Kosovo i Metohija | |||
Značaj jednostrane izjave u međunarodnopravnoj jurisprudenciji - Fenomenologija izdaje |
četvrtak, 16. februar 2023. | |
U opštem galimatijasu dodeljenih i doživljenih uloga, u turobnoj srpskoj stvarnosti, nad koju se nadvila senke nemerljive istorijske izdaje, prisutna su svakodnevna preispitivanja pojma priznanje Kosova i Metohije, te uloge i značaja Ustava RS, parlamenta, referenduma, ovlašćenja predsednika, vlade RS i sl. U kakofoniji razmatranja koja su svedena na nivo bezočnih opravdanja izdaje - u vidu potpisivanja tzv. Francuskonemačkog predloga, često se u javnosti postavlja pitanje – način i oblik priznanja samoproglašene tzv. Republike Kosovo, te da li je potpis najviših državnih funkcionera dovoljan, makar on bio i protivustavan. Posledica činjenice da nakon što je svaki politički i institucionalni oblik delovanja u Srbijici uništen, jeste zamagljivanje svih vidika. Ma kako čudno zvučalo – na ruševinama onoga što je ostalo od međunarodnog prava, ipak, međunarodnopravna jurisprudencija odavno je dala odgovore na ova pitanja. Bez namere da se dobronamerni čitalac odvede u zamke dijalektičkih prepredenosti i svakojakog cepidlačenja - tako karakterističnih za svaki pravni ogled, na ovom mestu, izložiće se nekoliko primera koji jasno upućuju na suštinski zaključak ovog teksta: svako potpisivanje „francuskonemačkog predloga“ ili bilo kakvog sličnog akta – sa neke druge adrese, predstavlja sa aspekta međunarodnog prava eksplicitan izraz priznanja tzv. Kosova kao nezavisne države. U tom smislu ukazuje se na sledeće:
Ma kako se Ustavni sud uporno trudio da prikaže Briselski sporazum kao akt političkog karaktera koji nema pravo dejstvo, svima je jasno da Briselski sporazum kao i Sporazum iz Vašingtona već uveliko proizvode pravna dejstva u okviru pravnog poretka Republike Srbije. To nam je poslednji put objasnio ambasador Izraela, opravdavajući priznanje Kosova kao nezavisne države. I površan pogled na najznačajnije međunarodnopravne akte kao što su: Povelja UN, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Bečka konvencija o ugovornom pravu, Konvencija UN o pravu mora, norme humanitarnog i ratnog prava, Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, Statut Međunarodnog suda pravde, jasno potvrđuju: svaki jednostrani akt predsednika države, predsednika vlade ili ministra inostranih poslova proizvode dejstvo u međunarodnom pravu. Danas je teorija međunarodnog prava jednodušno na stanovištu da jednostrani akti država predstavljaju izvor prava (Luj Le Fir, G. V. Ignatenko, Antonio Kaseze, Ian Braunli, Vilijam Šabas, Virali, Pele, S. Avramov, S. Đorđević, B. Krivokapić, B. Janković, V. Dimitrijević, Z. Radivojević, Anziloti, E. Saj, Goralčuk, F. V. List, L. Openhajm, K. Dehring, G. Venturini i dr.). Praksa međunarodnih sudova, je potpuno na stanovištu da jednostrani akti država predstavljaju izvor međunarodnopravnih obaveza. Međunarodni sudovi su dužem vremenskom periodu, počev od početka XX veka pa do danas, u više navrata potvrdili postojanje jednostranih akata država sa obavezujućim dejstvom. Takvi su slučajevi: Eastern Greenland Case, Nuclear Tests Case, Nicaragua Case, Frontier Dispute Case, Case concerning Armed Activities on the Territory of the Congo. Nakon ovako izraženih stavova suda stručna javnost je prepoznala značaj ovih izvora prava, tako da je i Međunarodna komisija za međunarodno pravo 2006. godine usvojila set Vodećih principa „koji se primenjuju na jednostrane akte država koji izazivaju pravne posledice“. U poznatom predmetu „Grenland“ („Eastern Greenland Case“), Sud je zauzeo sledeći stav: „Priroda odgovora koje je dao Ministar spoljnih poslova u ime svoje vlade, u odgovoru na zahtev diplomatskog predstavnika druge strane, u vezi sa pitanjem, obavezuje državu kojoj ministar pripada.