Kosovski ciklus 1988 - 2023

Srbija je devedesetih zbog Kosova ušla u sukob sa Zapadom kada je on bio najmoćniji, a izgleda da će kapitulirati 2023, kada Zapad očigledno gubi hegemonu poziciju u svetskom kapitalističkom sistemu. Dokaz za tu tvrdnju su postupci i izjave Aleksandra Vučića koji kaže da nije ništa potpisao, ali će primeniti ono što je prihvatio. Kada je luj Adolf Tjer, predsednik francuske vlade i krvnik pariskih komunara 1871. bio optužen da vladine trupe bombarduju Pariz on je odgovorio – ne, mi ga samo gađamo iz topova.

Devedesetih Srbija nije imala ni jednog jedinog sveznika, ušla je u rat sa NATO-m i nije u potpunosti kapitulirala - prema Rezoluciji 1244 UN Kosovo je i dalje deo Srbije.  Nastojanje zapadnih sila da dovrše uspostavljanje pune kosovske državnosti nije bilo sasvim uspešno. Ne samo da Rusija i Kina ne priznaju Kosovo, već i pet članica EU i druge države, uključujući i Vatikan.

To ne znači da Miloševićev poduhvat nije bio suicidan. Srpski nacionalizam devedesetih postavljao je naciji i državi neostvarive ciljeve i zbog toga je poraz bio neminovan. Milošević je uveo zemlju u sukob ne samo sa Zapadom, drugim narodima iz SFRJ već, zbog rata u Bosni, i sa skoro celim islamskim svetom. Trezveno političko mišljenje nije uobičajeno u Srbiji. U predgovoru Rodoljupcima Jovan Sterija Popović 1849. pisao je: ”Bacimo pogled na najpoznatiju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo...”

Sankcije Rusiji nisu uspele zbog toga što veliki broj država ne želi da našteti svojim interesima i prekine ekonomsku saradnju sa Rusijom (i Kinom). Ako Treći svet nije podržao SAD u ratu protiv Rusije, zašto bi ih podržao u vezi sa Kosovom?

Odnos snaga u međunnarodnim odnosima danas je bitino drukčiji nego devedesetih. Ukrajinski rat pokazao je ne samo da je ruska konvencionalna vojna sila neefikasna, već i da SAD i njihovi saveznici više nisu u stanju da kontrolišu Treći svet. Sankcije Rusiji nisu uspele zbog toga što veliki broj država ne želi da našteti svojim interesima i prekine ekonomsku saradnju sa Rusijom (i Kinom). Ako Treći svet nije podržao SAD u ratu protiv Rusije, zašto bi ih podržao u vezi sa Kosovom?

Još od kosovskog presedana u velikom delu sveta preovladao je strah od razboručenog američkog imperijalizma. Agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. nije izvršena zbog kršenja ljudskih prava kosovskih Albanaca. U različitim periodima tokom postojanja SFRJ prava Albanaca bila su kršena, često i drastično, ali zapadne vlade nisu protestovale. Cilj Sjedinjenih država 1999. bio je da se vojnom intervencijom bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija sruši međunarodno-pravni poredak koji je nastao posle Drugog svetskog rata a koji je počivao na Povelji UN. Mnogi u svetu, posebno oni iz trećesvetskih država, shvatili su o čemu se radi. SAD su nastojale da ponište načelo suverniteta i da prekrajaju države i ruše režime kako njima odgovara. Bilo je to vreme “kraja istorije”, kada su mnogi na Zapadu smatrali da su odnosi moći u svetu zacementirani zauvek, da Zapad nema nijednog ozbiljnog konkurenta i da promene nisu moguće. 

Cilj Sjedinjenih država 1999. bio je da se vojnom intervencijom bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija sruši međunarodno-pravni poredak koji je nastao posle Drugog svetskog rata a koji je počivao na Povelji UN

Takva računica pokazala se kao pogrešna. Uspon Kine, ali i drugih država, pomrsio je računa vašingtonskim stratezima. Danas nema sumnje da moć Zapada slabi. Ali, kad to kažemo, moramo biti oprezni. Ono što mi danas ne možemo da pretpostavimo je koliko će proces opadanja zapadne moći trajati i kako će se reflektovati na našem prostoru. Ako uticaj Zapada slabi u Aziji, to ne znači da se isto dešava i na Balkanu.

