.jpg)
| Kosovo i Metohija | |||
Umišljaj izgubljene bitke |
 |
 |
 |
| četvrtak, 21. avgust 2008. | |
 Nema dileme da nakon formiranja nove vlade i nova „socijalno odgovorna“ vlada, kao problem prioriteta ili prioritet problema, doživljava nastavak borbe za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Ono što se, svakako, može zapaziti jeste pozivanje na kontinuitet u borbi za Kosovo i Metohiju. Nesumnjivo je da je jedan od najvećih kvaliteta, pa i najvećih dometa borbe za očuvanje Kosova i Metohije predstavljao nacionalni konsenzus svih stranaka u Srbiji. I da je takav konzenzus ipak dao rezultate, ukoliko prenebregnemo činjenicu da je nacionalni konsenzus rezultat vredan pažnje sam po sebi. Rezultat se ogledao u činjenici da je najpre odloženo proglašenje nezavisnosti Kosova, da je podrška u Savetu bezbednosti onemogućila primenu ahtisarijevog plana, pa se krenulo alternativnim stranputicama Ujedinjenih nacija, koje prete da, inače urušen sistem UN, pretvore u pravu ruinu, a potom i kroz činjenicu da je svega 45 zemalja priznalo secesiju Kosova.Ali, kako u svakoj borbi to biva, vremenom je potrebno da se strategija promeni, shodno okolnostima na terenu, te da se sa istom onom iskrenošću i posvećenošću nastavi borba za proklamovani prvorazredni nacionalni i državni cilj. To je bila nesavladiva prepreka za deo srpke političke elite. Danas je jasno da je jedna od jabuka razdora prethodne vlade bila i deo akcionog plana koji je podrazumevao pokretanje sudskog procesa pred Međunarodnim sudom pravde (u daljem tekstu: MSP), protiv zemalja koje su priznale secesiju Kosova. I, nasuprot prijateljskim savetima i odredbama međunarodnog prava koje su gotovo mogle da predvide ishod ove pravničke borbe, očigledno je da je jedan deo političke elite imao „skrivenu agendu!“. Nakon formiranja nove vlade, krenulo se alternativnim putem na mogućnosti koje predviđa Povelja UN, i već je proklamovano da će Srbija zatražiti, na septembarskom zasedanju Generalne skupštine, savetodavno mišljenje MSP povodom secesije Kosova. Neminovno je da se prilikom svakog poduhvata, pa i prilikom namere da Generalna skupština UN, zatraži savetodavno mišljenje MSP, procene sve okolnosti, izmere sve uloge, kako se plan ne bi sveo na promašaj i iskazivanje nemoći, kako predlagača tako i nemoći UN, ili još jedno sputavanje međunarodnog prava. Zato se mora ukazati na potencijalne rizike koje isti nosi sa sobom, preteći da se pretvori u poraz, a pobeda svede na jalovu debatu o međunarodnom pravu i stanju sistema UN, a koja u suštini neće predstavljati ni moralnu pobedu Srbije, kao jedinog očekivanog rezultata usvajanja predloga Rezolucije. Iz tih razloga smatramo da je neophodno ukazati na sledeće. Svakako je nasušna potreba da se MSP uključi u pitanje secesije i priznanja secesije Kosova. I nema dileme da sistem UN, pruža mogućnost (član 96) da Generalna skupština UN zatraži savetodavno mišljenje MSP, jer je MSP glavni sudski organ UN (član 92. Povelje i član 1. i član 65. Statuta MSP). U dosadašnjem trajanju generalna skupština je 14 puta podnosila zahtev MSP. U tom smislu, nije nerealno da Generalna skupština OUN zauzme stav o pitanju koje je od bitnog značaja za međunarodni mir i bezbednost. To pravo je priznato članom 10. i članom 11. stav 2. Povelje. Međutim, u svetlu poslednjih dešavanja pred Savetom bezbednosti i