“ U istom predmetu Sud je izveo i ovakav zaključak: „kao rezultat izjave uključene u Ihlenovu deklaraciju od 22. jula 1919., Norveška je u obavezi da se uzdrži od osporavanja Danskoj suvereniteta nad Grenlandom u celini, i a fortiori uzdržaće se od okupacije dela Grenlanda.“ Sud je takođe zaključio da je „na osnovu ovog usmenog izlaganja, Norveška morala da se uzdrži od osporavanja danskog suvereniteta nad celim Grenlandom.“ Važno ja ukazati na stav MSP-a izražen u predmetu Nuclear Tests Case iz 1974.godine:
„Kao što se i samo pravilo pacta sunt servanda u pravu ugovora zasniva na dobroj veri, tako se i jednostranom izjavom prihvata obavezujući karakter“, ...„ Dobro je poznato da izjave date jednostrano, akti koji se tiču pravnih ili činjeničnih situacija mogu imati efekat stvaranja pravnih obaveza.“ U navedenoj presudi MSP poseban značaj pridaje izjavama koje daju organi vlasti u međunarodnom opštenju. U tom smislu MSP je razmatrao „jednostrane izjave francuskih vlasti učinjene van suda, javno i erga omnes“. MSP je zauzeo stav da su izjave učinjene erga omnes i zaključio da one proizvode pravne posledice: Identični pravni stavovi prisutni su u praksi MSP-a i u predmetima: spor oko prava ribolova između Norveške i Ujedinjenog kraljevstva (presuda iz 1951. godine), spor oko prava azila između Kolumbije i Perua (presuda iz 1950. godine), status Jugozapadne Afrike (savetodavno mišljenje iz 1950. godine), spor između Etiopije i Liberije protiv Južne Afrike (presuda iz 1966. godine), spor oko prava prolaza na indijskoj teritoriji između Portugalije i Indije (presuda iz 1960. godine), kao i u navedenom sporu između Novog Zelanda protiv Francuske u vezi sa nuklearnim probama (presuda iz 1974. godine). Vredan pažnje (u kontekstu teme teksta) je i postupak koji je 1994. godine pokrenula Savezna Republika Jugoslavija protiv NATO država. Nakon podnošenja zahteva sudu, tužene države su verbalnom notom (izjašnjavajući se o zahtevu), kojom su potvrdile prijem zahteva, istakle da „prijem zahteva ne konstituiše izraz saglasnosti na nadležnosti Međunarodnog suda.“ Na taj način MSP nije ni doneo bilo kakvu odluku u vezi sa tužbom SRJ, jer nije mogao da utvrdi svoju nadležnost shodno članu 38. stav 5. Pravilnika Suda. Navedeni slučaj prilog je tezi jednostranim aktima države koje predstavljaju izvor prava i obaveza, odnosno pravnih posledica. O pravnim posledicama i značaju jednostranih akata države svedoči još jedan detalj iz bliže prošlosti, a koji jasno potvrđuje (i kroz naše državno iskustvo) da jednostrani akti države proizvode pravne posledice. Dana 27. aprila 1992. godine učesnici zajedničke sednice Skupštine SFRJ, Narodne Skupštine Republike Srbije i Skupštine Republike Crne Gore, usvojili su deklaraciju u kojoj se (između ostalog) navodi: „Savezna Republika Jugoslavija, nastavljajući državni, međunarodnopravni i politički subjektivitet Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, striktno će poštovati sve obaveze koje je preuzela SFR Jugoslavija na međunarodnom planu...Ostajući vezana svim obavezama prema međunarodnim organizacijama i institucijama čija je članica....