Treba objasniti šta je odlučilo da sadašnja vlast u Srbiji doborovoljno prihvati bespogovornu podređnost Zapadu (“okupacija po pozivu”). Ovo je naročito zanimljivo zbog toga što je argumentacija o prednostima koje donosi “normalizacija odnosa sa Kosovom” prilično neuverljiva. Naime, u zamenu za priznavanje Kosova, faktičko ili formalno, Srbiji je obećano ubrzano pristupanje EU i dinamično strano investiranje. Ukoliko međutim, Srbija ne prizna Kosovo, njeno pristupanje EU biće usporeno ili zaustavleno, a strani investitori će se povući iz naše zemlje.

Uspon Kine, ali i drugih država, pomrsio je računa vašingtonskim stratezima. Danas nema sumnje da moć Zapada slabi. Ali, kad to kažemo, moramo biti oprezni. Ono što mi danas ne možemo da pretpostavimo je koliko će proces opadanja zapadne moći trajati i kako će se reflektovati na našem prostoru. Ako uticaj Zapada slabi u Aziji, to ne znači da se isto dešava i na Balkanu

Među ozbiljnim analitičarima u svetu postoji rašireno mišljenje da je koncept evropskih integracija, koji je normiran Ugovorom iz Mastrihta i potonjim ugovorima, u teškoj sistemskoj krizi sve od 2008. Od tada pa do danas, u Briselu nisu uspeli da pronađu rešenje koje bi omogućilo opstanak Unije. Zvaničnici i intelektualci koji podržavaju evropske integracije nemaju ni najmaglovitiju zamisao o tome “šta da se radi”. U svakoj kriznoj situaciji tražena su samo palijativna rešenja, a glavni protagonista takvog pristupa bila je bivša nemačka kancelarka Angela Merkel. Evropskom unijom u stvari se vladalo iz Berlina, a kakva takva kohezija ostvarivana je zahvaljujući vodećoj poziciji Nemačke. Ali, ukrajinski rat doveo je do sloma autonomne nemačke moći, a samim tim ugrožen je i opstanak EU.  Centar odlučivanja vraćen je u Brisel, ali ne u evropske instiutcije nego u sedište NATO-a. Ovaj vojni savez, u kome odlučujuću ulogu imaju SAD, postao je glavni kohezvini faktor Unije. Međutim, malo je verovatno da će integracija militarizacijom biti uspešnija od dosadašnjih modela. 

Američka kontrola Evrope svoj oslonac ima u centralnoevropskim i istočnoevropskim državama, čiji geoplitički značaj zbog ukrajinskog rata je znatno porastao. U tim društvima preovladavaju konzervatinvne kultrune norme i nacionalističke ideologije pa je EU, pored ekonomske podele na sever i jug, dobila i nove, kulturne podele koje takođe slabe koheziju Unije. Zbog izuzetnog geopolitičkog značaja “nove Evrope” za SAD verovatno će i “evropske vrednosti” biti redefinisane. Ne bi bilo nikakvo čudo da se u Briselu odreknu LGBT ideologije i da ponovo prihvate stare konzervatinvne vrednosti. 

“Evropske vrednosti” su inače najasan koncept. Kako je primetio sociolog Klaus Ofe, Evropa je stvorila i Aušvic i normativne kriterijume koji omogućavaju osudu Aušvica. Galama o superiornim evropskim vrednostima je nastojanje da se nadomeste nedostajući insitucioanlni integracijski mehanizmi koji bi počivali na priznavanju ekonomskih, društvenih i kulturnih razlika koje se ne mogu ignorisati i koje će na kraju biti odlučujuće. Ne radi se o civilizacijskom napretku i borbi protiv zaostalosti, već o potiranju autonomije posebno malih naroda i država i mobilizaciji za njihovo doborovoljno učestvovanje u američkom krstaškom ratu za očuvanje globalne hegemonije (demokratska Evropa protiv ruskog varvarstva).

Dok je dominirala podela na bogati sever i siromašniji jug javljale su se ideje o institucionalizacji tih razlika, recimo kroz uvođenja dve valute, dva evra. Ali, kad su linije podela postale višestruke, takve ideje se uglavnom više ne pominju. Kriza Unije ne može biti rešena podelom na dva dela, kao nekad Rimskog carstva. 