stepena poštovanja međunarodnog prava (pri čemu je Povelja UN, svakako jedan od najznačajnijih akata), želimo da ukažemo na jednu bojazan. Bojazan koju predstavlja tumačenje, za sada u obećavajućoj najavi, da navedeno pravo Generalne skupštine nije apsolutnog karaktera, već je ograničenom članom 12. Povelje, premda je ovlašćenje Generalne skupštine da zahteva savetodavno mišljenje od MSP, članom 96. stav 1. Povelje, dovedeno u istu ravan sa identičnim ovlašćenjem Saveta bezbednosti i ima karakter opšteg ovlašćenja. Zato je potrebno, opreza radi, inicijativu Srbije posmatrati kroz prizmu člana 12. Povelje, koja onemogućava Generalnu skupštinu da čini bilo kakve preporuke, u uslovima dok Savet bezbednosti „u pogledu bilo kojeg spora ili situacije izvršava zadatke dodeljene mu ovom poveljom“ (1). Iskreno posmatranje svelo bi se na zaključak da u uslovima u kojima se Savet bezbednosti bavi pitanjem Kosova u okviru nadležnosti iz člana 24. Povelje, uz nekoliko bezuspešnih sednica Saveta bezbednosti, jasno je da se aktivnost Saveta bezbednosti ne može okarakterisati kao «bavljenje». Navedeno ukazuje da postoji velika potreba da se Generalna skupština aktivira po ovom pitanju. O navedenom svedoči Rezolucija Generalne skupštine UN „Ujedinjeni za mir“ iz 1950. godine. Navedena rezolucija omogućava da Generalna skupština može zauzeti stav u slučajevima kad postoji pretnja miru – narušenje mira ili agresija, u uslovima kada Savet bezbednosti nije mogao da postigne jednoglasnu odluku, da zaseda i zauzme stav tj. preporuke o merama koje treba preduzeti (2). Međutim, ovaj tekst i ima nameru da ukaže na moguće prepreke srpskoj inicijativi, koje su predvidljive do mere nezaobilaznosti. U tom smislu se može reći da upravo navedene aktivnosti Saveta bezbednosti mogu da se pojave kao problem. Naime, nije neočekivan stav SAD ili Velike Britanije (3) koje se mogu pozvati upravo na činjenicu da problem Kosova i dalje predstavlja predmet aktivnog bavljenja SB, (o čemu svedoče gotovo mesečna razmatranja izveštaja predstavnika UN), te da je svaka aktivnost Generalne skupštine protivna odredbama člana 12, bez obzira na član 96. Povelje UN. Istovetnu primedbu uložio je Izrael, nakon usvajanja rezolucije Generalne skupštine od 08.12.2003. godine, kojom je zahtevano da MSP, da savetodavno mišljenje povodom izgradnje zida (tzv. „bezbedonosne ograde“) od strane Izraela, imajući u vidu načela međunarodnog prava, i odgovarajuće rezolucije Saveta bezbednosti i Generalne skupštine. Naime, Izrael je, kao razlog ništavosti Rezolucije Generalne skupštine, kojom je zahtevano savetodavno mišljenje MSP-a, naveo upravo činjenicu da Generalna skupština ne može raspravljati o pitanju međunarodnog mira i bezbednosti, dok o istom pitanju odlučuje Savet bezbednosti u smislu člana 12. povelje, te da MSP nema nadležnosti da odlučuje o pitanju koje je u suštini „političko“. (4). U kontekstu rečenog, ukazuje se da ključna uloga na jedan način pripada i generalnom sekretaru UN. Naime, generalni sekratar UN, shodno članu 12. stav 2. povelje „sa pristankom SB obaveštava Generalnu skupštinu .... o svim predmetima koji se tiču međunarodnog mira i bezbednosti, a kojima se bavi Savet bezbednosti“. Imajući u vidu da je generalni sekretar UN, Ban Ki Mun, već načinio presedan omogućavajući dolazak misije „EULEKS“ na Kosovo, bez odobrenja i mimo odluke