“ U zvaničnoj noti od 27. aprila 1992. godine, koju je uputila stalna misija Jugoslavije pri UN, stoji sledeće: „...Striktno poštujući kontinuitet međunarodnog subjektiviteta Jugoslavije, Savezna Republika Jugoslavija će nastaviti da izvršava sva prava sa kojima raspolaže, kao i obaveze koje je preuzela Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija u međunarodnim odnosima, uključujući njeno članstvo u svim međunarodnim organizacijama i učešće u međunarodnim ugovorima koje je Jugoslavija ratifikovala ili kojima je pristupila“ Značaj ovih jednostranih izjava u kontekstu naše teme ne odnosi se na pitanje kontinuiteta, već na pravne posledice i konkretne efekte koju su ovi jednostrani akti države prouzrokovali u međunarodnopravnom prometu. Nešto kasnije, raspravljajući po prigovoru nenadležnosti u predmetu Bosna i Hercegovina protiv Srbije, polazeći od napred navedenih i citiranih jednostranih akata države, MSP (Presuda, paragraf 121) je zauzeo stav da: „Ova namera, izražena od strane Jugoslavije, da je i dalje obavezuju međunarodni ugovori čija je ugovorna strana bila bivša Jugoslavija, potvrđena je zvaničnom notom od 27. aprila 1992. godine, koju je Stalna misija Jugoslavije pri Ujedinjenim nacijama uputila Generalnom sekrataru UN...Dakle, Jugoslavija je bila vezana odredbama te Konvencije na dan kada je podnet Zahtev za pokretanje postupka u ovom sporu odnosno 20. marta 1993. godine.“
Isti stav o pravnim posledicama jednostranog akta države MSP je zauzeo i u ranijem predmetu: Legalnost upotrebe sile – Srbija i Crna Gora protiv Belgije iz 2004.godine, u kome je istaknuto: „Savezna Republika Jugoslavija je sa svoje strane, zadržala stav da ona nastavlja pravni subjektivitet SFRJ. Ova tvrdnja jasno je izneta u zvaničnoj noti od 27 aprila 1992. godine...“ Poseban značaj jednostranih akata kao izvora prava u vidu priznanja predstavljala je odluka Egipatske države data za vreme "Suecke krize“ od 24. aprila 1957. godine, koja je na neki način jednostrane akte države uvela u rang izvora prava. Identičan primer predstavlja Priznanje Vlade FNRJ od 13. aprila 1946. godine, kojim je Vlada FNRJ priznala “kao jedinu legitimnu vladu Španije – Špansku republikansku vladu pod predsedništvom dr Hose Hiral Pereire“. Još jedan primer jednostranih akata države kao izvora prava predstavljaju i izjave država nastalih nakon raspada SSSR-a. Naime, iako su države – bivše članice SSSR-a u Alma Ati izjavile da „stvaranjem Zajedice...Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika prestaje da postoji“, u formi jednostranih akata ove države su potvrdile da „države Zajednice podržavaju kontituitet Rusije po pitanju članstva SSSR-a u UN, uključujući tu i stalno mesto u Savetu bezbednosti i u ostalim međunarodnim organizacijama.“ Nakon ovih jednostranih akata država - bivših članica SSSR-a, Ruska federacija je ostvarila pravo na kontinuitet u UN.
Na osnovu prethodnog razmatranja možemo zaključiti da jednostrani akti država predstavljaju akte države preduzete od strane nadležnih organa, koji su u stanju da u pravnom prometu, to jest u odnosu te države i drugih subjekata međunarodnog prava i uopšte u međunarodnom pravu, proizvedu određene pravne posledice. Prenešeno na naš teren, možemo reći da se u slučaju potpisivanja dostavljenog francuskonemačkog „Sporazuma“ radi o formalnom jednostranom pravnom aktu, koji se može pripisati jednoj državi, članici međunarodne zajednice i koji proizvodi posledice nezavisno od volje i postupanja drugih država i subjekata međunarodnog prava ili učesnika u predmetu na koji se odnosi jednostrana izjava volje. Na kraju, jasno je da bilo kakav potpis i saglašavanje predsednika republike, presednika Vlade ili ministra inostranih poslova sa ponuđenim sporazumom ( o čemu rečito svedoče odredbe Bečke konvencije o ugovornom pravu), sa ili bez dozvole nemoćnog parlamenta, sa ili bez referendumskog izjašnjavanja, sa ili bez perspektive ulaska u međunarodne organizacije ili UN, predstavlja obavezujući akt za Srbiju. Rečeno jasnije: reč je o eksplicitnom priznanju Kosova i Metohije kao nezavisne države. Kasnije opravdanja izdaje ili zakasnelo delovanje državnih organa neće imati bilo kakvog efekta. Srbiju čeka lagano umiranje u sramoti i naravno – nastavak procesa dezintegracije. Neka se spremi Republika Srpska! |