Ne slažem se ni sa jednom od ovih gluposti koje sam napisao, nego sam hteo da vidim kako izgleda kada radiš protiv svoje nacije i države. Mogu da vam kažem da je lakše nego što sam očekivao. Na sve strane nude se kvaziargumenti koje „Srbi" mogu da upotrebe protiv Srba.

Ne otkrivamo nikakvu tajnu kada kažemo da je Srbija bila u središtu pažnje u Brdu. Kako je jedan naš kolega rekao, mi svi za Srbiju hoćemo isto ono što je i Slovenija – koja je zajedno sa Srbijom nekada bila jedna od jugoslovenskih republika a sada predsedava EU – postigla. 

Na jednom plakatu piše: „Srbija se nalazi na Balkanu. Balkan u Evropi. Evropu predstavljaju evropski narodi. Srbija mora postati član evropske porodice naroda... Srbija nije izolovano ostrvo... Srbija je sastavni deo Evrope“.

U Srbiji nema antifašističkih pokreta nalik zapadnoevropskim. Kod nas ne postoje organizovane grupe tzv. aktivnih antifašista. Što se profašističkih grupica tiče, njih ima ali su marginalne – kako u pogledu brojnosti, tako i društvenog značaja. 

Iako je EU požurila da u roku od 24 sata „primi k znanju” jednostranu odluku Prištine, ona do današnjeg dana nije „primila k znanju” odluku Beograda da poništi taj akt.

Na scenu je izašla generacija koja menja stereotip po kome u Srbiji raste generacija anacionalnih, apolitičnih devojaka i momaka koje samo zanimaju šengenske vize, avganistanski prah i hongkonški plazma ekrani. Ali, koliko su „novi klinci” neskloni autizmu establišmenta devedesetih, toliko im je muka i od demokratske kooperativnosti” pred silom „koja ni Boga ne moli” – i što se pretvara u ponižavajuću snishodljivost

Danas ne samo da stvari stoje suštinski drugačije po svim osnovama (osim što je ruska kultura i dalje nepravedno marginalizovana u Srbiji), već se nekada ozloglašeno „Rusija i Kina“ na sav glas ponavlja možda i učestalije nego u zlatna vremena bombardovanja.

Dakle, nasuprot zvaničnoj verziji i njenoj jeretičkoj alternativi, rekao bih da je Đinđić postao žrtva nesrećnog spoja prilika (post)miloševićevske Srbije i vlastitog političkog temperamenta.

I upravo je u tome bila - i nažalost ostala - ključna greška zapadne i domaće liberalne elite. Đinđić, sa svim svojim dobrim i lošim osobinama, nije došao na vlast u jednom stabilnom demokratskom poretku, sa jakim demokratskim ustanovama i oveštalim demokratskim pravilima igre koji bi podsticali njegove vrline i ispravljali njegove mane.