Evropska unija je tipično tehnokratska i nedemokratska politčka tvorevina. Jedan od njenih ključnih političkih ciljeva je onemogućavanje nižih klasa da učestvuju u političkom životu i donošenju odluka prenošenjem nadležnosti na nadnacionalni nivo

Evropska unija je tipično tehnokratska i nedemokratska politčka tvorevina. Jedan od njenih ključnih političkih ciljeva je onemogućavanje nižih klasa da učestvuju u političkom životu i donošenju odluka prenošenjem nadležnosti na nadnacionalni nivo. Obično se kaže da Unija ne ispunjava uslove za članstvo koji se postavljaju državama kandidatima. Zbivanja u Fancuskoj, gde policija najbrutalnijim sredstvima suzbija proteste protiv Makronove penzione reforme, podsećaju na Marksovu opasku da su “slobodu, jednakost  i bratsvo” ubrzo  zamenili “pešadija, artiljerija i konjica”. 

Jedna od slabih tačaka u zapadnom konfrontiranju sa Rusijom je što političke elite nastoje da pridobiju narode za rat uz, ne samo zadržavanje, veći i radikalizaciju neoliberlanog ekonomskog sistema koji deklasira veliki deo društva. Socijalni protesti u evropskim državama mogu dovesti do slabljenja kohezije zapadnog saveza protiv Rusije i Kine, što može oslabiti pritisak na Srbiju da prizna Kosovo.

Predsednik francuske Emanuel Makron pokušava da afirmiše koncept strateške autonomije EU kao alternativu američkoj vojnoj kontroli Evrope. Po toj ideji EU treba da postane treći autonomni centar vojne i ekonomske moći, pored SAD i Kine. I Makronova zamisao počiva na militarizaciji, ali nezavisnoj od Vašingtona i pretpostavlja očuvanje nemačko-francuske hegemonije u EU. To pak znači da bi Unija i dalje bila organizovana kao hijerahijska struktura i da se male države-članice ne bi ništa pitale, kao što je slučaj i danas. Kad bi Srbija i postala članica Unije ona bi faktički bila isključena iz procesa donošenja odluka, što bi samo olakšalo krupnom kapitalu sa Zapada da nadeksploatiše ljude i prirodne resurse i da isključi konkuretnte sa ovog prostora.

Mi danas možemo sa sigrunošću da tvrdimo da će za deset godina Bugarska postojati, ali, da li će postojati Evropska unija - to niko ne zna. Otuda je gotovo nemoguće govoriti da li će, i kad, Srbija pristupiti Uniji i od kolike koristi će to biti za nas

Oba koncepta jačanja EU su bonapartistički pokušaji da se odbrani privilegovana pozicija evropskog kapitalizma u svetskom sistemu. U Briselu se raspravlja o svemu, osim o tome da Unija postane dobrovoljna zajednica ravnopravnih naroda i država. Mi danas možemo sa sigrunošću da tvrdimo da će za deset godina Bugarska postojati, ali, da li će postojati Evropska unija - to niko ne zna. Otuda je gotovo nemoguće govoriti da li će, i kad, Srbija pristupiti Uniji i od kolike koristi će to biti za nas. Strategija razvoja Srbije mora biti bazirana na pažljivom analiziranju svih relevantnih činjenica, a ne na iluzijama.

Argument o tome da će se zapadni investitori povući iz Srbije ukoliko ona ne prizna Kosovo takođe je klimav. Kapitalizam je sistem koji opstaje samo ukoliko se širi u prostoru, on ne može biti zatvoren u nacionalne granice. Zapadne države konfrontacijom sa Kinom i Rusijom i sve češćim uvođnjem sankcija već su dramatično suzile tržišni prostor na kome deluju njihova preduzeća i time dramatično ugrozile njihovo poslovanje. Ukoliko bi zapadne vlade nastavile sa takvom praksom njihove firme bile bi ogranične da deluju samo u zapadnoj hemisferi. Ali, i na tim prostorima se već podižu barijere. Osim toga, zbog procesa deglobalizacije skraćuju se lanci snabdevanja, a za zapadnoevropske firme bliža periferija postaje ekonomski sve značajnija. Sa te tačke gledišta ne čini se verovatnim da će zapadni invesitori napustiti Srbiju ukoliko ona ne prizna Kosovo. Da li će Rio Tinto odustati od eksploatacije litijuma u Srbiji da bi na taj način izrazio solidarnost sa kosovskim Albancima!?