SB, jasno je da će i generalni sekretar kao izvestilac o radu SB, izvestiti da se SB još uvek bavi Kosovom, te da nema uslova da se tim problemom bavi i Generalna skupština. Navedenom u prilog može se pridati i činjenica da su odredbe Povelje UN, u poslednjoj deceniji 20. veka relativizovane do krajnjih granica, tako da niz presedana koje su načinile UN, uveliko nadmašuje napore ka daljoj kodifikaciji međunarodnog prava u okviru UN. Možda je trebalo razmotriti mogućnost da savetodavno mišljenje zatraži neka specijalizovana agencija (5) (član 57, član 96 stav 2. Povelje UN). U tom slučaju bi bilo potrebno obezbediti većinu u Generalnoj skupštini, za izglasavanje davanja ovlašćenja specijalizovanoj agenciji da pokrene postupak i zatraži savetodavno mišljenje MSP-a. U trenutnoj situaciji, navedeno rešenje predstavlja poželjniji put, budući da omogućava članicama UN, da aktivno deluju bez potrebe (i predvidljive želje) da ulaze u konflikt ili budu deo polarizacije u Generalnoj skupštini. Iz tih razloga, potrebno je ukazati i sagledati sve mogućnosti, što podrazumeva i razmatranje svakog zlonamernog tumačenja Povelje UN, ma kako to apstraktno zvučalo. Najpre, mora se ukazati da se inicijativa pokreće u vreme kada više ne postoje apsolutne vrednosti u međunarodnom pravu. U vreme kada su instituti poput suvereniteta, suverene jednakosti, teritorijalnog integriteta, secesije ili agresije relativizovani do mere vulgarnosti. Posebno se ukazuje da su se kroz jugoslovensku krizu prelamali gotovo svi instituti međunarodnog prava: od pitanja kontituiteta i secesije, priznavanja unutrašnjih granica za međunarodne, ekonomske sankcije, osnivanje AD HOC tribunala, humanitarne intervencije, agresija, postupci pred međunarodnim sudom, statusna pitanja članstva u međunarodnim organizacija, prekoračenje ovlašćenja generalnog sekretara itd. Te i takve činjenice upozoravaju i ukazuju na potrebu sveukupnog sagledavanja kako pravnih normi tako i mogućnosti zloupotrebe i kršenja međunarodno pravnih normi. Od posebnog je značaja i sama činjenica da članovi UN treba da odluče o pokretanju postupka za ocenu legalnosti proglašenja nezavisnosti kao posledicu secesije dela jedne države, što samo po sebi postavlja verovatno najznačajnije pitanje međunarodnog prava, pored pitanja agresije. Gotovo da nema zemlje, članice UN, koja se nije susrela, tokom svoje istorije, sa pitanjem secesije: da li kao način nastanka same države ili u vidu gubitka dela teritorije. Navedeno samo ukazuje na kompleksnost pitanja secesije koje nikada nije bilo aktuelnije, još od vremena osnivanja UN i procesa dekolonizacije. Ova činjenica mora predstavljati predmet posebne procene onih koji predlažu da se Generalna skupština UN, putem angažovanja MSP izjasni o saglasnosti međunarodnom pravu pitanja „proglašenja nezavisnosti privremenih institucija samoproglašene vlade Kosova „(6) jer će se svako izjašnjavanje o Rezoluciji, od strane MSP, svakako pretvoriti u pitanje o izjašnjavanju o secesiji kao načinu nastanka država u međunarodnom pravu. Navedeno je od velike važnosti, budući da je podobnije, a i politički korektnije (u uslovima kada Srbiji stoji na raspolaganju tužba MSP, zahtev da Generalna skupština UN zatraži savetodavno mišljenje MSP je vrhunac političke korektnosti, ali i epigonstva) da se od MSP zatraži ocena legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova od strane privremenih organa Kosova. To bi pomoglo da se pojedine zemlje, ipak, odluče da pruže podršku zahtevu Srbije. Sa druge strane ocene pitanja priznanja država članica UN, proglašene nezavisnosti Kosova, moglo bi doći pod udar tzv. ratione materia. Takođe, važno je ukazati da je neophodno omogućiti MSP bavljenje tzv. opštim pravnim pitanjima, u vidu ocene legalnosti secesije, nego ocenu protivpravnog postupanja članica UN. Neophodno je pozabaviti se i formalnim tj. proceduralnim pitanjima. Nakon podnošenja predloga Rezolucije (što je već učinjeno), neophodno je da se o inicijativi izjasni generalni komitet UN. Tek nakon usvajanja u generalnom komitetu, predlog odlazi na Generalnu skupštinu UN. To ukazuje da glasanju i obezbeđivanj većine u generalnoj skupštini prethodi glasanje i u okviru generalnog komiteta UN, koji će doneti odluku o stavljanju predloga Rezolucije na dnevni red zasedanja generalne skupštine UN. Za uspeh inicijative Srbije potrebno je da za inicijativu (u vidu rezolucije) glasa 96 zemalja članica UN. Nesporna je činjenica da je nezavisnost Kosova priznalo 45 zemalja. Više je nego predvidljivo glasanje zemalja koje su priznale secesiju Kosova. Svakako, ne treba očekivati da će te zemlje (među kojima se nalaze i najveći pobornici nezavisnog Kosova) pristati da se posipaju pepelom i strepeći očekivati odluku Međunarodnog suda pravde i još jedno suočavanje sa međunarodnim pravom. Posebno je važno pitanje većinskog raspoloženja Generalne skupštine UN. Utisak je da se sa prevelikom sigurnošću kreće u jednu akciju koja, ipak, ne nudi velike nade u uspeh. U tom smislu, valja podsetiti na inicijative zagovornika i promotera nezavisnog Kosova. Nakon višestrukih neuspešnih pokušaja da se plan Martija Ahtisarija sprovede kroz Savet bezbednosti, bilo je predloga (uglavnom od strane predstavnika SAD i Velike Britanije) da se ahtisarijev plan, zbog blokade u Savetu bezbednosti, usvoji u Generalnoj skupštini, pozivajući se upravo na „korejski presedan“. Navedeno je od značaja, jer ukazuje da su države zagovornice secesije Kosova, ipak, imale sigurnost u mogućnost da u Generalnoj skupštini UN, sprovedu u delo svoj plan, obezbeđujući potrebnu većinu. Uz to, ne treba prenebregnuti ni činjenicu da je, uporedo sa kampanjom Srbije za obezbeđivanje podrške u Generalnoj skupštini, istovremeno, krenula i kampanja „druge strane“ u vidu napora da što više država prizna proglašenu nezavisnost Kosova, pri čemu se, zemljama koje nisu priznale nezavisnost Kosova, odbijanje za glasanje o predlogu da se utvrdi protivpravnost proglašenja nezavisnosti može javiti kao zgodna alternativa i opravdanje za dalje uzdržavanje davanja priznanja. Takođe se postavlja pitanje raspoloženja značajnog broja zemalja, članica Generalne skupštine, a koje su do sada pokazale relativnu nezainteresovanost za kosovsko pitanje, što je i omogućilo da kosovska nezavisnosti ostane na nivou „nezavisnosti malih razmera“. Slobodni smo da ukažemo na članice UN, od kojih se ne može očekivati podrška srpskoj inicijativi u Generalnoj skupštini. U prvoj grupi su države koje još uvek nisu priznale nezavisno Kosovo, premda su najavile skoro priznanje. U tu grupu država svakako spadaju Bangladeš, Bahrein, Brunej, DŽibuti, Malezija, Pakistan, Katar, Saudijska Arabija, Ujedinjeni arapski