući da je to zvanični stav Vašingtona. Iako takvi stavovi predstavljaju direktno mešanje u unutrašnja pitanja Srbije, američki zvaničnik ističe da svaka zemlja ima pravo da se strateški opredeli. Ostaje nejasno kojim mehanizmom Srbija može da se opredeli? Da li zemlju opredeljuju političke elite koje kontroliše Zapad ili demokratija podrazumeva i pravo na referendum na kom bi se narod izjasnio da li želi da pristupi EU pod jasno definisanim uslovima? Uslov Srbije za pristupanje EU je priznavanje nelegalne separatističke tvorevine, odnosno odricanje od dela svoje teritorije. Ovaj proces je doveden do kraja i od sadašnjeg režima se očekuje da potpiše sveobuhvatni mirovni sporazum sa Prištinom kojim bi Srbija legalizovala otimanje Kosova i obavezala se da neće onemogućivati ovoj teritoriji da na međunarodnom nivou funkcioniše kao država. Po svim pokazateljima, sadašnja vlast se unapred obavezala na takav korak. Osim priznavanja Kosova, evropske integracije obavezuju Srbiju da uskladi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa EU, što podrazumeva raskidanje Ugovora o slobodnoj trgovini sa Rusijom, zatvaranje Srpsko-ruskog humanitarnog centra i uvođenje sankcija Rusiji.

Zbog toga evropske integracije Srbije sada dobijaju toliku podršku od strane SAD, iako je proces proširenja EU zaustavljen i Srbija nema šanse da pristupi ovoj zajednici pre 2025. godine. Uzimajući u obzir sadašnje stanje EU, nerealno je očekivati bilo kakvu perspektivu u toj zajednici, koja ne uspeva da se izbori sa mnogobrojnim problemima. Na nerešenu ekonomsku krizu se nadovezala migrantska kriza uz koju se pogoršala bezbednosna situacija u EU. Nakon izlaska Velike Britanije iz EU, sada je na red došao talas separatizma u zemljama članicama, a u praksi se pokazalo da ne postoji jedinstvena politika EU po mnogim pitanjima. U takvoj situaciji nerazumljivo je da bilo koja država želi da prihvati probleme sa kojima se EU suočava, i to još po cenu nanošenja ozbiljne štete državnim i nacionalnim interesima, što se Srbiji nudi. Čak i da takvu suludu ponudu Srbija prihvati, to opet nije garant da će EU opstati u sadašnjoj formi i da će Srbija moći da ostvari bilo koji dobitak. Postavlja se pitanje zbog čega bi Srbija prihvatala krajnje štetne uslove koji se pred nju postavljaju kako bi ostala na putu integracija za koji se ne zna ni kada ni kako će se završiti.  Ipak, iz onoga što nam je saopšteno iz Vašingtona, jasno je da će uslediti dodatni pritisci u cilju zaokruživanja kosovske „nezavisnosti“ i raskidanja veza između Srbije i Rusije.

-          Odvraćanje Rusije sa Balkana

Odvraćanje Rusije sa Balkana će postati prioritet američke politike na Balkanu zbog toga što širenje ruskog uticaja može da dovede u pitanje sav dosadašnji protivpravni ulog američke politike. To se najpre odnosi na Srbiju, kao zemlju u kojoj je narod većinski  usmeren ka Rusiji.  Drugi razlog je taj što će se rezultat ovog poduhvata reflektovati i na ostale zemlje u regionu u kojima žive Srbi. Bez obzira na ustanovljeni anti-ruski kurs u CG ili BJRM, bez preusmeravanja Srbije na isti, ne može da se postigne cilj, a za SAD je to - Rusija van Balkana. Ovakva politika naravno nije ekskluzivna samo za naše područje, već SAD predstavljaju ozbiljnu prepreku razvoju saradnje između EU i Rusije. One gomilaju vojsku na granicama Rusije, u jugoistočnoj Evropi i na Baltiku,  i podstiču anti-rusku histeriju, plašeći Evropu Rusijom. Za SAD to predstavlja jedini način zadržavanja važne uloge u ovom delu sveta, a za sve ostale predstavlja ozbiljan problem i opasnost. Ali da se vratimo na Balkan. Na nedavno održanoj konferenciji Atlantskog saveta predočena je „nova američka strategija za Balkan“ iz koje se takođe vidi da SAD nameravaju da pojačaju svoje prisustvo na Balkanu. Ključne stvari koje SAD nameravaju da preduzmu su ubrzavanje evropskih integracija preostalih zemalja Balkana i pojačavanje vojnog prisustva, pre svega u bazi Bondstil. U izveštaju se takođe predlaže „istorijsko pomirenje SAD i Srbije“ i to jedino pod uslovom da se Srbija značajno distancira od Rusije.

