Kao što, valjda, i vrapci znaju, u Srbiji je ćirilica u skužbenoj upotrebi, ali je i ovim simpatičnim ptičicama jasno da se to često zaboravlja. Na primer, kad su uvedene nove registracione tablice za automobile, tadašnji ministar policije izjavio da je na njima poštovana ravnopravnost pisama.

Kada se gledaoci u bioskopima suoče sa ovim ubedljivo odigranim, a duboko tragičnim i uzvišenim likovima naše istorije, svakako će biti poraženi jasnim i nedvosmislenim saznanjem koliko smo se mi danas, kao društvo, udaljili od ideala koje otelovljuju junaci Koljevićevog filma – koliko smo navikli na ropstvo, ravnodušni prema istini, oguglali na laži.

Mali narodi oduvek su bili izloženi kulturnom imperijalizmu. Kulturne metopole nastoje da nametnu svoje koncepte, slike sveta, značenja. U neslavnoj kolonijalnoj i imperijalnoj istoriji velikih sila njihove kulture nisu bile neutralne već su itekako služile porobljivačkim poduhvatima.

Kusturica nije dozvolio da stogodišnjica Sarajevskog atentata prođe pored nas neobeleženo kao što je prošla saga o celokupnom Prvom svetskom ratu koju smo kroz istorijske udžbenike dobijali u nepotpunoj verziji.

Revizionistička histerija koja je, povodom obeležavanja početka Velikog rata, zahvatila ne samo političke, već i stručne krugove, ozbiljna je opomena svima onima koji se zalažu za odbranu istine i slobode.

Sve navedeno predstavlja zatečeno stanje stvari u srpskoj intelektualnoj javnosti koje je manje-više svima dobro poznato, ali ono što je najstrašnije u vezi sa ovom galopirajućom degradacijom intelektualne elite i kapaciteta srpskog društva jeste to što ovaj trend nije „mimo sveta“, kako neupućeni novinari i komentatori predstavljaju.

Ali, u isto vreme, ne smemo propustiti i da afirmišemo i naše srpsko stanovište koje je posebno važno kada se razmatraju ovako izuzetno važna istorijska pitanja kao što su uzroci nastanka Prvog svetskog rata.

Činjenica je da devojčice, tj. devojke u srednjim školama – kao i u osnovnim – u proseku postižu bolje rezultate, da manje odsustvuju sa nastave i da su disciplinovanije. A da nije možda tu reč o suptilnoj diskriminaciji dečaka, tj. mladića? Niko tu tezu još nije ozbiljno uzeo u razmatranje.

Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Ovi današnji roditelji nemaju te čudne ideje. Umesto da propadaju u zemlju pred svetom od sramote što su od dece napravili neandertalce, oni propadaju u zemlju pred decom kad ne mogu da im kupe besni telefon ili kad ne znaju da umesto njih napišu sastav za peticu.