Emirati, Jemen, Jordan. Reč je o zemljama koje, ne samo da su najavile skoro priznanje (Katar, Saudijska Arabije), već uveliko lobiraju za priznanje nezavisnog Kosova (Bangladeš). Drugu grupu zemalja bi činile države koje iz različitih razloga, počev od neskrivenih transatlantskih orijentacija, do unutar političkih razloga, neće podržati inicijativu Srbije. To bi mogle biti Andora, Jermenija, Bosna i Hercegovina, Gruzija, Irak, Izrael, Kuvajt, Malta, Crna Gora, Novi Zeland, Panama, Portugalija, Makedonija, Ukrajina i Južna Koreja. Ovoj grupi se mogu pridodati i države koje žive pod neposrednom dominacijom SAD, Velike Britanije ili Francuske, čiji je jedini atribut suverenosti i dokaz državnog postojanja upravo činjenica efektivnog članstva u UN. To su: Antigva i Barbuda, Bahami, Barbados, Butan, Kejp Verde, Komori, Obala Slonovače, Dominikana, Dominikanska republika, Fidži, Grenada, Haiti, Jamajka, Honduras, Kiribati, Malavi, Maldivi, Maršalska ostrva, Mauritanija, Mauricijus, Mikronezija, Palau, Sent Lusija, Sent Vinsent i Grenadin, Samoa, Sao Tome i Prinsipe, Solomonska ostrva, Surinam, Istočni Timor, Togo, Tonga, Trinidad i Tobago, Tuvalu ili Vanuitu. Pojedine države, članice UN, još uvek nisu obelodanile svoj stav ili su se izjasnile da će pratiti razvoj događaja ili čekati odluku Saveta bezbednosti. Sa takvim stavom nastupile su Mozambik, Nikaragva, Paragvaj, Singapur, Tajland, Uganda i Zambija. Navedeno ukazuje da je i podrška ovih zemalja (koje očekuju odluku UN) krajnje neizvesna. O inicijativi se može i mora raspravljati i sa aspekta efektiviteta. Smatramo da je nepotrebno ukazivati na efekat opšteg pravnog mišljenja i obavezujućeg karaktera eventualne presude MSP-a. Međutim, iako se često navodi da savetodavno mišljenje nema obavezujući karakter, ovakvoj oceni se ne može dati apsolutni karakter. Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, ipak sa sobom nosi izvesnu snagu. Obavezujući karakter savetodavnog mišljenja može se odrediti u negativnom smislu, tj. u vidu stava da se države i organizacije ne mogu ponašati suprotno mišljenju, zatim da postoji nesporna praksa poštovanja savetodavnih mišljenja Međunarodnog suda pravde, kao i usled činjenice da se bavljenje Međunarodnog suda pravde proglašenjem nezavisnosti Kosova, ipak, zasniva na tumačenju međunarodno pravnih normi u vidu Povelje UN, Završnog akta iz Helsinksija, Rezolucije 1244, što nesumnjivo predstavljaju norme erga omnes prirode. Uz navedeno, treba ukazati i na nekoliko slučajeva, u kojima je savetodavno mišljenje MSP-a proizvelo direktne posledice i obaveze na činjenje kako UN, tako i pojedinih država (savetodavno mišljenje MSP-a u slučaju izgradnje bezbedonosnog pojasa koji odvaja Zapadnu obalu od Izraela od 09.07.2004. godine, mišljenje MSP-a u sporu SAD-PLO od 26.04.1988. godine, mišljenje MSP-a od 29.04.1999. godine). Sve navedeno ukazuje da uspeh srpske inicijative (koji svakako priželjkujemo) nije izvestan. Štaviše, u trenutnom stanju u međunarodnim odnosima, u uslovima začetka novog oblika bipolarizma (koji se svakako reflektuje i na rad UN), zaključak je da, usled nespremnosti da se slika novog biopolarnog sveta iskaže na tako otvoren način, srpska inicijativa ima malo šansi za uspeh. Na kraju, važno je reći da namera autora nije bila širenje defetizma, već iskrena namera da se ukaže na činjenice koje mogu