Ukoliko rat na istoku Evrope bude portajao, kao što predviđa većina analitičara, kapaciteti Zapada da se bave drugim kriznim područjima biće umanjeni. Tu svakako spada i kosovsko pitanje

Zbog sukoba sa Rusijom i Kinom Zapad pojačava pritisak za preuzimanje resursa u bližoj periferiji. Redukcija na Kosovo, kome je sklona srpska desnica, imperijalistički pritisak na Srbiju svodi samo na jednu dimenziju i prikriva stvarni obim agresije. Otpor treba mobilisati na mnogo široj platformi od nacionalno-identitetske. Ne radi se samo o gubitku dela teitorije već o pretvaranju Srbije u (polu)koloniju.

Slabljenje ruske moći na Balkanu zbog ukrajinskog rata jedan je od važnih uzorka pogoršanja spoljnopolitičke pozicije Srbije. Napad na Ukrajinu je izveden diletantski, što govori o nesposobnosti ruske pljačkaške buržoazije za velike poduhvate. Putin je imao idealnu priliku 2014. da deklasira Ukrajinu. Makijaveli bi mu poručio - takva prilika se ne propušta. Trenutno, ruska pozicija nešto je bolja nego tokom prošle godine. Ukrajina je iscrpela ljudske i materijalne vojne kapacitete i, bez obzira na obimnu zapadnu pomoć, teško da je u stanju da još dugo izdrži u ratu sa daleko nadmoćnijim neprijateljem. Ukoliko rat na istoku Evrope bude portajao, kao što predviđa većina analitičara, kapaciteti Zapada da se bave drugim kriznim područjima biće umanjeni. Tu svakako spada i kosovsko pitanje.

Aleksandar Vučić i njegova stranka došli su na vlast 2012. uz neskrivenu zapadnu podršku, koju su gotovo neograničeno uživali od tada. Autoritarni način vladanja u Srbiji u znatnoj meri je spolja nametnut. Proevropske stranke nisu bile dovoljno moćne da sprovedu zapadnu agendu u Srbiji pa su zbog toga briselski i vašingtonski stratezi odlučili da pomognu osnivanje stranke koja je po ideologiji i retorici nacionalsitička, a u suštini kopradorska i spremna da Srbiju u potpunosti podredi Zapadu. 

Aleksandar Vučić i njegova stranka došli su na vlast 2012. uz neskrivenu zapadnu podršku, koju su gotovo neograničeno uživali od tada. Autoritarni način vladanja u Srbiji u znatnoj meri je spolja nametnut. 

Većina nacionalističkih političkih i civilnih organizacija i intelektualca ne protivi se Vučićevoj nacionalnoj politici. Za većinu njih srpski nacionalizam je ideologija kao i svaka druga i privrženi su joj dok od nje mogu imati koristi, dok uživaju “nacionalnu rentu”. Takve je davno opisao Jovan Sterija Popović u Rodoljupcima. Sterijini junaci ističu srpske kokarde u vreme nacionalne euforije, a kad stvari krenu loše po Srbe onda kažu:” Miloš Obilić ne mari da propadne carstvo, samo da istera inat”. U tom taboru je i Srpska pravoslavna crkva koja čini jedan od osnovnih stubova Vučićevog režima. Kako stvari stoje, nije nemoguće da će se duže i upornije Vatikan i rimski papa zalagati da Kosovo ostane u sastavu Srbije nego SPC i njen episkopat.

Političke procese, naročito one u međunarodnim odnosima, pogrešno je posmatrati i ocenjivati iz čisto normativno – moralne ili identitetske perspektive. U Srbiji dominiraju ova dva pristupa. Ni proevropski tabor, ni onaj nacionalno – patriotski ne mare mnogo za ostvarivost svojih programa i ne zasnivaju stavove na “ledenoj političkoj analizi”. Ozbiljniji donosioci krupnih političkih odluka obično se pridržavaju pravila političkog realizma.

Ukoliko u bilo kojoj balkanskoj državi dođe do etničkih sukoba, požar će se lako raširiti na ceo region. Niko ne može garantovati da neće doći do građanskog rata u Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Naivno je misliiti da postoje jednostavna rešenja za teške etničke sukobe (potrebno je samo da Srbija prizna Kosovo i eto večnog mira na Balkanu)

Republika Srbija faktički ne kontroliše teritoriju Kosova i stoga ne sledi ocena da odbijanjem njegovog priznanja Srbija krši prava Albanaca. Za našu državu priznanje otcepljenog dela njene teritorije je čisto pragmatično pitanje i nema normativnu dimenziju. Nijedna država nije dužna da prizna drugu ukoliko joj to ne odgovara.