Naravno istorijsko pomirenje s američke tačke gledišta ne podrazumeva vraćanje okupiranih teritorija i plaćanje ogromne materijalne štete načinjene u agresiji na Srbiju. Istorijsko pomirenje podrazumeva mirenje Srbije sa nametnutom ulogom večitog gubitnika koji se divi sopstvenom tiraninu i to onda kada je najslabiji. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio da je zadovoljan predloženom platformom Atlantskog saveta i da bi bilo dobro kada bi se to pretočilo u realnu politiku SAD. Međutim to nije sve što SAD pripremaju za Balkan. Za naredni period planirano je uspostavljanje još jače kontrole nad medijima i formiranje „Medijskog centra za borbu protiv ruskih dezinformacija“ u Srbiji. Ovaj Centar će se pre svega baviti dezinformisanjem javnosti, vođenjem anti-ruske propagande i usmeravanjem javnosti ka SAD, EU i NATO. Prema pisanju „Novosti“: „na ovom projektu su angažovani i NATO sektor za javnu diplomatiju iz Brisela i NATO Kancelarija za vezu u Beogradu, a važnu ulogu ima i Sajmon Ficgibon, ataše za odbranu u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu. Finansiranje projekta, ići će preko Atlantskog saveta, Nemačkog Maršalovog fonda, Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) koja je jedan od glavnih finansijera takozvanog nevladinog sektora u Srbiji, kao i preko Američke (vojne) komande za Evropu (USEUCOM)“. Pored toga, SAD će se usresrediti i na dodatno slabljenje strateške pozicije Srbije na Balkanu, upravljajući krizama i konfliktima u regionu. Pored albanskog faktora odnosno projekta „Velike Albanije“ vršiće dodatne pritiske podstrekivanjem vlasti u BiH da preispitaju „srpski krivicu“ u načinjenom „genocidu“, ali i preko novoizabranog rukovodstva BJRM koje će aktivno podržavati sve američke inicijative na Balkanu. Za svaki slučaj, Balkan je nedavno ucrtan kao potencijalna zona sukoba na karti koju je kreirao Američki centar za preventivnu akciju. Ako imamo u vidu da su SAD kreirale takvu situaciju na Balkanu da potencijalni sukobi stalno postoje i da Amerika uvek ima mehanizme da ih pokrene, onda to i nije preveliko iznenađenje. Više treba da posluži kao opomena.