predstavljati značajnu prepreku inicijativi Srbije. U prilog nastavku borbe za očuvanje Kosova i Metohije, iznova se ukazuje na mogućnost i nasušnu potrebu (a možda i poslednju priliku), da se borba za očuvanje države nastavi na terenu međunarodnog prava i u okvirima UN, ali putem podnošenja tužbe MSP protiv zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. Sve ostalo, pa i poslednja akcija Srbije pred Generalnom skupštinom UN, pretvoriće se u poraz, i osnov za nove pouke, za vreme kada će za sve, pa i za neku korist od pouka biti kasno. Fusnote: 1. Član 12. stav 1. Povelje UN 2. Navedenom rezolucijom omogućeno je vojno učešće SAD u Korejskom ratu 3. Takvi predlozi već se mogu čuti od predstavnika brojnih instituta, fondacija i nevladinih organizacija 4. MSP je odbio ovakve prigovore Izraela, ukazujući da zahtev Generalne skupštine ne predstavlja preporuku, već zahtev za savetodavnim mišljenjem, i sa istim argumentom koji je bio motiv za donošenje Rezolucije „Ujedinjeni za mir“ iz 1950. godine, tj. blokadom Saveta bezbednosti. 5. Zahteve MSP-u, su svojevremeno podneli i Ekonomski i socijalni savet UN, izvršni odbor UNESK-a, Svetska zdravstvena organizacija, Međunarodna pomorska organizacija. 6. Formulacija predloga Rezolucije koja je podneta od strane Ministra inostranih poslova Srbije |
Od istog autora
- „Prostorno ograničeni genocid“ – kritički osvrt na presudu Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine
- Rezolucija o Srebrenici - uloge, motivi, posledice
- Kolonijalni upravnik i kolonijalna demokratija
- "Post-patriotizam" u Srbiji - nema pobede bez spremnosti na žrtvu?!
- Briselska deklaracija o nestalim osobama između Srbije i „Kosova“ ili nepodnošljiva lakoća poigravanja sa državom
- Značaj jednostrane izjave u međunarodnopravnoj jurisprudenciji - Fenomenologija izdaje
- Kako je narodu otet Ustav!
- Referendum - zašto da ne!
- Senka ustavnih promena – sa akcentom na delovanje RIK-a i ćutanje Ustavnog suda
- Ustavnom sudu Srbije podnete inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o referendumu i Odluke o raspisivanju referenduma o promeni Ustava
- Regionalizacija Srbije kao „mapa poslednjeg puta“
- Perspektive srpske desnice
Ostali članci u rubrici
- Nepokretno kulturno nasleđe Srba na KiM - žrtva loših namera i štetnog delovanja
- Lučindan na KiM, u Jagnjenici i u Zubinom Potoku, 2011. i 2024. godine. Šta je bilo i šta neće biti...
- Otvoreno pismo Aleksandru Vučiću - ROSU policija na severu KiM je tvoja politička tekovina, isto kao i prihvatanje Ahtisarijevog i Francusko-nemačkog plana
- U udžbenicima će pisati da Srbija u svojoj istoriji nije imala većeg izdajnika od Aleksandra Vučića
- Ostajući bez posla i bez podrške svoje države, Srbi u sve većem broju napuštaju Kosovo i Metohiju
- Zašto zvanični Beograd i Eparhija raško-prizrenska ćute nad još jednom Kurtijevom samovoljom i otimačinom banje u Banjskoj?
- Izuzev Vučićevih jadikovki i Petkovićevih jalovih saopštenja, Beograd ne čini ništa da spreči egzodus Srba sa KiM
- Fragmenti nove politike prema Kosovu i Metohiji (2) - obnova opština sa privremeno okupiranih teritorija
- Svetom arhijerejskom saboru SPC - Za vlast smo „izdajnici“, „Kurtijevi plaćenici“, a za crkvu ne postojimo
- Fragmenti nove politike prema Kosovu i Metohiji - Vučić nije Srbija
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
