Начелну благонаклоност, коју су као патриотска НВО уживали у националној интелигенцији, они су протумачили као „карт бланш“ за све што ће од сада страначки да раде. Узвикујући да их прати  „100 водећих српских интелектуалаца“ кренули су у политику, а нису се ни осврнули да погледају да ли ико иде за њима.

Прво, несумњиво је интересантно готово потпуно игнорисање обележавања годишњице смрти Слободана Милошевића и посвећивање целог медијског простора годишњици смрти Зорана Ђинђића. 

Опозиција у свом планирању изоставља дан после. Исувише је заокупљена организацијом протеста, заслепљена је каналисањем незадовољства народа према влади да не види да ће те рушевине запарложити и изјаловити земљу коју треба посејати и пожњети после избора.

Конференција Покрета несврстаних на министарском нивоу, макар и поводом јубилеја, јесте несумњиво значајан међународни догађај и прилика да домаћин потврди и ојача свој углед и међународне везе, да афирмише своје интересе и приоритете. Нема малих и безначајних партнера.

Критичка друштвена наука и мисао ионако одавно нема поверења у странке као основне елементе политичког живота. По њој, странке се у суштини, поготово у периодима друштвене стабилности, баве само собом, тј. повећањем своје моћи у подели власти.

Не верујем да ДС треба да остане на власти него мислим да их је већина за у затвор. Не верујем да је СНС у реду, осим као евентуално чистилиште када излазите из пакла. Мислим да смо и ми који кажемо „Коштуница је супер“ једни ординарни циници, јер није супер.

У сценарију који сам режира, муфтија треба да буде сам наспрам троје „већинаца“ који све и да желе, не могу да га одбране од њега самог.

Актуелни сукоб унутар коалиције подсјећа на причу о кокошки и јајету. Да ли је све почело још прошле године када је Тадић прозвао представнике крупног капитала, за које се претпоставља да су са Динкићем везани пупчаном врпцом, да дио свог богатства врате друштву.

Извештај се завршава обећањем да ће породица Вељковић бити обавештена о резултатима истраге, што се, наравно, није догодило, тако да родитељи још увек не располажу информацијама које би макар разјасниле  околности под којима је страдао њихов син.

За разлику од Милошевића који се супротстављао америчкој политици отвореног мијешања, нове власти у постоктобарској Србији прилично су благонаклоне и жмире на једно, а понекад и на оба ока када је у питању уплитање страног фактора и његов очигледан утицај на политички живот у Србији.