-          Srbija bez strategije i kapaciteta

Nepostojanje ozbiljne državne strategije Srbije i amaterizam srpskih političara će doći do sve većeg izražaja u okolnostima koje se nameću. U unutrašnjoj politici je moguće manipulisati javnošću i sadašnja vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem je pokazala do sada neviđeno umeće manipulacije. Međutim, u međunarodnoj politici je svaki pokušaj takvog vođenja politike, posebno prema velikim silama, u startu osuđen na propast. Takva politika dovodi do gubitka poverenja i poštovanja na međunarodnoj sceni i do degradacije opšte pozicije države. Jasno je da je sadašnja deklarativna politika „balansiranja i vojne neutralnosti“ postala neodrživa i da se od Srbije očekuje da se opredeli. Pritom se evroatlantsko opredeljenje vlasti i političkih elita, uzima kao već jasno definisan stav. S obzirom na to da su sadašnje vlasti pre dolaska na funkciju jasno definisale svoje odnose sa Zapadom, one nisu u poziciji da odlučuju već da sprovode tuđe odluke, a u zapadnoj demokratiji se ne podrazumeva da narod  može da utiče na bilo kakave strateške odluke. Čak i ako je neki vid demokratije poželjan u SAD, to ne znači da je on dostupan drugim zemljama. I tu se krug zatvara.  Srbija treba da prizna Kosovo potpisivanjem sveobuhvatnoh mirovnog sporazuma sa Prištinom, da izbriše Kosovo iz Ustava, da raskine svoje odnose sa Rusijom (Trgovinski dogovor, Srpsko-ruski humanitarni centar i dr.), da uvede sankcije Rusiji čime će zaslužiti pomirenje sa SAD i da ubrza integracije kako bi joj ostalo vremena za čekanje pred vratima EU. Čak i da sadašnja vlast sprovede sve te samoubilačke korake, ni to joj ne bi osiguralo bezbrižan ostanak na vlasti, jer posle uslova uvek dolaze novi uslovi, a postoje još mnoga pitanja koja bi mogla da se reše u tuđu korist, od Dejtonskog sporazuma, do položaja manjina, Raške oblasti i sl. S druge strane, da bi se neko suprotstavio američkim težnjama, ucenama i lošim namerama, morao bi da poseduje i znanje i umeće, ali što je još važnije, da ne bude iskompromitovan ni po jednom osnovu. U tom smislu, Srbija (odnosno srpsko rukovodstvo) nema nikakvog kapaciteta za suprotstavljanje američkim težnjama. Posebno ako imamo u vidu pređašnje događaje u BJRM, gde se SAD kroz borbu protiv kriminala i korupcije obračunavaju i sa bivšim partnerima koji nisu imali previše razumevanja oko napuštanja vlasti. Interesantno je i da nove opozicione snage u Srbiji, koje bi volele da preuzmu (političku) ulogu sadašnjih vlasti, upravo insistiraju na neophodnosti borbe protiv kriminala i korupcije.

Za sadašnju vlast prekidanje odnosa sa Rusijom ne predstavlja strateški problem, pre svega zbog nedostatka odgovornosti, već predstavlja lični problem kojim bi onemogućili sebi da imaju bilo kakvu odstupnicu. I to je jedina srećna okolnost u sadašnjim uslovima. Međutim neizvesno je kakvu odluku će doneti, zbog toga što im okolnosti ni u jednom slučaju ne idu na ruku.

Ukoliko se Srbija reši da žrtvuje odnose sa Rusijom, to će joj dugoročno onemogućiti da povrati svoj suverenitet i da očuva teritorijalni integritet. Time bi Srbija ušla u novu destruktivnu fazu, kojom bi dovela u pitanje i položaj Srba u drugim državama regiona, ali i opstanak Srbije u krajnjoj liniji. Već sada mnogi Vučićevi nezavisni analitičari pojašnjavaju da je Rusija daleko i da Rusija zapravo nema ozbiljne namere sa Srbijom, čime javnost pripremaju na moguć raskid odnosa sa Rusijom. S druge strane, takav korak bi snosio velike posledice po vladajuće strukture jer je njihovo glasačko telo pro-ruski opredeljeno, i to bi dovelo do gubitka podrške u javnosti a zatim i do gubitka vlasti.  S druge strane, ukoliko vlast ne bude želela da raskine veze sa Rusijom, i suprotstavi se takvim težnjama Amerikanaca, borba protiv kriminala i korupcije će postati prioritet za demokratizaciju Srbije na putu ka EU. To za sadašnje vlasti predstavlja najgori mogući scenario odlaska sa vlasti.

U svakom slučaju će se narednih meseci rešavati pitanja koja će imati veliku važnost za budućnost ove države, a javnost u Srbiji, u najvećoj meri, nema mogućnost da sagleda ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo i da uvidi realne probleme sa kojima se suočavamo. Neizvesno je kakva će rešenja biti doneta i koji „sticaj okolnosti“ će presudno odlučiti o našoj sudbini.

Dobra stvar je da SAD ne ide ostvarivanje zacrtanih planova, što se vidi na primeru Bliskog Istoka i da dalji koraci koje preduzimaju na Balkanu mogu da imaju kratkoročni efekat. Promene na međunarodnoj sceni su nezaustavljive, a najpre će promene odnosa snaga na Bliskom Istoku imati svoj uticaj i na Balkan. Loša stvar je što ne koristimo tekuće promene za poboljšanje sopstvenih pozicija, već smo nemi posmatrači koji čekaju da lični interesi vladajućih „elita“, donesu najznačajnije presude.

Dragana Trifković, direktor Centra za geostrateške studije