Most na Ibru, ili - Da li će biti rata?

Mural "… jer odavde nema nazad" kod spomenika knezu Lazaru u centru Kosovske Mitrovice još nije prekrečen. Ali ta poruka srpskog prkosa sve se više pretvara u vapaj očaja; još glasniji i tužniji sad, kad se najavljuje da će (povrh svega) glavni most na Ibru biti otvoren za saobraćaj, dakle, za provalu sveg onog multikulturalizma i suživota od kojih u južnom delu grada, osim što odavno nema mesta za žive Srbe, ni mrtvim Srbima ne daju mira. Što je inače primetan civilizacijski iskorak u odnosu na oprobani pristup po kome je samo mrtav Indijanac – dobar Indijanac; Srbi nisu dovoljno dobri ni kad su mrtvi.

I zauvek će ostati nepoznato da li bismo ovako odstupali i tamo odakle nema nazad da onomad u Briselu nismo pristali na samoukidanje Civilne zaštite i svega ostalog što je Srbe štitilo upravo od ovoga što sad doživljavaju, i to u zamenu za ništa. Ili bi naše odbijanje da to učinimo tada samo ubrzalo sve ovo što nam rade sada; štaviše, onda kad pred Srbijom nisu postojale neke druge mogućnosti kakve nam se nude danas ako budemo dovoljno sposobni da ih prihvatimo.

Ali predstoji u ovoj situaciji jedno urgentnije pitanje. Ako otvaranje mosta bude iskorišćeno za provokacije i jačanje pritiska na Srbe – kao što hoće jer inače ne bi ni koketirali sa tom idejom u ovom trenutku – i ako se reakcija njihovih NATO prijatelja svede na protokolarno gunđanje koje ne proizvodi nikakav efekat – kao što će i biti jer je tako bilo i svaki put do sada a i sada govore da to treba da se rešava u Briselu, kao što govore i za ukidanje dinara pa mu to ništa nije pomoglo – kako će Srbija odreagovati?

Da li će i sama samo negodovati? Ili će tim povodom učiniti i nešto konkretnije? I šta to uopšte može da bude a da se, ako je ikako moguće, ne uđe u direktan sukob s NATO-om…

Sva je prilika da će to biti izbor između dva zla. I, kao takav, najblaže rečeno, sasvim nezahvalan. Nikome ne treba zavideti što će nešto morati da odluči; premda, naravno, treba imati u vidu i da su se sami kandidovali na izborima da dođu baš u takvu poziciju.

Naročito žalostan paradoks ovakve perspektive, međutim, sastoji se u tome što je Srbima i Srbiji na Kosovu i Metohiji nikad teže baš kada je Albanaca na Kosovu i Metohiji nikad manje. Ne samo da ih je popisana skoro četvrtina manje od onih dva miliona o kojima se govori iz navike, nego je sva prilika i da ih ima i ispod 900.000 koji zaista žive tamo. Što očigledno situaciju na terenu čini nešto manje nepovoljnom nego što smo skloni da verujemo.

Uprkos tome, ipak, nedavni NATO izveštaj engleskog lorda Marka Lankastera o njihovoj strategiji za Zapadni Balkan najavljuje dodatni pritisak na Srbiju da prizna samoproglašenu nezavisnost našeg Kosova. Pri čemu most u Kosovskoj Mitrovici u tu svrhu predstavlja još jednu prilično upotrebljivu polugu pritiska, pretnje i načina da se ostvari njihov cilj uvođenja te državolike tvorevine u NATO.

Sa živim ili mrtvim Srbima ili bez njih, svejedno; to je ionako samo jedan neprijatan detalj, a Amerikanci i njihovi lokalni izvođači radova već su pokazali kako se to uspešno rešava za samo nekoliko dana "Oluje"…

Lankasterov izveštaj dragocen je pak i zato što crno-na-belo potvrđuje sve što smo slutili i o NATO namerama u Bosni i Hercegovini. Gde se u cilju (i) njenog uvlačenja u njihov pakt planira nestanak Republike Srpske kroz ukidanje prava veta i ukidanje konstitutivnosti srpskog naroda u okviru BiH, što tamo eksplicitno piše.

I eto kako najednom savršeno jasno postaje šta su hteli da postignu pisci rezolucije o Srebrenici. Dok zgražavanje Mihaela Rota, šefa Odbora za spoljne poslove Bundestaga, zbog uvreda iz Srbije na račun Nemačke koja je u Srbiji ubijala sto Srba za jednog Nemca, može samo da izazove gađenje.

Ako se pak Srbi usude i da se pobune, utoliko gore po njih. Pa se u to ime u izveštaju engleskog lorda Lankastera traži snaženje NATO misije koja se u Bosni zove Eufor.

Najzad, i Žozep Borelj izražava bojazan da bi tenzije na Zapadnom Balkanu mogle da izmaknu kontroli. Budući da lepo možemo da vidimo ko to podiže tenzije na Zapadnom Balkanu, ovu njegovu bojazan pravilnije treba da shvatimo kao pretnju ratom i ucenu da će nam se to dogoditi ako mirno ne kapituliramo u skladu s receptom Mihaela Rota, onog lorda Lankastera i njima sličnih.

Oni jedino umeju da prete. To je jedina ponuda koja im je preostala.

I nikakvo čudo nije što sve to isto, samo krvavije i opasnije, od svih njih istovremeno vidimo i u odnosu na Rusiju. Ovaj iznenadni talas spontanih odluka kome trenutno prisustvujemo, da se dozvoli upotreba NATO oružja po ciljevima u dubini Rusije, predstavlja samo najnoviji u dosadašnjem nizu postupaka za koje su bili uvereni da će srušiti Rusiju na meru koju su joj odredili. Pa kad – od sankcija, preko tenkova do raznoraznih raketa, tehničke pojedinosti nisu ni bitne koliko namera – nijedno od upotrebljenog oružja nije uspelo, prešlo bi se na sledeće, s nadom da će biti još razornije.

Upravo tu se nalazi jedan strahovito važan detalj za razumevanje ovoga što se događa. Naime, ništa u pomenutom iznenadnom talasu spontanih odluka nije ni iznenadno ni spontano. Ali to, istovremeno, ne znači da je ovo proizvod bilo kakve promišljene strategije, nego iznudice. Nažalost, situaciju ovo ne čini manje opasnom.

I eto još jednog paradoksa: Što je Rusija uspešnija, situacija je opasnija. I to ne zbog Rusije koja pobeđuje, nego zbog onih koje Rusija pobeđuje.

(RT)