У реаговањима Слободана Гавриловића на ову хајку приметна је затеченост и нелагодност, будући да је дошао у ситуацију да доказује нешто што је општепозната чињеница, да је био дугогодишњи и искрени сарадник Зорана Ђинђића.

Пошто је Тома Николић сада у отворенијем односу према ДС, онда је могуће на тој страни очекивати одређене политичке договоре. Али, без обзира на то, мислим да је за реконструкцију Владе сувише рано и не очекујем такву могућност пре неких нових избора.

Наступ председника Републике и председника ДС-а Бориса Тадића на недавно одржаном Главном одбору доминантне и владајуће странке још једно је сведочанство колико смо ми далеко од демократског друштва и система у коме је партија одвојена од државе.

Може се поставити питање како се истакнути економски аналитичар либералне оријентације нашао на месту уредника економске рубрике Политике, листа који још није приватизован и налази се у већинском државном власништву. Вероватно за Мишу Бркића Политика сада није режимски лист.

Најзад је постало јасно како је зрењанинско локално руководство заборавило битну чињеницу - поштовање правне државе је предуслов без којег развојни пројекти остају само фабрике на папиру или кулисе од иверице.

Када љубитељ хоће озбиљну музику он иде у Коларац, ако воли добру литератуту походи Народну библиотеку, а ако, пак, жели духовно очишћење одлази у Саборну цркву. А када хоће озбиљне новине, купује Политику.

Сада антидржавна алијанса Тадић - Пастор мора да жури. Што брже ступање на снагу новог Статута Војводине заједно са одуговлачењем реализације споразума са Русијом у суштини су сегменти исте политике. Цена те „операције“ ће бити српски губитак Војводине.

„Преостале оранице и стратешки важне територије мењамо за обећања“, писаће после изнудице страног мешања у будућем најкраћем уставу скраћене Србије. То би био логичан последњи стадијум озбиљног обољења елите у кругу двојке.

Можда је време и последња прилика да српска десница отвори питање европске идеје у Србији. Шта за Србију данас представља европска идеја? Да ли је реч о неразумној потреби да се увек неком припада, или је то исказ припадности једном интернационалном пројекту?