Postoje brojni rizici ukoliko Srbija bezuslovno prizna Kosovo. Ako ona, formalno ili faktički, to učini sasvim je moguće da će Srbi biti proterani sa Kosova i Metohije. Dok god Srbija ne prizna Kosovo Albanci moraju da budu uzdržani. Priznanje Kosova od strane Srbije, dakle, nije garancija za "normalizaciju odnosa". Naprotiv, moguće je da će uslediti novi sukobi. Albanski nacionalizam, kao i svaki drugi balkanski nacionalizam, je šovinistički. Njegov cilj je etnički čisto Kosovo. Ukoliko u bilo kojoj balkanskoj državi dođe do etničkih sukoba, požar će se lako raširiti na ceo region. Niko ne može garantovati da neće doći do građanskog rata u Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Naivno je misliiti da postoje jednostavna rešenja za teške etničke sukobe (potrebno je samo da Srbija prizna Kosovo i eto večnog mira na Balkanu).

Reintegracija Bosne i Hercegovine je najvažniji strateški interes SAD u našem regionu, kako bi se eliminisao poslednji bastion ruskog uticaja u ovom delu Evrope - Republika Srpska. Likvidacija njene političke autonomije biće najvažniji i najteži politički zadatak Aleksandra Vučića. Ukoliko pokuša da ga ostvari  suočiće se sa snažnim, verovatno jednodušnim, otporom Srba u tom entitetu

Poseban je problem u tome što dovršenje kosovske državnosti nije jedini cilj zapadnih vlada na Balkanu. Reintegracija Bosne i Hercegovine je najvažniji strateški interes SAD u našem regionu, kako bi se eliminisao poslednji bastion ruskog uticaja u ovom delu Evrope - Republika Srpska. Likvidacija njene političke autonomije biće najvažniji i najteži politički zadatak Aleksandra Vučića. Ukoliko pokuša da ga ostvari  suočiće se sa snažnim, verovatno jednodušnim, otporom Srba u tom entitetu. To će verovatno izazavati i mnogo veću nacionalnu mobilizaciju u Srbiji nego kad je Kosovo u pitanju.

Najazad, kosovska kapitulacija ne završava se samim priznanjem. Kosovski mit, sviđalo se to nekome ili ne, duboko je utkan u srpsku oslobodilačku političku kulturu. Da bi priznanje bilo normalizovano i opravdano neophodno je da se iz kolektivnog pamćenja izbriše sve što podseća na to da je “Kosovo grdno sudilište” i da je nekad bilo deo Srbije. A to će biti golem posao. Ukoliko vlada Republike Srbije prizna Kosovo kao nezavisnu državu, moraće u isto vreme da iz školskih programa izbaci junačke narodne pesme, Gorski vijenac i bezbroj drugih umetničkih dela, poput slike Paje Jovanovića Izdajnik, koja se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu. Branko Petranović pisao je kako su ljotićevci tokom Drugog svetskog rata pitali zašto se Karađorđe borio i krvario kad je mogao mirno trgovati. Nije nemoguće da će takva forma kulture sećanja dominirati u Srbiji u narednom periodu.

Aleksandar Vučić je svestan svih implikacija svoje nacionalne politike, zato je godinama i odlagao da “primeni ono što je prihvatio”. U jednom ranijem tekstu napisao sam da je sklopio pakt sa đavolom da bi došao na vlast u nadi da će da ga prevari. Ali, to u političkoj istoriji nije uspevalo ni daleko sposobnijima od njega

Nepredviđeni događaji često su u istoriji kvarili planove političkim akterima. Nedavni masakri u Bogradu i Mladenovcu izazvali su njaveći talas protesta od kako je Vučić na vlasti. Iako su do sada bili masovni, protesti su politički konfuzni. Izgleda da njihove zahteva artikuliše prozapadna opozicija i zbog toga im preti opasnost da budu neuspešni kao protest “Jedan od pet miliona” od pre nekoliko godina. Zapadnim vladama u Srbiji treba jaka vlast kako bi njihovi interesi bili ostvareni. Zbog toga će one nastojati da spreče pluralizaciju političke moći u Srbiji, što su i do sada činile. 

Aleksandar Vučić je svestan svih implikacija svoje nacionalne politike, zato je godinama i odlagao da “primeni ono što je prihvatio”. U jednom ranijem tekstu napisao sam da je sklopio pakt sa đavolom da bi došao na vlast u nadi da će da ga prevari. Ali, to u političkoj istoriji nije uspevalo ni daleko sposobnijima od njega. 

Autor je politikolog iz Zrenjanina