Vestfalijanski princip i međunarodno pravo

Dušan Bataković, ambasador u Francuskoj i predsednik naše delegacije, ističe da je kosovska unilateralna deklaracija o nezavisnosti kršenje samih osnova internacionalnog prava baziranog na principima teritorijanog suveriniteta i integriteta svake članice UN (2009). Ovo je za dugo vreme bila, a i sada je po mnogima, paradigma internacionalnih odnosa poznata kao vestfalijanski sistem (“The Westphalian System”). Ovaj sistem je baziran na tri principa; suverenost država, princip pravne jednakosti između država članica, i na kraju princip uzajamnog nemešanja ili neintervenisanja država članica UN. Najveći promoter ovog sistema je, svakako, John Rawls i njegova knjiga “A Law of Peoples“ (1999).

Međutim, sredinom druge polovine dvadesetog stoleća dolazi do prave erupcije teoretskih radova koja kritikuju vestfalijanski koncept suverenosti država. Vestfalijanski koncept, nažalost, postepeno se napušta kao ustaljena praksa u međunarodnoj praksi, iako u formalnom smislu još uvek ima svoje mesto u internacionalnom pravu. 

Evropska unija, na primer, jeste koncept koji je u nekoj vrsti konflikta sa vestfalijanskim konceptom suverenosti država, jer podrazumeva prenos dela suveriniteta na evropsku administraciju. Politika globalizacije, kao dominantni ekonomsko-politički trend svetske administracije, suštinski potkopava vestfalijanski sistem i mnogo puta na direktan i indirektan način promoviše novi trend u međunarodnim odnosima koji ne poštuje princip suverenosti i teritorijalne nedodirljivosti, u šta smo se uverili u realnom životu na primeru bivše Jugoslavije, Avganistana, Sudana, Istočnog Timora , Iraka...

Uoči bombardovanja bivše Jugoslavije 1999. godine generalni sekretar UN Kofi Anan objavljuje princip “sovereign impunity” kojim se ne prihvata suverinitet spoljnih granica članica UN kada su u pitanju masivna i sistemska krčenja ljudskih prava. Bila je ovo jasna demonstracija novog koncepta u međunarodnim odnosima, takozvana humanitarna intervencija usmerena prema dražavama članicama UN koje nisu u stanju da obezbede poštovanje ljudskih prava na široj osnovi, kao što je genocid i etničko čišćenje, ili su pak pretnja svetskoj zajednici. Ovo je princip “Contingent sovereignty” koji je ozbiljno prodrmao vestfalijanski princip suverenosti i teritorijalne nedodirljivosti. .

Joška Fišer, nemački ministar spoljinih poslova, godine 2000. otvoreno je kritikovao vestfalijanski sistem kao direktnu opasnost koncentraciji moći Evropske unije. Nešto ranije generalni sekretar NATO Havijer Solana (1998) nalazi da vestfalijanski sistem nije u koraku sa savremenim društvom i demokratijom i kao takav ozbiljno ograničava ove procese.

Deklaracija univerzalnih ljudskih prava koja se, nažalost, primenjuje više mehanički nego suštinski, podrazumeva i zaštitu “ugroženih manjina" od strane većine. Ovu ugroženost manjine od strane većine, ad hok, sud u Hagu je temeljno argumentovao i legalizovao svojim presudama, a ovo je jedan od vaznih principa u međunarodnim odnosima kada se radi o ljudskim pravima.  

Legalno pravo Srbije na teritorijalni integritet je očigledan i jasno utemeljen princip u klasičnom međunarodnom pravu u mnogim međunarodnim ugovorima, Rezoluciji 1244 UN i Povelji Ujedinjenih nacija.

Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova

Međutim, vremena su se promenila pa je i tumačenje međunarodnog prava dobilo nove dimenzije. Naime, slučaj deklaracije o proglašenju nezavisnosti Kosova je prikazan kao jedinstven u svetu, ireverzibilnog karaktera. Zatim, teritorijalni integritet Srbije u preambuli Rezolucije 1244 je više deklarativan nego što je to u operativnom smislu, štaviše, u apendiksu iste rezolucije akcenat je stavljen na političko rešenje finalnog statusa Kosova, što se i desilo (po strogo režiranom scenariju). Nadalje, pravo na samoopredeljenje koje je definisano od strane ICJ kao “jus cogens” je već dobilo svoju realnost u praksi na primeru Istočnog Timora. Krucijalni argument je, svakako, činjenica da je pravo na samoopredeljenje već priznato ostalim republikama SFRJ, a Kosovo je imalo legalni status kao i ostale republike do 1990. godine, po tumačenju svetske zajednice.

Međunarodno pravo postaje predmet novog redefinisanja kako njene suštine u kontekstu globalnih procesa i ljudskih prava, tako i u cilju zadovoljenja savesti i morala svetske zajednice. Novi svetski poredak je već odavno nametnuo nove pravne i ekonomske norme i standarde koji se, uostalom, svakodnevno usklađuju u naš pravni, kulturni i ekonomski sistem, tako da ima malo mesta da se kazaljke časovnika vrate unazad, ma koliko se nama to činilo nepravedno i surovo, a, jeste nepravedno i surovo prema jednoj maloj zemlji kao što je Srbija. Uostalom, tu su mediji svetske administracije koji će odrediti šta je nepravedno i ružno, a šta pravedno i lepo.

Jasno je da jedna mala zemlja kao što je Srbija ne može realno očekivati punu ravnopravnost u odnosima sa svetskom administracijom kao što su SAD i Evropska unija. Međutim, da li je argumentacija koju Srbija prezentuje u odbrani svojih legalnih i legitimnih prava u okviru međunarodnog pravnog sistema dovoljno realna i konzistentna politici koja mora da se oslanja na jasno izraženu kolektivnu svest koja je suštinski kohezioni činilac u odbrani nacionalno-državnih interesa, pa i razvoja same demokratije? 

Jasno je da Srbija nema kolektivnu svest na dovoljnoj visini za vođenje pragmatično principijelne politike, niti ima političku elitu koja ima moć anticipacije svojstvene tehnokratsko-organizovanoj eliti. U ovakvom društveno-političkom ambijentu otpočeli su demokratski procesi u Srbiji, i nažalost, do današnjeg dana ovi procesi su opterećeni istim problemima, ali sada u vrtlogu još komplikovanijih i složenijih međunarodnih odnosa.